Мени је као једном од аутора портала Фонда стратешке културе (ФСК) изузетно драго да су текстови ФСК читани и у БиХ. Привлачност текстова ФСК је очито велика, када господин Мектић, министар безбедности БиХ, и поред окупираношћу службеним пословима има времена да чита текстове ФСК.
Ниједан политичар или јавни радник, па ни господин Мектић, нити нека политичка партија или државна институција нису тема писања аутора ФСК, због њиховог имена, националне припадности, функције коју обаљају и сл. него искључиво због аналитичког и критичког сагледавања резултата и последица њиховог деловања на виталне националне интересе српског народа и српских земаља, у непосредној вези са интересима нама пријатељских народа и држава.
Послови министра безбедности по својој природи су врло важни, обимни и захтевају целодневну посвећеност. Међутим, као да то само по себи није довољно господину Мектићу, него он самом себи уводи и нова задужења, па тако ствара климу политичке и безбедносне нестабиности не само у БиХ него и у региону. Он се држи старих изрека „непријатељ никада не спава“ и „непријатељ слуша“, па у том смислу „оперативно“ и делује. Међутим, у настојању да реши један проблем, он отвори још неколико нових и опаснијих проблема по стабилност у БиХ. Конференције за штампу које држи господин Мектић изгледају сасвим неуобичајно, могли би смо рећи да су комичне и забављачке, када не бисмо знали какве погубне последице производе по политичку и безбедносну нестабилност у БиХ и у региону. Господин Мектић, који се у својој самопроглашеној мисији заштите премијера Србије господина А. Вучића, окомио на ФСК, као на главног рушитеља премијера Србије, у ствари је покушао да себе самог још чвршће устоличи на „незамењивој“ и „неукидивој“ функцији у БиХ. Он покушава да „глуми“ конференцијске наступе господина Вучића, те да покаже да и он ради 20 сати дневно, а можда и више ако се пробуди сат раније.
Било би добро и за господина Мектића, а и за стабилност у БиХ и региону, ако би се он пробудио из кошмара својих неодмерених политичких наступа, којима наноси велику штету РС и српском народу у целини. Сигуран сам да господин Мектић воли РС и свој народ, да према њему гаји велку љубав, да се храбро борио за права свога народа у рату, и да има и сада добре намере. У свему томе постоји само један проблем, а то је што су његова љубав и жеља за влашћу толико велике, да му помућују ум.
Борба коју води господин Мектић против криминала и корупције, борба за стабилност у земљи и ефикасне државне институције, пре свих за ефикасност правосуђа; борба за добре међудржавне односе у региону; бива компромитована од стране самог Мектића, који својом неодмереношћу; политичком острашћеношћу; неутољивом жељом за влашћу; без јасног фокуса деловања, мешајући се у рад других државних органа; изазива перманентне конфликте са различитим државним институцијама, политичарима, медијима итд.
Као политички опонент властима у РС, и као политички опонент, па чак и као мрзитељ лика и дела председника РС, он користи све институционалне механизме свога положаја, како би се са њима успешније разрачунао у своју корист, оптужујући их за криминал и корпупцију. Ради учвршћивања властитог положаја у институцијама БиХ, зашто му је потребна и подршка бошњачких политичара, он се сурово обрачунава са лидерима политичких партија и шефовима државних институција у РС. Господин Мектић у својој „бескомпромисној“ борби са криминалом и корпупцијом широм РС и БиХ, не прави разлику између оних који чине криминал и институција и органа власти у РС, као таквој. Напротив, он је убеђен да је криминал и корпупцију могуће искоренити ако се у сваком погледу елиминишу главни носиоци државних функција у РС и умањи институционална надлежност истих. Могли би смо рећи, он „спашава утопљеника, тако што потапа целу плажу и све купаче“. Чедо такве борбе против криминала и корпупције може бити само мртворођенче.
Одакле господину Мектићу идеја да господин Додик руши Вучића? И то преко ФСК, који је, како он сам тврди, „инструиран из кабинета председника РС“. Да ли су текстови аутора ФСК довољни да се сруши премијер Србије? Да ли господин Мектић зна да у Србији има на десетине текстова у различитим писаним медијима којима се свакодневно напада премијер Србије? Ако зна зашто и њих није ставио на списак рушитеља Вучића? И зашто то није јавио господину Вучићу? Господин Мектић, очито има нешто снажно против неких аутора ФСК, као што су Џ. Галијашевић и П. Ћеранић, које доживљава као страшне опоненте или чак као непријатеље. Можда је то због тога што га они најбоље познају. ФСК је испао као колатерална штета у обрачуну Мектића са наведеним ауторима ФСК и председником РС и неким другима у РС. Истовремено је господин Мектић показао бошњачком политичком Сарајеву, своју лојалност, свој „мондијализам“ и своју посвећеност „универзалним демократским вредностима“ по политичкој мери Б. Изетбеговића. Господин Мектић се понаша у маниру бивших комуниста у БиХ, по коме је свако водио борбу против националиста из властитих националних средина, држећи се принципа „спојених посуда“, ако је откривен један националиста Муслиман, одмах мора бити пронађен и један националиста Србин. По истој логици неки појединци из РС који врше власт на нивоу БиХ, као господин Мектић, на опортун начин сагледавају поступке и деловање бошњачких политичара, које је супротно Дејтонском споразуму, умањују опасност таквог деловања, правдајући га као реакцију на слично деловање из РС.
Постоји још једна шема у коју је несвесно упао и за коју несвесно ради, господин Мектић, а то је „обећавајућа европска перспектива западног Балкана“, „мир и стабилност на Балкану на штету српских националних интереса“. Извесно је да он верује без резерве у обећања ЕУ да је „западни Балкан од виталног интереса за ЕУ“ и да је „ЕУ посвећена тим обећањима“, како то рече стари нови председник Европског савета Д. Туск. Али, нажалост, реч је само о обећањима, која брзо нестају, када неки други политичари из ЕУ кажу, да је прикључење земаља западног Балкана ЕУ, неизвесно. Зато господин Мектић треба бити свестан чињенице, да је западни Балкан од виталног интереса за ЕУ, не да би постао део ЕУ, него да би се удаљила Русија од Балкана и да би се елиминисао њен утицај на западном Балкану, посебно у српским земљама, да би се елиминисало снажно државно и политичко руководство РС, не да би се ојачао Б. Изетбеговић, који се све више приближава Турској, него да би се ослабила руско-српска веза и руски утицај у РС односно у БиХ, да би се ослабила позиција српског фактора у целини, ојачала позиција албанског фактора на западном Балкану. За запад и ЕУ западни Балкан ће бити стабилан када се одстарни утицај Русије, умањи присуство Турске, ојача западно присуство на албанским етничким просторима, с једна стране, и подршка и подаништво албанског фактора, са друге, умањи утицај Турске међу Албанцима, разбије могуће савезништво Руса, Македонаца и Срба.
Зато не треба ниједан српски политичар да буде ни топуз ни буздован, у рукама оних који се међусобно разрачунавају, и то обично на штету српских интереса. Тако и господину Мектићу мора бити ближа Бања Лука него Сарајево.
