Тужно је и ружно када покушавају да злочиначку агресију коју је НАТО извршио на нашу Отаџбину неки зову другим именом. То не само да показује да они сами немају ни стида ни срама већ делује као једна неопростива увреда ка српском роду. Ипак као светосавци оставићемо да то и даље говори о њима и да они покушају некако да наставе да живе носећи то нечовештво на својим душама. Данас они рат против једног правдољубивог народа зову акцијом. Убијање цивила, деце, невиних разарање и уништавање цивилних циљева они називају „милосрдним анђелом“. Покушавају да нам објасне да је то било само ограничено бомбардовање…
Не желимо никоме зло, али онима којима је ово била некаква ограничена милосрдна акција морамо рећи да им никад неће бити заборављено. Мораће кад тад да се сретну у акцији без ограничења са својом милосрдношћу. До тада морамо да им саопштимо да ми јесмо добри али никако ограничени, јесмо милостиви али не и наивни, јесмо бомбардовани и убијани али ипак не уништени. Нисмо заборавили подршку коју су пружали и пружају УЧК како се год она данас звала.
Не можемо да избришемо Кошаре из наших душа. Сећамо се добро свих њихових носача авиона са којих су полетале ракете и авиони носећи бомбе са осиромашеним уранијумом на нашу Отаџбину. Памтимо сваку војну базу одакле су узлетали НАТО авиони и испаљиване ракете на мајку Србију. Не можемо да зацелимо ране које су нам нанели непријатељски војници и пилоти из Америке, Енглеске, Немачке, Турске, Белгије, Холандије, Француске, Шпаније… Напали су и гађали суверену земљу, частан и правдољубив народ због Вокеровог измишљеног догађаја у Рачку. (1)
То су чинили са копна, ваздуха, мора, покушали су копнене упаде, користили и касетне бомбе. Није то била никаква ограничена акција, никакво милосрдно бомбардовање то је био неправедан рат и агресија на праведну земљу и частан народ. Ту неправедну и неравноправну борбу са машинеријом у том моменту најмоћније алијансе света водио је српски народ, српска војска и српски хероји неба. Не смемо дозволити да ту надљудску борбу коју нисмо изгубили на бојном пољу неки данас намерно умањују или не смеју да спомињу јер се западу то не свиђа. Волео би запад да ми своје хероје заборавимо и не спомињемо да би нас они временом убедили у своју „истину“.
Успели су они купујући властодршце да постигну то да се злочинци попут Блера, Шредера и њима сличних буду у Београду уместо ухапшени дочекани. Само то је нешто што ће они који су омогућили морати да носе као свој крст. Колико је он тренутно тежак и кад ће им постати претежак биће нешто са чим ће морати сами да се суоче. Издати свој народ, Отаџбину и претке не може нико ко има душу, а познато нам је како завршавају они без ње. Док се запад труди да нас понизи и за то тражи своје одане сараднике међу политичарима ми ћемо им се најбоље одупрети не заборављајући своје хероје.
Оне који су положили живот на олтар своје Отаџбине, као и оне који својим животима сведоће о неуспеху НАТО агресије и њених планова. Управо ти „незгодни сведоци“ за запад су они који су разлог за наш понос. То су они који су у најтежим моментима увек били ту за своју мајку Србију и свој народ. То су они хероји који су без икаквог премишљања улазили у кокпите својих авиона иако са неисправним уређајима желећи да се супроставе бестијалној агресији на нашу Отаџбину. Ношени вером, патриотизмом и примером српских витезова неба из Балканских и Великог рата покушавали су немогуће. Тако су пилоти Ратног ваздухопловства дајући своје животе, дали пример будућим генерацијама како се понаша прави Србин. Својом вером, храброшћу и чашћу, својим подвигом и жртвом обезбедили су место у кући вечне славе учинивши још један крупан корак да докажу зашто је светосавски народ онај у кога Господ још увек није изгубио наду.
Пуковник Миленко Павловић, потпуковник Живота Ђурић и мајор Зоран Радосављевић положили су своје животе верујући у свој народ и Отаџбину. Испунивши заклетву дату својој мајци Србији, и дајући пример будућим генерацијама како се воли Отаџбина. Чинећи херојско дело у одбрани своје домовине нама су оставили у аманет много лакши задатак. Задатак да учећи будуће генерације њиховим примером не скренемо са правог пута.
Светао пример Животе Ђурића је оно што ни један Србин не сме да заборави. Пилот и командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле РВ ВЈ полетео је на свој последњи задатак тог 25. марта 1999. године. управљао је борбеним авионом типа Ј-22 “Орао“, евиденцијског броја 25104. Циљ му је била терористичка ОВК база у подручју Глоговца. Са две бомбе успео је да изврши задатак и уништи командно место и складиште терориста али се са задатка није вратио.
Слободан Димовски пилот, који га је пратио тада на овом задатку, касније је испричао:
„Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха – рекао је Димовски. По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, командант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.“ (2) Ђурић је извршио свој задатак не остављајући непријатеље иза себе али су иза њега остали супруга, син и ћерка.
Његов пример је један у низу српских хероја неба, пилот ратног ваздухопловства Зоран Радосављевић је још један поносит пример правог сина Отаџбине. Он је 26.марта 1999. године. потпуно свестан тежине задатка, односно да су му шансе да се врати мале или боље речи никакве храбро и јуначки без размишљања ушао у авион и полетео. Нама ће заувек остати да одзвањају његове речи упучене очајној мајци Ради.
„Немој сине молим те, да летиш – казала је мајка Рада
Ја сам пилот, мајко…- рекао је Зоран мајци. – Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.“ (3)
Остаће о његовом последњем лету и сведочење пуковника Перића.
“Одем с покојним Зораном Радосављевићем кући да се одморимо. Дошли су и моји родитељи, рођаци и комшије. Сви су хтели да знају шта се дешава, колико ће да потраје. Мени пукне филм и кренем назад у јединицу. На вратима ми се Лука, који је имао две године, обеси о ногу и каже: „Тата, немој да идеш.“ Тешко ми је, али шта ћу, морам. Одем до Радосављевића, звоним на интерфон, кад његова мајка Рада и тадашња девојка излазе на прозор. Рада ми добацује: „Буцо, пази ми на Зорана“, и ми одлазимо. Тог дана 26. марта полетели смо нас двојица. После силних маневара у ваздуху и избегавања НАТО ракета погођени смо обојица. Када сам видео да авиону нема спаса, за трен ми је кроз главу прошло „тата, немој да идеш“, повукао сам ручицу и катапултирао се. Искочио сам са седам-осам хиљада метара. А кад се седиште окренуло наопачке, угледао сам рупу испред себе од 5.000 метара и једино што сам пожелео је да се падобран отвори. Тај страх нисам никад осетио”. (3)
Нажалост Зоран није успео да се спасе искакањем, а можда он то и није желео ишао је увек до краја. Оборен је у ширем реону Лознице, али су делови авиона и тело пронађени у рејону Мајевице близу Бијељине, на територији Републике Српске. Труп авиона МИГ-29 био је на ливади, кљун на једној планини а Зораново тело још увек у седишту на другој.
Војници Републике Српске су пешке преко њива пренели тело хероја Радосављевића до болнице у Лозници. На место несреће убрзо су стигли и непријатељски, амерички војници, да покушају малтретирањем мештана сазнају шта се десило са пилотом и где је. Захваљујући правовременом реаговању војника Републике Српске спречена је могућност да тело хероја Зорана Радосављевића служи НАТО злочинцима за још једну њихову нечасну и бесрамну маскараду.
Нема краја причама о херојима српског неба, али морамо да споменемо још бар ону о потпуковнику Миленку Павловићу. Он сасвим заслужено заузима посебно место у историје српске војске али и душама правих Срба. Потпуковник Павловић је исто као и његове колеге био потпуно свестан да сваки пут када седа у кокпит свог авиона уствари се налази у летилици која има упола мањи домет радара а чак три пута мањи домет ракета. Преведено на речник разумљив свима МИГ-29 којим су летели наши пилоти имао је домет радара 60км (када је радио), док је домет радара НАТО авиона био 120км. Та разлика је уствари значила да су авиони злочиначке алијансе могли да виде и гађају наше авионе пре него што их они уопште и примете.
Потпуковник Миленко Павловић командант 204. ловачко-авијацијског пука погинуо је у борби са НАТО ескадрилом изнад Ваљева 4. маја 1999.Тог дана око 12 часова примећена је већа група агресорских НАТО авиона која се кретала у правцу Ваљева, циљ им је био фабрика муниције Крушик. Команду да полети добио је један од млађих официра. Павловић који је дежурао на измештеном командном месту у Старој Пазови, јавио је одмах свом заменику да по сваку цену задржи млађег колегу да не полети.
Остаће заувек упамћене његове речи које је изговорио стигавши у Батајницу и прилазећи авиону. Српски херој неба рекао је тада: “Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!”, извукавши млађаног пилота из кокпита. Затим је сео у свој авион и полетео. Међутим, убрзо након узлетања му се покварио генератор наизменичне струје, што је значило да је остао без радара. То није зауставило јуначко срце витеза Павловића, и он се упушта у неравноправну борбу против 16 авиона злочиначке алијансе.
Својим смелим наступањем успева чак да их натера у бекство. Нажалост холандски пилоти авиона F-16 фајтинг фалкон који су се налазили западно од Тузле на раздаљини са које никако није могао да их примети, чак ни да му је радио радар, испаљују ракете. Три непријатељске ракете погађају Павловићев авион, и он остаје без икакве могућности да се спасе. Пуковник Павловић погинуо је онде где се осечао најсигурније, у ваздуху. Сахрањен је о Ђурђевдану 1999. Остао је забележен и његов последњи разговор са оперативним центром:
“из оперативног центра Миленка су упитали да ли види непријатељски авион.
“Видим их, али виде и они мене!”
Завладао је тајац, а пре него што је ишчезао са радара његове последње речи биле су:
“Имају ме!” (4)
Нису много боље прошли ни они преживели јунаци Ратног ваздухопловства. Њих је запад видео само као неумољиве и непожељне сведоке немоћи силе над снагом душе. Ти преживели витезови, они који су храбро пркосили вишеструко надмоћнијем непријатељу, својим примером доказали су снагу вере и непобедивост народа светог Саве. У исто време су зато постали и сметња и незгодан сведок ЕУнијатском курсу и његовим следбеницима.
Тихо су пензионисали српске хероје онда када су били најјачи, склањали су их покушавајући њихова дела, подвиге и жртве да препусте некаквој временској паучини. Паучини која ће их надају се они полако прекрити и оставити заборављене. Ни једна права држава се не би одрекла таквих хероја. Запад је властодршце у Србији успео да убеди да их маргинализују, да их забораве. Тачно је да властодршци воде државу али ово је мајка Србија и у њој живе светосавци. Они никад неће заборавити праве синове Отаџбине, њихова дела и подвиге, нико и никад их неће избрисати из наших душа.
Сви жељно ишчекујемо да Војска Србије буде наоружана тако да може да брани Отаџбину. Не смемо само дотле да заборавимо оне од којих уствари све зависи. Никад ми нисмо побеђивали због надмочнијег оружја, већ непобедивог и надмоћног срца и вере. Показујући да је наша Отаџбина и слобода једини наш пут. Други могу да ходају са нама ако то желе али никад неће моћи ходати уместо нас, то нити смемо да тражимо нити да дозволимо.
Док слушамо оне око нас који једино за шта знају да се боре своде на своје фотеље још неки комадић власти и новац, ми не смемо заборавити на речи оних који су нас учинили слободним и поносним. Не смемо заборавити речи хероја Зорана Радосављевића упућене мајци: „Шта је човек ако изгуби своју домовину?“. Нека је вечна слава српским херојима, витезовима, јунацима и пилотима. Молимо их само да нам опросте кукавичлук којим смо дозволили да се данас испред нас ови пајаци пријатељски поздрављају, грле и љубе са њиховим убицама. Исправиће светосавски народ ту неправду и срамоту, нису властодршци никакав показатељ српских осећања и душе.
Они данас само представљају слуге запада тренутно запослене на простору наше Отаџбине Србије. Њихово понашање које видимо није одраз ни размишљање српског народа, већ политиканско извршавање наређења њихових господара. Али чим Србија стане на ноге, отераће слуге окупатора заједно са убицама српске деце и српских јунака.
Постаће Српко небо поново слободно и сретно, опет ће њиме крстарити авиони Српског Ратног Ваздухопловства а њима ће управљати неки нови хероји светосавског народа. Дотле колико год нестрпљиво чекамо наоружање из братске Русије, још са више нестрпљења ишчекујемо враћање оног непоколебљивог духа у српске душе. Када се то догоди нико неће више моћи да заустави поновно рађање неустрашивог српског војника, оног незаустављивог победника.
(1) https://rs-lat.sputniknews.com/radio_sputnjik_intervju/201703241110506003-racak-nato-bombardovanje-srj-danica-marinkovic-hag-albanci-voker1/
(2)https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0_%D0%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%9B
(3)https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
(4) http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/1588561/necete-vi-da-ginete-ja-cu.html
