Обнова конфронтације између САД и Русије почиње 2012. године након што је најављен Путинов пројекат Евроазијске економске уније. У руској жижи интересовања биле су Грчка, Македонија, Бугарска, Србија, Црна Гора и Украјина. САД су реаговале експресно у Украјини рушењем Јануковича са власти, кроз познате догађаје. Бугарска се одмах дисциплиновано дистанцирала од Русије, а Црној Гори је прокрчен пут у НАТО. Москва је паралелно промовисала Јужни ток. Амерички одговор је био именовање Џеса Бејлија (Jess Baily) за амбасадора у Македонији. Бејли је имао богату дипломатску каријеру, кретао се од Џакарте, Дакара, Сенегала, Тајланда до Анкаре.
Бејлијев циљ је био рушење Турског тока, који је Груевски прихватио након што су Руси због некооперативности Бугарске одустали од Јужног тока. Траса Турског тока иде преко Македоније. Тако почињу проблеми за премијера Груевског. Други разлог су велики пројекти у Македонији које граде Кинези, односно у у инфраструктури Македонији су присутне велике кинеске инвестиције.
Данас ситуација у Македонији клизи према оружаном сукобу супротстављених политичких опција, и подсјећа на почетак рата у Украјини. Ако би до сукоба заиста дошло, они би се неминовно одразили на регион. Турска на Балкану има своје интересе и вјероватно би се турски савез са Русијом распао. Разилажење је већ присутно јер Ердоган у Сирији губи све за шта се залагао, а кап која би прелила чашу био би руски пристанак на стварање државе Курда. Руси би могли подржати Курде како би оспорили легитимитет америчког војног присуства у Сирији. Значи, у случају сукоба у Македонији, Турска би била заинтересована за стварање Велике Албаније и подржала Косово.
Треба имати у виду да би сукоб Албанаца и Македонаца довео у питање интерес Њемачке у експлоатацији рудних богастава на Косову (Трепча). Албанија има око 800 тенкова и мотивисану војску, тако да би њена војска била можда најважнији фактор у новом балканском рату. Неизвјесно је да ли би се у тај рат директно укључиле САД и Русија, или би се водио прикривени, тзв. прокси рат преко других. Ако на Балкану прокључа, Москва би повукла логичан потез – затворила би Црно море за стране бродове, док би Босфор држала отвореним. Неизвјесно је да ли је Ердогану познато да Израел, САД, Британија и Њемачка активно раде на разбијању Турске. За Турску би било добро да одустане од мегаломанског плана у Сирији, јер ако изгуби подршку Русије, Турска би постала највећи губитник у региону.
Фактор који ремети мир на Блиском истоку је и Израел, који се дрзнуо да изазивајући Русе нападне регуларне Асадове снаге. То значи да Израел безрезервно рачуна на подршку Вашингтона, односно предсједника Трампа, којег жели увући у шири сукоб и то само због Ирана. На Блиском истоку ништа није ријешено. Велики су апетити Заливских земаља, првенствено Саудијске Арабије, као и апетити Турске, Курди желе своју државу, Запад рачуна на суните у Ирану као на дестабилизујући фактор…
Македонско руководство разматра све могуће опције, а залажу се за нове изборе, јер нису спремни прихватити да Талал Џефери из највеће албанске партије, Демократске уније за интеграцију (ДУИ) буде изабран за предсједника парламента. С друге стране, лидери ЕУ су отворено подржали Заева и албанске партије које су у коалицији са њим. ЕУ жели да елиминише Груевског, оптужујући га да је омогућио прилив руског и кинеског капитала. Док је за Русе императив полагање цјевовода за Турски ток, за Кинезе је то Нови пут свиле. Мало је познато да Кина годинама сарађује са Груевским јер је Македонија одавно типована као главно чвориште Новог пута свиле. Сада постаје јасно зашто је Кина купила луку Пиреј, која је у снажној експанзији. Енормно је повећан промет контејнера робе, што је мимо воље Запада, који страхује од економског „потапања“ Европе јер цијене да ће кинеске компаније преко Балкана, који важи за „меки трбух Европе“ пласирати јефтину, а квалитетну робу. Страх ЕУ постао је већи након информације да Кина обавља озбиљне припреме за изградњу пруге Пиреј – Скопље – Београд – Будимпешта. Европским лидерима не допадају се ни напори премијера Србије Вучића који одавно промовише пругу Ниш – Београд – Будимпешта. Кинези су поодмакли са плановима и потписивањем уговора са македонским жељезницама.
Стога неким земљама Запада одговара „паљење Балкана“, за што би британски медији оптужили „насилни руски утицај“ на Балкан, док би се упади ОВК на сјевер Косова толерисали. Фитиљ би требало да буде упаљен у Македонији, за што су медијске и политичке припреме у току. Мејнстрим медији прстом ће показати у Москву и истицати погубност српског национализма, без намјере да открију стварне разлоге за рат – спречавање Новог пута свиле, односно кинеског продора у ЕУ. Сукоби у Македонији веома брзо би се проширили на сусједне земље због различитих интереса великих сила и регионалних геополитичких играча.
С друге стране не треба пренебрегнути чињеницу да су Руси и Кинези партнери на геополитичком плану, што важи и за Балкан, гдје имају заједнички циљ – изградњу коридора за своје енергенте и робу. Стога желе побједу Груевског јер би друге опције спречиле њихове економске планове. Запад, опет, жели одлазак Груевског, иако свјестан да би коалиција Заева са албанским партијама омогућила стварање Велике Албаније. Идеја о Великој Албанији постоји још од времена Аустро-Угарске, као сигуран штит од руског утицаја и политичког уплива на Балкану. Данас важи и процјена да би Велика Албанија контролисала чвориште са Блиског истока. На Турску се са становишта Запада више не може рачунати у том смислу, јер је политички нестабилна, са недефинисаном спољном политиком и списком савезника.
