Југославија се распала под снажним утицајем Запада уз непрекидно управљање кризом и непосредно учешће у ратовима унутар бивших социјалистичких република, користећи историјске противречности и националне и политичке екстремисте. Муслиманско политичко руководство у Босни и Херцеговини је, уз помоћ Немачке, Велике Британије, Турске и САД настојало да успостави унитарну државу, узурпирајући вољу и право српског народа да одлучује о својој судбини и државноправном статусу.
Од самог почетка грађанског рата у БиХ пристрасно се деловало према зараћеним странама, а кроз медијски рат српска страна је константно окривљивана за све страхоте и злочине. Многи од тих злочина су медијски експлоатисани, „монтирани“ и нанели су огромну штету српским националним интересима. У креирању такве медијске слике учествовале су поједине обавештајне службе Запада и медији водећих држава НАТО и тадашње Европске заједнице, а после и Европске уније.
Да би се разумео контекст догађаја у Сребреници из јула 1995. године неопходно је имати у виду историјске чињенице да су Муслимани претходно били непосредни учесници злочина у Подрињу над Србима у двадесетом веку, и то кроз три српска егзодуса (1914., 1941-1945. и 1991-1995). Покољ и страдање у Старом Броду и селу Милошевићи, у околини Вишеграда, трајало је од 22. марта до маја 1942. године, када је убијено око 6.150 цивила од стране усташких формација НДХ. Тек након шест и по деценија, због комунистичке забране, стекли су се услови да се изради спомен обележје. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца!
Спирала злочина између Срба и Муслимана у Подрињу, покренута је знатно раније, посебно у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и освете. Оно што се десило у јулу 1995. године је злочин који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО, које су одлично познавале историјски контекст спирале злочина у Подрињу и то искористиле и умешно водиле зараћене стране, ВРС и А БиХ, као и њихове политичке елите, које су им командовале.
Мржња из тих времена постала је латентна константа међунационалних односа и неповерења Срба и Муслимана у Подрињу. Многа села у Подрињу су затрта и уништена. Веома је индикативан податак о селу Зедањско у општини Сребреница. То село је у време Другог светског рата имало подједнак број Муслимана и Срба. У рату су Муслимани у усташким јединицама из тог села и најближе околине побили сво српско становништво. Од тада је то село било насељено искључиво Муслиманима али је земљиште и даље вођено као катастарско власништво побијених Срба. Таквих села је у БиХ било веома много и то је суштина геноцида НДХ над Србима, западно од Дрине по методу убијања, клања, бацања у јаме и најмонструознијих начина смрти. Убијано је све што се креће па и деца у колевци. Такав пример јесте село Придворица у Херцеговини, где су за Божић 1942. убијени сви житељи тог села изузев четверо деце који ту нису били него ван села, код својих рођака.
Придворица јесте нажлост пример монструозних злочина који су чињени према српском народу. Међу убијеним нашло се и 19 деце млађе од 10 година и пуно трудница које су запаљене у шталама са осталим становницима села. То је злочин који према свирепости превазилази људски ум. И зато се може рећи, из људских и моралних разлога, да је Придворица далеко већи и неупоредив злочин са Сребреницом.
У Сребреници није убијено ни једно дете ни један старац, жена, трудница. Да су се предали не би страдали ни војници 28.дивизије А БиХ. Жалосно је да Срби до данас нису на адекватан и достојан начин обележили то страдање у Придворици. Постоје назнаке да ће се то десити и изградити спомен обележје Придворица. То треба урадити јер је истина лековита за будућност и односе народа у БиХ.
На основу Резолуције Савета безбедности постигнут је Споразум између страна у сукобу, о претварању Сребренице у „заштићену зону“. Тај Споразум су 8. маја 1993. године потписали генерал Ратко Младић и генерал Сефер Халиловић, уз посредовање и сагласност генерала Мориона. Споразум није испоштован од муслиманске војске А БиХ ни у једној тачки. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованој зони нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а. У том смислу демилитаризација се изгледа односила искључиво на Војску Републике Српске (ВРС) на том подручју. Заштићена зона је служила као база муслиманским снагама, да из ње убацују диверзантско-терористичке групе, да нападају српске војне и цивилне објекте, врше злочине и безбедно се враћају под окриље УНПРОФОР-а.
Операција ВРС „Криваја 95“ се може оквалификовати као операција малог обухвата, изведена на ограниченом простору, са снагама тактичког нивоа, еквивалента четири ојачана батаљона. Била је то операција са крајње ограниченим циљем. Укупно бројно стање 28. дивизије А БиХ до почетка операције износило је око 10.200 људи. Вероватно је око 70 одсто било под оружјем, а остали део до пуног бројног стања били су на списку војних обвезника и припадника бригада и самосталних батаљона те дивизије. С обзиром на укупно стање у енклави, сасвим је реално закључити да их је могло бити наоружано око 7 до 7.500 људи. Цело време рата снаге у Сребреници биле су снабдеване ваздушним путем од стране А БиХ и појединих држава Запада.
Главни штаб ВРС и команда Дринског Корпуса нису могли очекивати да из једне ограничене војне операције наступе тако тешке последице, као што су одлазак становништва у базу УН у Поточаре и одбијање 28. дивизије А БиХ да положи оружје и да се одлучи на пробој ка Тузли. Ни последице које су наступиле из тих новонасталих околности – исељавање цивила и страдање у пробоју, масовно заробљавање, као и погубљење заробљених, нису биле предвидљиве у време када је планирана и извођена операција. Зато је тврдња да је „Криваја 95“ била унапред планирана, као масовни и систематски напад на Заштићену зону УН, са циљем да се трајно исели цивилно становништво и заробе и погубе војно способни мушкарци нетачна. То се може видети и по односу снага које су учествовале у операцији, а и по многим другим изјавама становништва из Сребренице, као и по изјавама полицијских и војних руководилаца 28. дивизије А БиХ и локалних власти.
Снаге 28. дивизије су слабо браниле Сребреницу. Од њих то вероватно није ни очекивала њихова претпостављена Команда 2. Корпуса, а ни ГШ А БиХ, јер је стање у граду криминализовано. Харале су локалне банде у граду и околини, а обавештајне службе водећих држава Запада су искористиле то стање да непосредно управљају одлукама муслиманских руководилаца. Доказ за то је Одлука да се само на три месеца пре операције из Сребренице извуче командант дивизије Насер Орић са још двадесетак својих официра и упути на обуку у Тузлу. Такође, претпостављене команде нису предузеле адекватне мере да, у војном смислу, олакшају стање дивизије и да подрже њену одбрану, а после пада Сребренице да подрже пробој колоне. Поред респективних војних снага и великог бројног стања 28. дивизије А БиХ, треба имати у виду да су те снаге биле у знатној мери препуштене саме себи, без адекватне моралне и политичке подршке од централних муслиманских власти из Сарајева. Међу борцима и народом су кружиле гласине да ће Сребреница и Жепа бити предате ВРС, те да и не постоји потреба за неким упорним и дуготрајним отпором и борбом. Тим гласинама је доприносио криминал, хаос, безвлашће и сукоби између политичких, војних и полицијских руководилаца у Сребреници.
Веома битно је уочити да су након 11.7.1995. године у поподневним часовима, када су јединице Дринског Корпуса (ДК) ушле у Сребреницу, настале невоље и несрећа због одбијања снаге 28. дивизије А БиХ да положе оружје и прихвате статус ратних заробљеника. Команда 28. дивизије и команданти бригада те дивизије одлучили су се на пробој из окружења, вероватно уз знање и одобрење команде 2.К и ГШ А БиХ. Основано је претпоставити да је такав однос сугерисан и од стране муслиманског политичког руководства у Сарајеву. Први и најчешће најаутентичнији извештаји муслиманских и страних извора говоре да се у Поточарима окупило око 20.000 цивила, а да се у колони за пробој ка Тузли налазило око 12.000 бораца и војних обвезника. Муслиманска тајна служба из Тузле известила је 17.07.1995. године да се претходног дана, 16.07.1995. године до „слободне територије“ пробило 10.000 бораца 28. дивизије, и да се сумња да их је још неколико хиљада у просторима између Сребренице и Тузле. Тешко је утврдити тачан однос наоружаних и ненаоружаних људи у колони која је кренула у пробој у току ноћи 12.7.1995. године. Та колона је кренула у пробој из окружења у неколико делова. Правац пробоја је био Јаглићи – Буљин – Побуће – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук. Дрински корпус ВРС је делом снага постављао заседе на правцу пробоја. Те заседе су биле често слабе, тако да су имале велике губитке у људству и техници.
Већина истраживача данас полемише само око доказивања или оповргавања укупног броја припадника 28. дивизије А БиХ, који су изгубили животе у току и након операције за Сребреницу. Ради истине и правде веома је битно да се зна колики је број страдао у борби са јединицама Дринског корпуса, а колико је заробљено и накнадно стрељано. Према различитим подацима о броју заробљених и стрељаних може се говорити о томе да подаци са којима излази муслиманска страна у јавност нису тачни, те да су политички и медијски инструисани у функцији сатанизације српског народа и стварања лажне представе „да се ради о геноциду“. Данас је свим објективним истраживачима у свету јасно да у Сребреници није било геноцида јер нису убијани цивили, деца, жене, старци и нејач, него углавном војници који су били припадници 28. дивизије А БиХ, јер су одбили да предају оружје и кренули у пробој.
Извесно је да је, до пробоја 16. и 17. јула 1995. године код Незука и до изласка на територију под муслиманском контролом, страдало у борби доста припадника 28. дивизије А БиХ. Један део те колоне је страдао и у сусретним међусобним борбама појединачних група, о чему постоје сведочења припадника 28. дивизије А БиХ. Дакле, није се радило о цивилној колони, како се то у пропаганди и медијској кампањи често истицало, већ о првенствено војној колони која је разбијала и убијала све што се нашло на њеном путу.
Поштујући све жртве ради истине потребно је доћи до објективних информација о броју погинулих и броју стрељаних војника 28.дивизије А БиХ. Само истина може бити основа помирења и суживота два ентитета у БиХ. Лажне информације и на њима утврђене пресуде могу само бити извор даљег неповерења у будућности.
Исељавање цивилног становништва из Сребренице на територију под контролом А БиХ није било насилно и то није била одлука ГШ ВРС, већ избор становништва и одлука УНПРОФОР-а. ВРС је све чинила да се заштити цивилно становништво и да му се помогне да се организовано превезе до територија под контролом муслиманских снага. Овакав закључак се стиче на основу више чињеница, а посебно: захтев Председништва општине Сребреница од 09.07.1995. године и став команданта Холандског батаљона УНПРОФОР-а исказан према генералу Младићу изнесен на састанку у Братунцу 11.07.1995. године.
Тек је након састанка са представницима УНПРОФОР-а, где је изнет предлог да становништво треба иселити на безбедну територију, покренута активност за прикупљање превозних средстава неопходних за транспорт цивила. Пре тог догађаја нема никаквих информација о постојању икакве намере, нити плана за исељавање цивилног становништва из Сребренице. Код становништва је сигурно постојао страх од присуства ВРС, јер су у претходним годинама почињени бројни злочини над Србима у Подрињу за које су Муслимани у Сребреници чули – а у многима и учествовали – и бојали су се освете. Један већи део обичног народа у Сребреници није одобравао такве злочине над Србима, на подручју Братунца и Кравице, али није могао нити смео да се супротставља појединим криминалним и разулареним бандама и њиховим вођама.
Због претходних злочина које су починили над српским народом и јединицама ВРС у Подрињу, један део припадника, команданата, командира и бораца 28. дивизија А БиХ није хтео да положи оружје и донео је одлуку да се пробије из окружења, преко зоне одговорности Дринског корпуса. Та непромишљена одлука вероватно је сугерисана и од центара моћи који су изазивали и провоцирали напад снага ВРС сталним чињењем злочина, у окружењу енклаве.
Након почињених злочина над заробљеним припадницима 28. дивизије А БиХ, муслиманско руководство у Сарајеву тежило је да у међународној јавности искомпромитује одбрамбени карактер и циљеве борбе српског народа. Чак и данас представници многих политичких странака из редова Муслимана своју стратегију унитаризације БиХ и укидања Републике Српске и њених надлежности заснивају на „геноцидном карактеру борбе српског народа“, покушавајући на тај начин да у свету Републику Српску прикажу као „геноцидну творевину“. Такав приступ јесте политичка злоупотреба злочина који је изазван и осмишљен ради медијске припреме тзв. међународне заједнице и јавности да прихвати последице предузимања операција Хрватске војске, АРБиХ и ХВО, уз ваздухопловну, обавештајну и логистичку подршку НАТО, у којима је извршено етничко чишћење и злочини на простору Републике Српске Крајине у Хрватској, као и у западном делу Републике Српске у БиХ, када је убијено око 2.300 војника и цивила и прогнано из својих домова преко 250.000 људи. Ти злочини нису се чули нити видели у међународној јавности јер је операција у Сребреници била у суштини параван за наставак геноцида над српским народом у Хрватској и БиХ који је започет у усташкој ХДХ, а настављен у завршним операцијама у грађанском рату 1995. године.
Неразумне и нецелисходне одлуке комадног кадра 28. дивизије А БиХ нису последица њихове аутономности деловања, него погрешних инструкција које су добијали од 2. К и ГШ А БиХ. Такве погрешне инструкције су израз намере и злоупотребе страдања у функцији остварења политичких циљева борбе муслиманског народа у БиХ, ради придобијања симпатија и политичке подршке утицајних држава међународне заједнице. Стога, иако се, на пример, данас зна истина о злочину на Маркалама, да га је испланирала и починила специјална јединица БиХ, нико у свету о њој не говори, иако су многи команданти ВРС осуђени у Хагу због тог злочина.
Одлуку о исељавању становништва донело је муслиманско политичко и војно руководство, вероватно у сарадњи са централним властима у Сарајеву и са снагама УН. ВРС је подржала реализацију донете одлуке о пресељењу цивилног становништва, извршила је договорено, уз пратеће инциденте који се у таквим околностима тешко могу избећи. Оправданост ове операције је неспорна када се има у виду да је механизам УН донео одлуку да затражи дозволу и помоћ ВРС у евакуацији становништва, која је предвиђена и домаћим ратним законодавством.
У том смислу треба имати на уму више пута поновљене тврдње шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића, да је Изетбеговић био спреман на страдање до 5.000 становника Сребенице, да би се изазвала војна интервенција НАТО. „Опортунистичка убиства“ у Поточарима не могу се оквалификовати као планирано провођење ликвидација, него као предвидива последица самог поступка масовног сусрета припадника две народне војске у којима су појединци били жељни освете, чак су се међусобно и познавали. Није одржива теза да је издвајање било планирано и изведено ради ликвидације, јер нема доказа да је у то време ико одлучио, па чак и знао да ће се ликвидације десити. Као врхунски професионалац и командант генерал Младић је вероватно био свестан да ће муслиманске снаге покушај пробоја преко гудура и врлети одвести у руке појединих група осветника и криминалних група, које су деловале мимо линије командовања, уз подршку појединих старешина Војске Републике Српске, Полиције и Службе безбедности, али и припадника страних служби. Такав њихов појединачан однос на тактичком нивоу командовања, након операције, није морално а ни оправдано довести у контекст надлежности генерала Ратка Младића. Свака одговорност у рату треба да буде индивидуална, лична.
Мехољић је агенцији Срна изјавио да му је приликом повлачења у колони пришао Хамдија Фејзић, актуелни потпредседник Скупштине општине Сребреница и рекао му да се чува јер је на списку за ликвидацију. „Питао сам га – од кога да се чувам? А он је одговорио: Довољно сам ти рекао“, прича Мехољић и наводи да је када је сазнао за ту опасност почео да „игра своју игру“. „Одвојио сам се од колоне која се већ више пута прекидала у општем расулу и када сам стигао на територију под контролом Армије БиХ, прикрио сам се неколико сати и нисам одмах изашао из шуме иако су ме поименично дозивали, што значи да је неко пратио и тачно знао да сам био у тој групи“, испричао је Мехољић. Он објашњава да није био члан Странке демократске акције (СДА), односно да је са њеним лидерима био у сукобу и да до данас није сазнао да ли су заиста они правили спискове за ликвидацију. „Убрзо сам у Тузли „проговорио“ за медије и испричао шта се све дешавало у Сребреници, а то сам учинио да бих сачувао себе.
Он се присећа да се колона која је кренула од Сребренице више пута прекидала, групе су се одвајале, многи су остајали због исцрпљености, рањеници нису могли издржати пешачење и долазило је до нервних растројстава и самоубистава, као и враћања појединаца и групица назад према Сребреници ради хране. „У таквом стању беспомоћности и напуштености људи су свашта радили – убијали су се бомбама и на друге начине, очеви су остављали лакше рањене синове, јер их нису могли носити и свако је у том расулу мислио како да сачува властити живот“, присећа се Мехољић. Он, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за, како каже, „издају Сребренице“ и понавља оно што је давно изнео у јавност – да је Изетбеговић делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске. Истиче да је бошњачки ратни политички и војни врх омогућио Насеру Орићу излазак из Сребренице неколико месеци пре њеног пада, што је, како каже, био знак да је „Сребреница жртвована“.
Алија Изетбеговић је у сарадњи са Клинтоновом администрацијом и појединим обавештајним службама Запада пристао на „сценарио масовног злочина у Сребереници“, који би се прогласио за „геноцид“ и искористио за војну интервенцију НАТО и остваривање политичких циљева екстремног муслиманског руководства у БиХ. И данас се на сличан начин и са застарелом мантром и медијском пропагандом ритуално и поново масовним сценама окупљања народа на годишњицу страдања припадника 28. дивизије А БиХ, медијски и политички злоупотребљава бол породица које су изгубиле своје најмилије у Сребреници и у току пробоја ка Тузли.
Спомен подручје у Поточарима
Данас је и у свету јасно да цивилно становништво није насилно протерано, да није убијана нејач, жене, деца, стари, него искључиво војници 28. дивизије А БиХ и резервисти, односно војно способни мушкарци у колони.
Уважавајући историјске чињенице, може се закључити да је злочин у Сребреници део страдања народа у грађански рат у БиХ, који је у својој основи био братоубилачки рат. Мржњу и злочин донела је и инструментализовала усташка власт тзв. НДХ а таква матрица деловања муслиманске политичке власти у грађанском рату у БиХ настављена је на исти начин као у Другом светском рату.
Срби и Муслимани треба да опросте једни другима и зауставе спиралу злочина. То је обавеза и дуг према потомству. Кренуло се лошим путем јер се од Срба исламске вероисповести (Муслимана), под утицајем спољних ментора направила нова нација, Бошњаци, која се у политичком и војном смислу гура у наручје хрватских националних интереса и у сукобе са својом браћом Србима. Муслимани треба да схвате да им је будућност са својом православном браћом Србима, јер су и сами део тог народа.
Нажалост почињени злочин у Сребреници, екстремна политичка елита, пре свега Бакир Изетбеговић под утицајем неких центара са Запада и Хрватске, политички злоупотребљава и покушава и даље да на старој медијској матрици оклевеће Србе у Р. Српској, па и цео српски народ за “почињени геноцид” и ако је сам свестан како и под којим околностима се десио тај злочин.
Обавештајне службе појединих водећих земаља Запада су и даље упорне да преко водећих муслиманских партија у Сарајеву и марионетских политичких партија у Србији и Р. Српској из редова српског народа дају легитимитет почињеном злочину и окриве српски народ и прогласе га геноцидним. У тој медијској и политичкој операцији Запада водећу улогу имала је Велика Британија, Немачка и Француска. У Србији многе политичке партије и бројне невладине организације добијају огромна финансијска средства са Запада да оклевећу српски народ у међународној заједници, те да присиле власт да “прихвати кривицу за геноцид”.
У таквој ситуацији власт у Србији покушава дуже време да буде сервилна према захтевима Запада и несвесно учествује у тој спинованој режији обавештајних служби и политиких актера са Запада. У маргиналним политичким странкама у Србији Запад проналази саговорнике који окривљују свој народ за нешто што није починио. У томе предњаче Вук Драшковић, Чеда Јовановић и Ненад Чанак. Вероватно су поменути “политичари” добили инсрукције да путују у Сребреницу и учествују у “политичкој и пропагандној представи” обележавања годишњице страдања.
Њихово деловање потпомажу невладине организације, чији су директни финансијери у обавештајним центрима на Западу. Чак у Београду настоје да одржавају различите представе у функцији информисања и “освешћивања народа о почињеном геноциду”. Срамно је што то све толерише власт и што ће вероватно нова Влада и њен премијер Ана Брнабић сервилно испунити званичну улогу Србије, како јој буде наређено са Запада, а под плаштом борбе за “мир и стабилности у региону”. На лажима не треба а и не може се градити помирење нити поверење народа.
У целој тој режији обележавања годишњице у Сребреници замагљују се сви други злочини на простору бивше СФРЈ који су почињени према српском народу. Тако џелати са страним “менторима” и плаћеницима из редова српског народа, покушавају да мењају историју, те да српском народу припишу колективну кривицу за све што се десило у грађанском рату. А добро се према необоривим чињеницама зна да је у току распада СФРЈ српски народ највише страдао, прогнан са многих историјских територија те да је једино Србији, као држави, након Другог светског рата окупиран део територије од водећих сила Запада ради проглашења лажне мафијашке државе Косово. Једино је Руска Федерација смогла снаге да заједно са Кином и другим државама слободног света стане на пут насиљу, које се систематски спроводи према српском народу.
Спречен је покушај Запада да преко резолуције у СБ УН у суштини српски народ буде оптужен за геноцид. Ту монструозну идеју припремала је Велика Британија и да није било доследног и одлучног отпора Русије, резолуција би била усвјена. То “проевропске снаге” у Србији негативно тумаче а поједине чак маргинализују заслуге Русије и насојале су да та резолуција буде усвојена. Покушавали су да преко прозападних медија “појашњавају народу” да би то било корисно и делотворно за његову будућност, поредећи то са злочинима које су немачки фашисти и усаше починили током Другог светског рата. То је део концепта ревизије историје, како би се заборавили злочини нациста и фашиста.
Жртве злочина у Сребреници заслужују достојан помен, поштовање и обележавање исто као и српске и хрватске жртве у БиХ, у току грђанског рата, али и жртве српског народа из Другог светског рата, које су по бројности неупоредиве. Политизацијом Сребренице и покушајем колективне осуде српског народа не могу се остварити циљеви унитаризације БиХ и рушења Републике Српске.
_________________________________________________________________________________________
ЛИТЕРАТУРА
1. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр, str.5
2. Трећи састанак у хотелу „Фонтана“ (транскрипт видео снимка) (доказни предмет оптужбе 49/а), стр. 9.
3. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр.42
4. Изјава заступника команданта 28. дивизије Рамиз Бећировић органима безбедности 2.К АБиХ, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012., стр. 34 до 36
5.Нови стандард, 27. фебруар 2013. године
6. Печат, Светислав, Тијанић, ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ – Ко није знао да плива – запливао је у вечност, 13 јун 2010.године
7.Момир Крсмановић, Трагови мртве браће, 2005.године
