Блистави шпански мислилац Хосе Ортега и Гасет, пре једног века, писао је: „Не постаје се Интелектуалац са циљем да се згрне новац, стекне слава, или не потоне на усковитланој пучини колективитета. Неко је Интелектуалац због самог себе, упркос самом себи, против самог себе. Неизлечиво.“[1] Сто година касније, са трунчицом сарказма и здравом дозом уживања у мазохизму, можемо констатовати да је ова друштвена пошаст (у технолошком универзуму глобалног пасивно-прогресивног потрошачког друштва) скоро у потпуности излечена. Нико други, до његово величанство Интелектуалац лично, „због самог себе, упркос самом себи, против самог себе“, искоренио је себе.
Интелектуалац је нестао. Склонио се с пута. У име напретка, економске стабилности, интеграција… „Интелектуалац током историје, с времена на време, бива задављен“, каже Ортега и Гасет. Данас је, евидентно, опет такав ток историје, и такво време, те је потенцијални Интелектуалац храбро судбу клету у своје руке преузео. Дубоко и недвосмислено свестан да га због туђе масне чорбе гоје, не пристаје да му други шију заврћу. Барем толико. Назире два излаза. Занемео је удављен сопственим унутрашњим превирањима и противречностима, неспособан да их искаже. Или: посрнуо је управо под лавином сопствених речи, не затварајући уста до последњег даха, угушен јаловошћу и бесмислом изреченог. Времена су таква да је погодно, похвално и пожељно и прво и друго.
Интелектуалац је попут неких ретких и угрожених врста, лишен слободе, извршио масовно самоубиство. Тихо или уз реторичку помпу, није толико битно. Битно је да је имао будуће опште добро у виду. Но, никаквог добра на видику нема. Толика жртва због чега? Животаримо, ето, „очекујући барем неки позитиван корак“ задовољни „привременим решењем“ које је на „дугачком штапу“. Ванвременски руски мислилац Николај Берђајев пише: „Самоубиство је егоистично и супротстављено је жртвовању свог живота у име других.“[2] Интелектуалци нису, дакле, часно изумрли, већ су се утопили. У масу, осредњост, сивило. У корист. Кад терет постане исувише тежак за ослабљена плећа, утрапи се другом. А кад нико неће да га упрти сам, тегле га сви помало. Данас смо сви помало Интелектуалци. Чекајући оне праве, да се врате. А где је бабица много, деца и килава и слинава…
„Политика, односно, повиновање теорије корисном у потпуности је завладала сфером духа. А од корисног начинити истину дефиниција је лажи.“ Где тражити камуфлираног интелектуалца? У предизборним тркама, у отимању за звање, у „борби за своја права“… Ортега и Гасет, са сетом још наглашава и да Интелектуалац није везан за титулу или положај и упорно са жаљењем наводи да га често нећемо дочекати тамо где га превасходно очекујемо – међу професорима или на Академијама.
У светлим институцијама знања ситуација данас није суштински другачија од других (јавних) предузећа. У питању су три нијансе сивог. Један део запослених весело трља руке задовољан сопственим „напредовањем“, „усавршавањем“, „самоевалуацијом“. Укратко, аутопромоцијом у предвиђеним, дозвљеним и добро омеђеним оквирима система. Док се клањају сопственом „успеху“, режим их тапше по рамену, фотографише, интервјуише, забавља. Други збуњено гледају око себе, свесни да нешто није у реду са њиховом персоном (non grata), али не успевају „да се снађу“. Трећи мудро ћуте. „Снашли се“ на другом месту, на другачији начин. Ту су због социјалног, здравственог и редовне плате…
Танка нит „заједничких интереса“ све је тања и полако се кида. С праском демократског демијурга и последња убога душа добија право на малу приватну интересну прћију. У томе је чак беспоштедно охрабривана. Систем се урушава, али ако суверено владате бар једном крхотином, коме „прслук пуца“ за целину? Више и високо образовање не брине више о интересима средњих школа. Довољно им је својих проблема. А ко и да брине? Приватни универзитети заокупљени немилосрдним „повиновањем теорије корисном“? Или државни замаријани и саплетени Болоњом, сумњивим дипломама, тржишним марифетлуцима, тезгарењем од катедре до катедре… видела се вила у чем није била. Ту и тамо понеки „факс“ након пријемног испита проследи депешу захвалности средњој школи за испоручени контигент свежих студената-муштерија. Све им по списку разрежу. Добро је за промоцију. Поносни директор пропагандну дојаву редовно штампа и ‘беси на видно место, на понос и дику. Таква реклама мање кошта него да се шаље живи промотивни тим на турнеју. Ту се „сарадња“ више-мање и окончава.
Основне и средње школе принуђене су, стицајем околности, да на терену тешње сарађују у оквирима локалне самоуправе, али и ту је ситуација чак и по питању облика фамозне „борбе за своја права“ оштро поларизована. Тачно две године након завршетка Великог штрајка просветних радника, на велико задовољство министарства, пратимо спектакуларну „сарадњу“ репрезентативних синдиката у просвети. На позив председнице Уније синдиката просветних радника Србије „да 17. март обележимо на синдикалан начин“[3], председник Синдиката радника у просвети одговара да „сами спроведу штрајк и покажу колико су јаки“. Председница Синдиката образовања Србије поносно истиче да „досад није било договора четири репрезентативна синдиката о заједничком наступу“. ГСПРС “Независност”, независно од свих, држави упућује некакав лични ултиматум чији „рок истиче крајем следеће недеље, а шта ће се даље дешавати још није познато“.
Председница Синдиката образовања Србије доноси коначну пресуду: „Захтеви су нам исти, али не и начин синдикалне борбе“. Имајући у виду овакве и сличне конфронтације, исценирана је права борба против борбе. Предшколско образовање, опет, прича је за себе, па се тек „инсистира да се запосленима у предшколским установама исплате два повећања, од четири и шест одсто, што су већ добили радници у основним и средњим школама“. Актуелна и акутна је, дакле, драстична расцепканост и подела на свим нивоима и у свим сегментима образовног система. „Сфером духа у потпуности је завладала политика.“
Министарству преостаје да се сасвим неометано и даље слади новим мутантским кредитима неолибералних банака задужених за реформу српског образовања. Тако актуелни министар, ваљда забринут услед неуспеха исплате „два повећања, од четири и шест одсто“, поносно обећава: „Имаћемо велики кредит Светске банке који користимо за развој предшколског система и раног школовања од треће године и то почиње од фебруара.“[4] Стрпите се, дакле, па ћете добити прилику да купите мрвице са богате трпезе министарства кад се буде комадао „велики кредит“ о чијем износу / условима / каматама / роковима чак није ни обавештена српска јавност која ће дуговања уредно враћати. Кога то занима? Кога треба да занима? Посивеле Интелектуалце-камиказе?
Влада која охоло, бахато и коначно – јавно растаче / залаже / распродаје општа добра, заиста нема чега да се плаши уколико то нико, у процесу опште фрагментације интереса, и не констатује. Протести се своде на „захтеве“ који су из године у годину све мршавији, раздробљенији, ситнији. До министарства једва допире скромни вапај о „неисплаћеној једнократној помоћи“ или о „обећаном новогодишњем бонусу“ или о „ускраћеној Светосавској награди“… Чује ли још неко ове „проблеме“? Армија незапослених и отпуштених која се с правом пита зашто нико у њихово име не диже глас о неправди? Хиљаде младих и здравих које хрле у Словачку да на покретним тракама робују транснационалним компанијама уз прећутни благослов сопствене државе / друштва? Можда су, заправо, сви ови „ситни“ проблеми део крупнијег, заједничког проблема? Не успевамо да сагледамо целину, јер су се и последњи „посматрачи“ утопили у свеопштем сивилу.
Драги Интелектуалци, огласите се! Не може се више овако. Берђајев подсећа: „Победити жељу за самоубиством значи заборавити на себе, превладати егоцентризам, затвореност у себе, помислити на друге и о другима.“ Како у ери партикулације интереса дефинисати општи интерес? И зашто? Зато што, упркос свему, постоји и четврта „нијанса“, тиха, тренутно скрајнута, а најбројнија, због које се вреди борити. Највећи број запослених у образовању, а верујем и у другим секторима, достојан је свог животног позива. Још увек. То су углавном људи који воле и цене своје занимање, и васпитавају нашу децу најбоље што умеју и знају, у датим околностима, иако нису сви Интелектуалци. Не сме се дозволити да због тога испаштају.
Потребан нам је, ипак, и неко ко ће љубити истину „упркос самом себи, против самог себе“. Ортега и Гасет сетно примећује: „Мој најгорчи наук, онај што ме највише обеспокојава и узрујава, јесте уверење да су истинољубиви људи најређа врста на земљи.“
Прошло је од тог писања, ипак, 100 година. Где опет затурисмо боје?
[1] Хосе Ортега и Гасет, „Посматрач“, 1998, CLIO, Београд
[2] Николај Берђајев, „О самоубиству“, 2011, Логос, Београд
[3] „Просветари испред Владе 17. марта“, Дневни лист Данас, 10. март 2017
