Ево, свиће нам још један Видовдан, дан који за нас, Србе верујуће, није као други. Јер, од те давне, 1389., када нога великог турског владара и војсковође која је на Србију крочила није дочекала да по њој и шета, Видовдан је постао граница. Граница Неба и Земље, граница Вере и Наде, граница Вечности и Васкрснућа. И дан када се спајају Простор и Време, Смрт и Бесмртност, Стварност и Мит. Тога дана Земља нам је даровала божуре, а Небо сазнање да нема пораза који не може постати победа, нити има победе која не може постати пораз! Заувек.
Зато, од тада, већ вековима Видовдан није био само празник Светог Вида, када се, по предању, сви људи „провиде“већ и Дан у години када се срећу Небеска и Земаљска Србија, да једна другој шапну своје тајне. Да нас, заједно, погледају и кажу нам да народ без прошлости не може имати будућност и да лажу сви они који нам говоре да то може бити.
Али, од оног Видовдана 2001. када су, газећи не само традицију и морал, поштење и веру, већ и законе своје земље, чланови Ђинђићеве Владе одлучили да баш на тај дан, испоруче Слободана Милошевића Хагу, следећи правила новоеонских сатанистичких ритуала над покореним земљама, масонски Ђаво као да је црно семе међу нас бацио. И сваки Видовдан који дође тужнији је од претходног. Даље смо Богу, а ближе пропасти. Више смо понижени, више гладни, више силовани. Земља нам под ногама нестаје, а Небо нам је недостижно. Нисмо га заслужили.
А наши охоли Вожди који се не боје Бога и не стиде људи, у бесцење продају не само нашу земљу, већ и нашу свест, нашу снагу и нашу крв. Српски радник данас има статус роба који ради за дажбине и најјефтинију храну, српски ђак још од основне учи како се постаје хомосексуалац, а наши архијереји се утркују ко ће возити бољи џип и сагнути главу ближе папском прстену …
Са чим ћемо данас, браћо и сестре, пред Видивдан 2017-те? Хоћемо ли се сетити Милоша и Лазара, како доликује? Хоће ли, наш Вожд садашњи и његови сатрапи, поменути свето Косово? Хоће ли се његови медији, таблоидни муљ, сетити Принципове жртве? Хоће ли нам, архијереји наши, о Небеској Србији беседити?
Неће. Причаће нам о Датуму, европском путу и Ани Брнабић, новом симболу згажене Србије. Можда ће, ако им се прохте, и њен кабинет бирати. У сваком случају, огласиће се, куси и репати, у служби рогатих, да нам појасне како нам је бриселска Кула Вавилонска важнија од Косовског завета, а Видовдан празник пораза кога се морамо одрећи да би нам било добро на земљи, јер небо свакако и не постоји.
И причаће нам, без стида и срама, како нам је Брисел ближи од Москве, а католици и протестанти од браће православне.
А ми ћемо слушати и ћутати, док наши Вожди и велможе и данас, на Видовдан, заборављају Косово и божуре, а снивају балканске федерације са Шиптарима и док наши архијереји екуменски уклањају из црквеног достојанства архијереје српске.
И ти наши Вожди и велможе, бриселски прокуристи и референти, на издаји наше крви створени, горди и охоли, почели су у последње време цркве да зидају, велика завештања своја поколењима потоњим. Постала је мода и да у њима себе на фрескама сликају, са краватама и оделима, поред светаца наших православних. Кажу, имају право као ктитори. Можда.
Али, питам се данас, у освит Видовдана 2017. требају ли верујућој Србији цркве оних који су богатство стекли издајући Косовски завет, заборављајући Светосавље и убијајући српску државу на Косову и Метохији? Оних који су продавали уместо да бране и чувају?
Шта ће нам цркве њихове, ако су ћутали и ћуте док одлазе Грачаница, Богоридица Љевишка, Самодрежа и још више од 1.200 српских светиња на Космету? И може ли се новцем купити улаз у ту Небеску Србију, која сваког Видовдана отвори капије своје на Косову, ако нас тамо, на Косову нема?!
Ако може, онда нам нема помоћи и Косово нисмо ни заслужили. Али, верујем, да не може, да се Небеска Србија не купује, већ заслужује. Јер, она је прича између нас, Срба и Бога! И зато, отиђимо у цркву и помолимо се као верујући народ за све косовске страдалнике и јунаке. За Лазара и божуре. За Србију и Русију са којом ћемо се на Косово вратити.
Јер, ко данас, на Видовдан, у молитви не осети Обилићеву одлучност и Лазарево спокојство, ко заборави мученика Гаврила и милион људи на Газиместану, или не спомене Москву као Трећи Рим, није Србин и боље да се ни родио није. А онај ко ИЗДАЈНИЦИМА опрости везаног Слободана Милошевића кога воде у Хаг на погубљење и ону сатанистичку седницу владе у Крушевцу 2013.(1) којом две луде покушаше да Небеску Србију угурају у бриселски Хад, нека чека клетву кнежеву на свом породу…
Данас је Видовдан, браћо и сестре, дан када се по предању сви људи провиде. И Обилићи и Бранковићи …
_____________________________
(1) http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/1350832/svecana-sednica-vlade-srbije.html
