Да ли је глобалистички естаблишмент поразио популистичко-националистички устанак?

410

Прошле године, када је народ Уједињеног Краљевства гласао за излазак из Европске уније, естаблишмент у Европи и Сједињеним Државама био је запањен. Све анкете су предвиђале победу кампање за останак у ЕУ. Свако ко је нешто значио, укључујући Хилари Клинтон и Барака Обаму, је јасно и гласно проповедао како је останак у све дисфункционалнијој ЕУ једина прихватљива опција.

Но, народ Британије, односно најпре народ Енглеске и Велса, је одбацио пријатељске савете глобалних елита, свих тих паметних, лепих и богатих људи са обе стране „Баре“. Десило се оно што је сматрано мало вероватним, па чак и немогућим. Чинило се да Британија, ипак, још увек није умрла.

Затим су на ред дошле Сједињене Државе. Сви експерти су говорили да је победа Хилари Клинтон готова ствар. Једина озбиљна питања су се вртела око тога колико ће њена победа бити убедљива, да ли републикански кандидати за Конгрес или функције у савезним државама могу да избегну усисавање у вир Трамповог историјског пораза, које ће људе она да изабере за чланове свог Кабинета, и када ће почети Трећи светски рат. (Штавише, било је озбиљних претпоставки да се Трамп кандидовао само да би олакшао Хиларин пут ка Белој кући, као једини Републиканац који је у стању да изгуби од тако мањкавог демократског стегоноше.) Међутим, радничка класа из америчког „Појаса рђе“ (односно савезних држава чија је индустрија пропала и почела да скупља рђу – прим. прев.) – Пенсилваније, Охаја, Висконсина, Мичигена – је естаблишменту показала средњи прст и изгласала Трампа. Чинило се да ни Америка није још увек умрла.

Устанак је избио са обе стране Атлантика! Марширали су обични грађани који су захтевали да им се врати власт коју је присвојила класа из Давоса. Очекивало се да ће оно што је започето 2016. засигурно наставити истим путем и 2017.

Али није.

Заправо, контранапад естаблишмента је почео још 2016. У Аустрији је Норберт Хофер из Слободарске партије Аустрије (FPÖ), који је раније те године извојевао тесну победу у првом кругу (која је затим преокренута сумњивим гласовима у одсуству у другом кругу, због чега је други круг поништен и поновљен у децембру), изгубио од кандидата естаблишмента на поновљеним изборима у децембру. Пораз је уследио након очекиване кампање демонизације FPÖ и Хофера као (изаберите свој омиљени епитет) „расисте“, „антисемите“, „исламофоба“, „фашисте“, „нацисте“, и сл.

Први тест онога што су неки назвали „ефектом Трампа“ се завршио неуспехом.

Затим је на ред дошла Холандија. Избори од 15. марта су донели пораз Партији за слободу Герта Вилдерса, који је обећавао холандску варијанту брегзитовског референдума у случају победе – „Негзит“. То што је своју кампању посебно фокусирао на негативни утицај исламске имиграције и одбијање муслимана да се интегришу у холандско друштво и прихвате холандске стандарде је од Вилдерса направило још згоднију мету од Хофера за све оне чија визија Европе подразумева и укидање њеног традиционалног идентитета. И, мада су анкете показивале да већина холандских гласача подржава референдум, резултат је био још један пораз за „екстремну десницу“ (успут, зашто никад нема „екстремне левице?).

Сада долазимо до Француске. Три четвртине француских грађана је у првом кругу председничких избора гласало за кандидате који на један или други начин желе да се поново испреговара или оконча француско чланство у ЕУ („Фрегзит“), а можда и у НАТО, и да се обнове везе са Русијом. Једини водећи кандидат који то није нудио, Емануел Макрон – кандидат естаблишмента кога слугерањски медији лажно брендирају као „аутсајдера“ – је велики фаворит за победу у другом кругу против (погодили сте) „расисте“, „екстремног десничара“, „фашисте“, „исламофоба“ и „ксенофоба“ Марин Ле Пен испред Националног фронта. Неки медији већ злокобно упозоравају на „руске интриге“ које су у функцији њене победе, да би је унапред дисквалификовали у случају да неким чудом ипак победи, или да би бар посејали недоумице/раздор/конфузију.

Што нас опет враћа у Сједињене Државе. Трамп јесте победио, али далеко од тога да је преузео пуну контролу над америчким државним апаратом. Конгресне истраге у вези руског утицаја на изборе и на његов тим сада наговештавају могућност да ће се генерал Мајкл Флин, Трампов први Саветник за националну безбедност, суочити са кривичном истрагом. Савезне судије безобзирно игноришу законе и Устав, поништавајући Трампове напоре да успостави контролу над америчким границама и депортује нелегалне мигранте.

Последично, Трамп и његови људи су кренули оним што им се чини као линија најмањег отпора, усвајајући национал-безбедносну политику која се практично не разликује од Обамине или од оне коју би водила Хилари да је победила:

– Сатанизација Русије, задржавање санкција и наставак ширења НАТО (добродошла Црна Горо!), за који се испоставило да и није баш „застарео“;

– Бомбардовање Сирије и захтеви за „промену режима“ у Дамаску;

– Ширење војних дејстава у Авганистану, укључујући и бацање „мајке свих бомби“;

– Војне претње упућене Северној Кореји и Ирану; и

– Притисак на Кину у вези Кореје и Јужног кинеског мора, упоредо са нуђењем трговинских уступака – што је потпуно супротно од онога што је требало да буде Трампова политика.

Све ово се делимично може приписати лошој кадровској селекцији, а делимично и рачуници из нужде, по принципу – један корак напред, два корака назад. (Имајмо на уму да је Стив Бенон себе једном приликом назвао „лењинистом“.) На пример, једнократно бомбардовање Сирије указује на могућност да је то урађено више ради ефекта.

Ипак, оно што је најочигледније је то колико је Трампов положај слаб – без обзира што је победио на изборима. Естаблишмент можда није био у стању да га осујети приликом гласања, делимично захваљујући томе колико је лоша била његова противница и њена кампања. Међутим, лако може да се деси да ће се они последњи смејати.

Ако Ле Пенова буде поражена, било би основа за закључак да су корумпиране, плутократске и антинационалне псеудо-елите нашле формулу која им омогућава останак на власти бар још неко време. То, међутим, неће ни мало допринети ношењу са политичким, економским, демографским и, изнад свега, духовним кризама које карактеришу њихову рђаву владавину. То ће само значити да су успели да сузбију регуларне и мирне покушаје пристојних грађана да се промени курс пре него што буде касно. Ако се испостави да је то случај, то ће само учинити наступајући колапс, када буде дошао, утолико горим.