“И дође ми да све питам, па зар стварно то хоћете? Да и ово мало нас изгине? За неки мит, имагинарну славу, за нови пораз, или за прескупу победу после које никога више неће бити. И плашим се тога, најискреније…”
Александар Вучић, Интервју “Експрес”, 26.04.2018.
А ја се од њега плашим. Владара који говори свом народу овакве речи. Кукавног војсковође који пред борбу војсци каже да чак ни победа нема сврху. Издајника који увлачи историју у своју издају. Манипуланта који своје обмане назива политиком. И оних који ту политику следе мерећи колико су пара “добри” у тој “причи”. Јер, прича је Косово….
И сва та буљумента, од“храбрих” новинара и “писмених” водитеља до посланика који су Скуптшину претворили у анти-српску колонијалну испоставу, некако заборавља да Косово није само српска историја, већ и географија, да није само мит већ и материја. Косово је близу 1.000 милијарди долара свеколиког рудног богатства, 1.088.699 хектара земљишта на које Срби имају тапију по катастарским књигама, педесетогодишња улагања Србије у привредну и путну инфраструктуру и још много тога материјалног.(1) Али, већ сам писао о томе, па то неће бити тема овог текста. Овде ћемо се бавити сценаријом отуђења који се већ назире прилично јасно за оне који умеју да прате и читају Вучићеве манипулативне матрице.
ПОДГРЕВАЊЕ КОСОВСКЕ ЖАБЕ
Од хапшења Марка Ђурића, за кога више нема дилеме да је било део манипулативног сценарија Вучић-Тачи, десило се низ догађаја који указују на правац решавања “косовског чвора”. Сви они, у суштини, представљају Вучићево обмањивање јавности и почетак припреме јавног мњења за фингирани референдум, који ће бити одржан уколико овај наказни режим буде сигуран да ће добити подршку, претњама заплашених и обећањима преварених, грађана за идеју одрицања од Космета. Уколико му сондирање јавног мњења не иде у прилог режим ће прибећи варијанти “Б” коју можемо сажети у једној реченици коју је премијерка Ана Брнабић изговорила као одговор на питање посланика Мирослава Алексића да ли би потписала правно-обавезујући споразум са Приштином. “Нећу се либити да потпишем све што треба да грађани Србије имају пуну сигурност, безбедност и гаранцију просперитета”(2), одговорила је премијерка, откривајући тако шта је заправо смисао постављање на чело владе особе која има држављанство две државе и ширину три утицајне глобалистичке институције.
Овде, ако је неком промакло, сугеришем две ствари. Она је спремна да потпише “све што треба”, дакле и више од правно-обавезујућег споразума (шта год тај термин заправо значио) на који се односило питање. И то је спремна да потпише, упркос расположењу јавног мњења, нудећи грађанима оно што свака пристојна влада мора свом народу и држави обезбедити као део свог нормалног рада “сигурност”, “безбедност” и “гаранцију просперитета”. Шта је смисао постојања било које и било чије владе ако није то? Уништавање државних апотека, можда? При томе још и не знамо ко нам то угрожава елементарна права која свака нормална влада и држава обезбеђују “гратис”, а у Србији се морају плаћати одрицањем од територије. Сама влада, наљућени председник државе, који ионако на пензије и плате гледа као на милостињу коју баца неспособњаковићима и нерадницима, или неко трећи? У сваком случају, премијеркина “порука” да можда нећемо бити безбедни ако не прихватимо да се одрекнемо Косова, које је по Резолуцији УН наша територија, звучи крајње злослутно. Чак и отворено претећи. То што нас теши тиме да ће потписати “све што треба” претеће је још више. Да су сви потписивали оно што је некоме требало, давно не би било ни Срба, ни Србије, већ би данас овде живели мутанти романа, азијата, нациста и кога све не! Ако је већ тако “мужевно” лупила то што је лупила, морала нам је открити ко је тај неко који прети нашим елементарним грађанским правима и чиме нам може угрозити безбедност? Да нас бомбардује, можда? А посебно би ваљало да нам каже која је гаранција да нам безбедност неће угрозити и кад Косово дамо?! И хоће ли та гаранција бити иста као она да шиптарска специјална полиција неће долазити на Север Космета?
Она је, дакле, варијанта “Б”. Потписаће “све што треба”. И отићи на своје хрватско острво. Али, да се вратимо Вучићевој варијанти “А”. То је референдум као заклон онога што је он већ прихватио. У ту сврху дешавају се разно-разне ствари, а почећемо од престројавања на медијском небу, односно најавом о улагању нових 300 милиона долара америчког инвестиционог фонда ККР, преко бившег првог човека ЦИА-е Дејвида Петреуса, у јачању западне доминације српским електронским простором, која почиње куповином два ТВ канала од Вучићевог пулена Жељка Митровића. Све у кругу истомишљеника о Косову.
И баш са Петреусове Н-1, као стожера глобалистичког утицаја у Србији, ових дана понајвише слушамо одјек Вучићевог вапаја са почетка овог текста, који представља далеко отворенију претњу грађанима Србије који не мисле да се треба одрећи Космета, од било које до сада изречене. Некако му и нормално дође да председник, као виша инстанца, јаче прети од премијера. При томе, у свом интервју Експресу Вучић се, на себи својствен начин, бесчасно и подмукло хвата две очигледне истине:
– да смо због Косова били бомбардовани
– да је наталитет у Србији у великом паду (код Срба!!!)
Из тога он извлачи основ своје претње, да можемо (ако не дамо Косово) сви изгинути, или да нам чак и очување Косова ништа не значи јер ћемо (због наталитета) нестати. Ово је најобичнија манипулација, која је ових дана постала мантра Вучићевих писаних и електронских медија, са очигледном идејом да јој се, кад већ у њој нема памети, снага удахне довољним бројем понављања. Петреусови и Вучићеви медији по читав дан бомбардују нас Вучићевим драматичним гласом који критикује своје “критичаре”, да ћемо бар “нешто” добити, да се за то он изборио претходних година, да је неко (не каже ко) касније прихватио Ахтисаријев план (који је Србија званично одбацила), али да некакви “ОНИ” после ни то нису хтели, и тако редом.
Коментар на овакве иступе давно је дат у виду једне старе мудрости – злонамерно изречена истина гора је и од најгоре изречене лажи!
А он истину да смо бомбардовани, и да као народ имамо негативни прираштај, меша са својим безочним лажима да се то може поновити ако одмах не “решимо” Косово, сада и овде!
Наравно, Србију нико неће бомбардовати ако одмах не “реши” Косово, нити ико тиме прети, а то није ни опција било које политичке агенде која је на столу. Чак ни америчке. Још је бесмисленије повезивање ниског наталитета у Србији са односом према Косову. Низак наталитет превасходно је последица општег друштвеног сиромаштва и промовисања сатанистичких западних вредности. Не можете промовисати геј параде, имати за премијера лезбејку и давати дечији додатак од 20 евра месечно (колико се по избеглици потроши дневно), а очекивати раст наталитета. Повезивати белу кугу која хара Србијом са односом према Косову у било ком контексту могу само људи без части и манипуланти без скурпула. Ако то нису нека нам објасне како ће одрицање од Космета помоћи раст наталитета, односно зашто ћемо нестати ако Косово сачувамо, а просперирати ако га се одрекнемо? Ако ми нађу бар један доказ за ту безумност (а да то није примање у ЕУ из које би многи побегли главом без обзира) први ћу подржати ту идеју.
Но, Вучићеве манипулације често су врло провидне и да у Србији постоје медијске слободе његова политика би одавно доживела фијаско. Рецимо, појављивање Харадинаја на две телевизије у Србији (једна Петреусева, друга Вучићева), са којих нам је поручио да Шиптарима не треба спољна политика док имају Америку, била је увод у промоцију најновије Вучићеве тезе да ми, заправо, не преговарамо са Шиптарима, већ са силом за коју је независност Косова већ готова ствар. Ово класично преусмеравање пажње и није нека мудрост, али онда иде питање чему онда све те бриселске сесије? Или, зашто са том силом не преговарамо у оквиру ОУН?
Кад смо код исхода ту је и Вучићева манипулативна матрица звана “добијање нечега”. Он често говори о свом храбром држању пред западним јуришницима у коме истиче да им отворено каже како Србија мора да добије “нешто”. При томе још никада није рекао, вероватно неће ни рећи, шта је то “нешто”. И баш као што се у манипулативној превари званој “унутрашњи дијалог” није знало шта је тема, већ је свако хвалио идеју дијалога саму по себи, у овом случају нико живи не зна шта је минимум за који би Србија трампила независност Космета. Невероватно да неко у дипломатији употребљава термин “нешто” и да се тиме још поноси…
Ту је и Вучићево чудно поимање термина “замрзнути конфликт”, који је напрасно постао највеће могуће зло и стравична претња следећим генерацијама и Вучићевој “нашој деци”. Човек који се томе први подсмехнуо и рекао да је “замрзнути конфликт” увек боља опција од “предаје” није више међу живима. Оливер Ивановић. Без обзира ко је у њега пуцао, чињеница је да се на прсте једне руке могу набројати они који данас јавно критикују бесмислену теорију да се “замрзнути конфликт” мора решавати одмах. Али, случај Косова много је тога пре него “замрзнути кофликт”. И сецесија, и отворено кршење међународног права, и ратни злочин, и бесправна војна бза на територији једне државе и много тога још. Па тек онда конфликт који се замрзао. Као доказ навешћу саме Вучићеве речи да ми не преговарамо са Шиптарима, него са силом “за коју је независнос већ готова ствар”. Зашто се онда уопште говори о било каквом “конфликту” са косовским Албанцима? Зар они, односно та сила, већ сада не говоре да Косово није све што ће тражити. Шта је са Југом Србије, са Нишом, са Лесковцем? Ако се већ ради о “сили” ко гарантује да нам она после Косова неће тражити Прешево, па редом. Зашто би јој Косово било довољно? И како јој то за Косово не можемо рећи “не” без последица, а за Ниш можемо?
Косово није “замрзнути конфликт” из још једног, битнијег, разлога. Његов статус је регулисан Резолуцијом 1244. Савета безбедности, која прилично јасно гарантује Србији суверенитет над овим простором. Самопроглашење “независности” дошло је након те Резолуције и уз њено отворено кршење. Ми треба да признамо нешто што је као фактичко стање настало годинама након те Резолуције. Они који су потписали “Бриселски споразум” и учествовали у уклањању српске државности на делу Космета такође су кршили ту Резолуцију. И то на сопствену штету. Дакле, самопоништавање државе на Космету је највећи проблем, а не “замрзнути конфликт”.
То што Вучићу гори под ногама јер му истичу рокови на које се некоме обавезао друга је ствар. Али, Срби ваљда знају да је шепурење Харадинаја на српским телевизијама, прихватање Тачија као миротворца, а Косова као поткусуривање за “нешто” далеко штетнија и опаснија ствар од “замрзнутог конфликта”, чак и да он постоји!
_____________________________________
