Гледајући слику багера који кида потпорни зид Моста на Ибру са српске (северне) стране и слушајући како тај чин објашњава политички јуноша Вучићеве издајничке клике, Марко Ђурић, припала ми је мука, као уосталом и сваком Србину који зна и осећа шта је Света косовска земља и колико је Косовски завет данас важан за опстанак свеколиког српског народа, развејаног у четри балканске државице и шиптарској парадржавној творевини.
И то не само због тога што је и политичким лаицима јасно да Србија више нема никаквих потреба, нити обавеза да испуњава услове тзв. „Бриселског споразума“, како због нових геополитичких околности, тако и због чињенице да друга страна то не чини, већ и зато што је тај потпорни зид за Србе на северу Космета био последњи симбол њихове успешне борбе против силе и неправде, сада већ старог и оронулог, „новог светског поретка“. Оно што нису успели шиптарски разуларени ОВК кољачи пресвучени у цивилна одела, амерички тенкови и немачки војници, успео је Вучић са Вулином, Ђурићем и понеким Тачијевим Србином на терену. Некад празним обећањима, некад дрским лажима, а када је требало и бејзбол палицама, они су Србима, са обе стране административне линије, укинули Србију на Космету. Посебно је болна чињеница да свим тим „укидањима“, која прате линију одбаченог Ахтисаријевог плана, Вучић не води никакву осмишљену политику већ враћа личне дугове својим страним менторима.
И та кашика багера заривена у последње што је преостало од српских бедема који су у датом тренутку за Србе на Северу, били граница између живота и смрти – потпорни зид – само је још једна рата политичког кредита којом Вучић отплаћује свој долазак и останак на власти. А биће их још, и још … Али, гледајући ту кашику која дроби, то још једно српско СВЕ за шиптарско НИШТА, изненада ми се разбистрио одговор на питање које не само мене, већ читаву српску патриотску јавност, мучи већ годинама – зашто је, заправо, Оливер Ивановић толико дуго у затвору, без правих доказа о учињеном делу?
Да се подсетимо. Оливер Ивановић ухапшен је 27.01.2014 године, непосредно пред други круг избора за градоначелника северног дела Косовске Митровице у коме је био фаворит за победу. (1) Иако је врло брзо постало јасно да је процес заснован на монтираној оптужници и да има јасну политичку конотацију, у шта сам се и лично уверио као један од сведока одбране, Оливер је упорно држан у затвору, а влада Србије, иако је технички донекле помагала његову одбрану, није учинила ништа од оног што је политички могла да Оливеру омогући да се брани са слободе. Не да тражи његово ослобађање од кривице, већ само да му омогући одбрану са слободе до изрицања правоснажне пресуде! Рутинско давање гаранција да ће бити доступан правосудним органима ЕУЛЕКС-а свакако није довољан напор српске Владе. Извесна „затезања“ са силним уступцима у тзв. “бриселском процесу“ била би далеко делотворнија у том смислу, али као да Влада није желела да погледа на ту страну. Зашто?
Кашика багера коју је на рушење потпорног зида послао потпис Вучићевог градоначелника, а Тачијевог Србина Горана Ракића, јасан је путоказ ка одговору. Зато што Оливер Ивановић, као градоначелник, никада не би потписао, нити дозволио, рушење структура Моста на Ибру које су Срби поставили за своју одбрану, не само зато што је на њему и због њега отпочео своју политичку каријеру, већ пре свега што је схватао његов симболички значај. И зато што никада себи не би дозволио да буде министар у шиптарској влади, без обзира колико је сарадњу са Бриселом сматрао нужном!
И та чињеница да је, као неспорни саговорник Брисела, имао принципијелну границу иза које није било корака назад, одредила је затвор као његову људску и политичку судбину, све док прича о Мосту као симболу српског отпора и веза са Матицом, не буде сравњена пазарским багерима. Јер Бриселу не требају они који у Себи препознају границе, само бескичњењаци спремни да учествују у играма без граница. И док год је Ракића и сличних Оливери ће нам чамити по затворима. Таква нам је судбина. Да могу и божуре би нам узели!
ЕПИЛОГ
Врло брзо након „блиц-крига“ рушења потпорног зида ради успостављања „шеталишта“ у том делу града Оливер Ивановић пуштен је из затвора у кућни притвор, што је само први корак ка, верујем, релативно брзом пуштању да своју невиност у поновном суђењу доказује са слободе.
Сада када су српске барикаде претворене у оно што Тачијев Србин, Горан Ракић, у својој обмањивачкој изјави назива „структура висине 70цм и ширине 120 која ће у једном делу бити пресечена како би се поставили тзв. потапајући стубићи и омогућио приступ пешачкој зони возилима хитне помоћи, ватрогасне службе и полиције (!!!) у случају потребе”(2), која Шиптарима Север Космета пружа као на тањиру, Оливеров боравак у затвору нема више политичку сврху, а она је била основ његовог утамничења. И зато ће правда за Оливера опет постати доступна, јер једноставно он није учинио оно за шта га терете.
А о правди за Србе са Севера стараће се и даље господин Ракић, Вучећев градоначелник, министар у шиптарској влади и све богатији човек. Али човек коме се божури никада више неће отворити …
Упутнице:
