Право питање није смрт или ропство, већ Србин светосавац или безначајни гмизавац. Данас нажалост неки који се представљају као Срби размишљају о поделама српске свете земље. Не схватају они да се Србија никад не сме делити, а да најмања права имају на то они који је нису ни стварали. Делови Отаџбине могу бити под окупацијом али како је Његош говорио:
„Ничија није горијела до вијека“
У истинитост речи Петра II Петровића могли смо се уверити небројено пута, светосавци у њих одавно не сумњају. Само поган људска одрођена од српства би могла да се понаша другачије. Нажалост те погани има, није искорењена. Када се коров неискорени на време он се све више шири. Тада заузима простор који му не припада, не дозвољавајући здравом делу нације да настави једини природан пут. Тако се неки данас представљају да заступају наше интересе на Косову и Метохији а понашају се свакако само не као Срби. То је онај коров који је запосео део српског простора и друштва јер га нисмо препознали на време и спречили у ширењу.
Сада када су се раширили и осилили понашају се онако како од њих очекују они одакле је и дошло семе тог несоја и зла. Запад тако ужива у свом производу и њиховом унижавању Србије. Дотле Срби у неверици гледају како у сред Србије настају гранични прелази, како за одређене делове српске територије је потребан позивни број као за иностранство. Како властодршци граде зидове за које прво тврде да их нико не сме срушити, а онда се срамно повлаче и прихватају да сами руше те исте зидове. Како најављују српске возове месецима а онда их покуњени зауставе и врате на почетне станице…
Речима најављују стално неку борбу за српство а чим се борба приближи они се непријатељу извињавају и повлаче. Једине борбе које воде ти пајаци су оне за њихов лични интерес и материјални статус. То што газе своје речи је одраз њиховог карактера и немања ни мало достојанства и људскости. О вери, части и чојству у њима нема не трагова, него ни назнака. Смемо ли и даље немо посматрати како нас некажњено понижавају?
Оно што је проблем је то што ми као народ морамо што пре да ставимо до знања да та људска поган нема никакве везе са нама. Морамо јасно показати да се тај коров јесте раширио али да нема права да представља светосавце. Време је да им јасно покажемо да верујемо само правим Србима. Да никад нећемо веровати ни дозволити да нас представљају кукавице, материјалисти, продане душе, лицемери, западни слугани, некакви пајаци… Праве Србе није тешко препознати. Сигурно да они нису идеални али им је вера, народ, Отаџбина увек изнад личног интереса. Спремни су да за истину, правду част и чојство поднесу сваку жртву која је потребна.
Србин не мрзи, али је погрешно уверење да ће са непријатељем прихватити да се грли. Не може се на груди и уз срце привити од зла усијано жезло а очекивати да се остане без опекотина. Зашто би то онда чинили себи? Имамо и без тога довољно ожиљака од истих тих нељуди. Прави Срби држе реч, не повлаче се пред неправдом, претњама и силом. Светосавци никад не напуштају свој положај и Отаџбину. Због тога су нас се непријатељи одувек плашили али и поштовали.
Због тога смо кроз векове постојали и опстајали, због тога смо Срби и светосавци. Зато су пред нама падали већи и јачи. Не побеђује се никад уступцима, кукавичлуком, плакањем, мољењем, понижењем, лажима, клечањем… Побеђује се вером, истином, постојаношћу, правдом, одлучношћу, чашћу, храброшћу… Победе које смо кроз векове односили постигла су она чеда Србије која се никад не предају. Синови Отаџбине чијим су се херојским подвизима дивили и непријатељи. Деца Србије која ни душе агресора обузете злом нису остављале равнодушним. Они који су својим јуначким и херојским делима пунили ступце страних новина иако нам нису биле наклоњене. Тако је и дописник париског „Журнала“, Анри Барби, крајем 1914 записао:
„Битка је у јеку. Пуковник Бацић, прекривен крвљу, наставља да командује отпором. Како више не може да иде, његова два ордонанса га носе с једног на друго место. Један официр му се приближава: „Мој пуковниче, наш задатак је извршен… Примили смо наредбу да се држимо 24 сата…“ Бацић га стреља погледом: „Не повлачимо се! Ја се не повлачим!“.
Три аустроугарска пука коначно су изгубила снагу, али стигло им је појачање. Успевају да потисну оба крила српске линије, у којој ниједан официр није остао неповређен. Центар српске војске, видевши да ће бити окружен, почиње да се повлачи. Један од последњих официра који је још на ногама, обратио се Бацићу:
– Мој команданте, не можемо више да се држимо, наставићемо битку дубље, у позадини.
Пуковник оклева, његов поглед кружио је по храбрим војницима који око њега леже мртви, али не попушта:
– Ви сте се понели као хероји. Можете се тући у повлачењу. Ја остајем!
Када је, одбивши да се преда, пао покошен аустроугарском ватром, пуковник Бацић још је давао знаке живота. Аустријски генерал Апер, командант 15. аустроугарског корпуса, наредио је да се све учини, да се спасе живот српском пуковнику.
– Овај човек је херој – рекао је Апер својој пратњи. Пришао је смртно рањеном Бацићу, упитавши га: – Због чега се нисте предали, пуковниче?
Бацић је одговорио:
– Српски војник се никад не предаје.
Потом је издахнуо.“ (1)
Пуковник Бацић је дао херојски свој живот да би Отаџбина наставила да живи поносна. Поносна јер се у њој увек изнова рађају нови јунаци и хероји. Они који знају како се бори кад се мора, како се мре кад треба,како се живи кад се може. Сваки човек колико год да се боји и скрива мора једног дана умрети, светосавцима је то знано. Људи се не разликују по томе како су се сакрили од смрти јер је то немогуће. Разликујемо се по томе како смо се борили и живели. Од тога како смо корачали кроз живот зависиће да ли ћемо завредити место у рајском насељу. Да ли ћемо потомцима оставити слободу, Отаџбину и част или срамоту, ропство и понижење зависи само од одлуке да ли ћемо се борити, како ћемо живети.
„Славно мрите, кад мријет морате“
Петар II Петровић Његош
Само онда када будемо имали довољно вере снаге и способности да реализујемо своје жеље и интересе без обзира на окружење имаћемо шансе да опстанемо, направимо и побољшамо свој живот. Они који немају вере и храбрости , они слаби који су спремни да свој живот проведу као обични пијуни на туђој шаховској табли немају наду и нису је ни заслужили. Не смемо и нећемо да дозволимо да будемо део те популације која извршава туђе идеје за туђе циљеве глумећи корисне идиоте. Светосавци имају свој пут и неће одустати од њега зарад некаквог лагоднијег али безначајног живота.
Бити паметан значи поштовати историју, претке и изнад свега непобитну истину. Само тако наше одлуке ће бити исправне а будућност светла и извесна. Не будемо ли разликовали истину која нам се вековима показује од лажи у коју запад исто тако вековима жели да нас убеди нити ћемо показати памет нити ћемо моћи да рачунама на извесно и боље сутра. Таквим понашањем дозволили би злу да надвлада веру, смрти да победи живот, ропству да замени слободу.
Проблеми као што нису настали тако и не нестају сами од себе. Бригом нећемо успети да избришемо тугу која ће настати у будућности. Пасивнишћу само исцрпљујемо своју снагу данас, и умањујемо шансу за оно што је неизбежно већ „сутра“. Што пре се покренемо имаћемо и више снаге и енергије. Одувек смо били спремни да за оно у шта верујемо платимо цену, зато смо и били награђивани од живота. Светосавци никад нису бежали од смрти већ од ропства. Прави Срби неће дозволити да им сутра на споменику пише пали без борбе.
