Одувек је свет (међународну заједницу) између осталог, карактерисало стање у којем је део његових референтних субјеката безбедности (држава) поштовао договорена међународна правила опхођења и део који је само делимично поштовао или није поштовао поменута правила. У периодима када „одметнуте“ државе нису поштовале међународне норме (претиле миру) стварале су војне савезе с циљем да радикално прекомпонују постојећи светски поредак, односно успоставе „нови светски поредак“ у складу са својим интересима, а државе – потенцијалне жртве агресије су се удруживале ради успешне одбране својих националних вредности. Уколико је таква поларизација имала глобалне размере и ескалирала у оружани сукоб, било је речи о светском (тзв. „врућем“) рату, чије последице по човечанство су биле катаклизмичне. У прошлости, човечанство је два пута било суочено са светским ратом – Први (1914-1918) и Други (1939-1945). Ради ефикасног спречавања избијања такве врсте рата, одмах након окончања Другог светског рата формирана је Организација уједињених нација (ОУН), чији циљеви и принципи обавезују све државе да се својски ангажују на чувању светског мира и безбедности. Да ли захваљујући њеном ауторитету или страху од међусобног уништења најмоћнијих држава у случају директног оружаног сучељавња, светски мир је одржан све до данас. Међутим, у периоду од 1946. до 1990. године вођен је тзв. Хладни рат, између главних актера: Северноатланског одбрамбеног савеза (НАТО) и Варшавског уговора (ВУ), који је окончан“(?) наводном победом НАТО-а.
Тектонски светски мир. Оптимисти су неоснованим занемаривањем реалистичног, посебно агресивне политике држава хегемона, процењивали да ће самоукидањем ВУ (1991) и набујалим таласом глобализације свет постати јединствена безбедносна заједница, односно да се државе чланице ОУН неће међусобно оружано сукобљавати, него спорне проблеме решавати дипломатским средствима. На жалост, њихове заблуде су демантоване. Број оружаних сукоба између држава био је већи него у периоду тзв. Хладног рата: „…Нови светски поредак је у шест година изродио више оружаних сукоба и интервенција него у четрдесет година Хладног рата: 22 операције ОУН између 1988. и 1994. године, наспрам 13 између 1948. и 1988. године“ (Бодсон, Ж.: Нови светски поредак и Југославија, Евро, Београд, 1996, стр. 18.). У том контексту, треба имати у виду то да је НАТО громогласним самолегитимисањем као поборника чувања и унапређења светског мира, кренуо у општи поход, чија посебна обележја јесу: (1) физичко ширење на исток пријемом нових држава у свој састав, (2) управљање друштвеним кризама у изворно нестабилним и смишљено дестабилизованим државава у непосредном и даљем окружењу НАТО-а, наравно, у складу са својим поробљивачким циљевима, (3) грубо кршење Повеље ОУН употребом силе против држава за које претпоставља да му не могу нанети неприхватљиве губитке у људству и техници (агресија на СР Југославију 1999. године) и (4) злоупотреба командне улоге у мировним мисијама ОУН (у Босни и Херцеговини у толерисању муџахедина после успостављеног мира и на Косову и Метохији у трансформисању албанске терористичке „ОВК“ у Косовски заштитни корпус).
Недовољан (скоро занемарљив) ауторитет ОУН у решавању појединих међудржавних спорова и систематски покушај НАТО-а да се наметне као глобални миротворни фактор, затим, евидентна одлучност појединих (моћних) држава да одсудно бране своје националне вредности од спољашних облика угрожавања и најзад, планетарна агресија појединих недржавних (транснационалних) актера, јесу чињенице, које, између осталог, резултују тиме да су у савременој безбедносној сфери, у оптицају и процене о могућем избијању трећег („врућег“) светског рата. На такву могућност указују гледишта и ставови, попут: „Добро погледајте оно што сада гледате, јер то је почетак Првог светског рата 21. века. Свака нација мора да изабере страну у овом рату, јер не постоји неутралан статус“, рекао је председник САД Џорџ Буш својим сарадницима, неколико дана после 11. септембра 2001. године, док је надлетао рушевине зграде Пентагона (Ерик, Л.: Рат Бушових, ИК „Драганић“, Београд, 2003, стр. 109.). Директор ЦИА (1993-1995) Џејмс Вулсеј, признао је да је 11. септембар 2001. био грешка америчких тајних служби и оценио да је почео Четврти светски рат, односно заговарајући хитан напад на Ирак, у изјави за бечки „Курир“ (21. 05. 2002.), осим осталог, казао је: „Трећи светски рат био је хладни рат и трајао неколико деценија. Надам се да ће овај четврти трајати краће“. „Трећи светски рат може да почне ако Пентагон ракетира сателит Раша тудеј. Не сумњам да ће, у том случају, Руси узвратити уништењем Си-Ен-Ена“ (Кустурица, Е.: Како ће почети трећи светски рат!, www.iskra.co., 13. 05.2015.). „…У Сирији се већ дуже време води мали светски рат. Та земља је претворена у арену у којој се огледају посустајући глобализовани Запад и растућа средишта отпора…“ (Јанковић, С.: Трећи светски рат куца на врата, „Политика“, Београд, 8.10.2016, стр. 13.). „Велики сукоб светских размера може да почне ускоро. Створени су услови. На једној страни страшног судара добра и зла нашла би се Русија, сви православни и муслимани чији мозгови нису испрани. С друге стране, у првим редовима би такође били муслимани који би ратовали за интерсе моћних владара света“, оценио је шеик Имран Хосеин, исламски вероучитељ који тренутно живи у Малезији, а као високи муслимански верски учитељ службовао је од Индије, преко Америке, до Швајцарске (Вујичић, Д.: На прагу великог сукоба, „Вечерње новости“, Београд, 24. 07. 2016, стр. 11.). Писац Клаудио Магрис из Трста (Италија), гостујући у Издавачкој кући „Архипелаг“, а поводом шестог по реду Београдског фестифала европске књижевности (крајем јуна 2017), између осталог је изјавио: „Живимо у четвртом светском рату. То је рат свих против свакога и не зна се ко су добри момци…“ (Малушев, А.: Запад је неправедно оптужио Србију, „Српски телеграф“, Београд, 29. 06. 2017, стр. 20.).
Рат и светски рат. У суштини, рат је наставак политике другим (првенствено насилним) средствима између најмање две државе, једне државе и савеза држава, два савеза држава или различитих друштвених субјеката унутар једне државе, у којем се применом једног преовлађујућег садржаја (оружани-оружана борба или не-оружани – дипломатски, шпијунски, економски, пропагандно-психолошки…) и усклађеног комплекса других делатности (садржаја) настоји наметнути воља једне стране другој страни у сукобу, односно остварити победа над противником. Повељом ОУН, нападачки рат (агресија) је правно забрањен и представља злочин против међународног мира. Класификација ратова у теорији се врши по разним критеријумима. За појам „светски рат“ посебно је важан критеријум простора, односно светским ратом се сматра случај када ратно поприште обухвата већину светског простора (више континената) и највећи број држава међународне заједнице, груписаних око велики сила. После униполарног светског момента (1990 – 2000), у успону је вишеполарни свет, међутим, најмоћније војне силе су САД и Руска Федерација. Стога, основано је закључити да би њихово евентуално оружано сукобљавање имало обележје светског „врућег“ рата, независно од употребљених средстава – конвенционалних или нуклеарних. Имајући пак на уму да су у савременом свету у току бројни тзв. „мали врући ратови“ и још већи број тзв. специјалних (не-оружаних) ратова, а то има за последицу да је стање националне безбедности огромног броја држава претконфликтно, конфликтно или постконфликтно, то значи да савремени свет карактерише друштвени процес, познатији као ратовање. Реч је о „скупу свих борбених и неборбених активности које се предузимају да би се потчинила супротстављена воља противника или опонената. Ратовање у овом смислу, није синоним за рат. Ратовање не захтева објаву рата нити захтева постојање услова који се у најширем смислу сматрају као стање рата. Циљ ратовања није увек да се противник убије, већ да се потчини. Противник је потчињен када се понаша на начин који је коинцидентан начину на који – агресор или нападнута страна – жели да се он понаша“ (Шафрански, Р.: Теорија информационог ратовања – припрема за 2020. године, Military Review, November, 1994, p. 46.).
Шта нас чува од будућег светског „врућег рата“? Српски нобеловац Иво Андрић је говорио да рат може да се омакне. Несумњиво, имао је на уму Први светски рат, који је почела Аустроугарска нападом на Србију руковођена погрешном проценом да ће он бити краткотрајан, и Други светски рат, којем је претходило неразумно попуштање Лондона и Париза агресорском Берлину у погледу Чехословачке у Минхену 1938. године. У том смислу, треба имати на уму и илузију историчара и теоретичара након Првог светског рата, да је то последњи велики сукоб народа. Најзад, важно је претпоставити да се евентуални трећи светски „врући“ рат неће појавити у истом облику као претходна два оваква рата.
Реално је претпоставити да Трећи светски рат може избити само у случају да ауторитарни лидер неке велике силе, неосновано самоуверен у супериорност сопствене војне моћи изгуби разум и помисли да њеном употребом може у кратком временском року да победи противника и успостави замишљени нови светски поредак. Таква ирационална одлука, чак, у случају да одражава употребу конвенционалног оружја, представљала би корак без повратка, будући да би нападнута држава могла да одговори нуклеарним оружјем што би имало за последицу уништење човечанства. „Нико на Земљи не би преживео ако би дошло до рата између Русије и САД“, изјавио је Владимир Путин, председник Русије у интервјуу Оливеру Стоуну, познатом америчком редитељу (Н.Н.: Рат са САД нико неће преживети, „Курир“, Београд, 8.06.2017, стр. 14.).
Руски председник је дао поменуту изјаву (истина о могућој апокалипси) одговарајући на питање Стоуна – Да ли би САД биле доминантне у општем нуклеарном рату? Реч је апсолутној истини да би евентуални нуклеарни напад САД на Русију или обратно био – узалудан. Наиме, и Русија (има 7.300 нуклеарних глава) и САД (има 6.970 нуклеарних глава) имају три врсте стратешких нуклеарних снага: силоси на копну са интерконтиненталним ракетама, нуклеарне подморнице са истим таквим ракетама и стратешки авиони који носе нуклеарне бомбе или ракете. Константна борбена готовост ових снага искључује могућност било каквог изненађења, и за Москву и за Вашингтон, а громогласно промовисан амерички ракетни штит, не би могао да заштити становништво и територију САД. Наиме, евентуалне губитке једне стране у једној од поменутих врста нуклеарних снага приликом првог (изненадног“?) удара, били би компензовани употребом друге две врсте снага. Стога, са резервом треба сматрати процене неких стручњака да се ближи тренутак директног војног сукоба САД и Русије (трећи светски „врући“ рат), или нуклеарног сукоба између других држава.
Пошто је мало вероватно избијање светског нуклеарног рата, искрсава питање: да ли је могућан светски конвенционални рат? Несумњиво, његово избијање је могуће само у случају лоше процене агресора (велика сила или савез држава) да ће се жртва напада (и њени савезници), иако поседује нуклеарно оружје, бранити искључиво употребом конвенционалног оружја. Међутим, мало је вероватно, чак искључена могућност, да би жртва напада толерисала масовно убијање сопственог становништва, разарање објеката инфраструктуре и окупацију територије, а да штеди територију и становништво нападача, односно не узврати и нуклераним оружјем. Чак, у случају да се започети светски рат води искључиво конвенционалним оружјем, имајући на уму, с једне стране, огромну уништавајућу моћ „паметних оружја“ и са друге стране, ограничене могућности било које стране у сукобу да правовремено отклања губитке у људству и убојних средстава, довело би у искушење једну или обе стране у сукобу да посегну за ефикаснијем – нуклеарним оружјем.
Евидентан је светски неконвенционални рат. Довољан је само преглед актуелног стања међународног мира и безбедности па закључити да се највећи део човечанства налази у одмаклој фази неконвенционалног рата, а на простору неколико држава (Сирија, Авганистан, Јемен, Либија, Украјина…) у току је жестоки унутрашњи конвенционални „врући“ рат, уз посредну и/или непосредну невојну или војну ангажованост суседних држава и једне, две и више великих сила. Заправо, реч је о актуелном и перспективном светском неконвенционалном рату, који аргументовано отклања заблуду о могућем избијању светског нуклеарног или конвенционалног рата. Реч је о специфичном рату („хладном миру“) чији се бројни и разноврсни узроци могу свести на два кључна, често испреплетана узрока: (1) истрајавање на реализацији пројекта „Пакс американа“ (уређивање светског поретка под неприкосновеним утицајем Вашигтона) и (2) илузији исламиста (салафиста) о могућем обнављању калифата.
У вези са првим узроком актуелног светског неконвенционалног рата, из богатог комплекса случајева, помињемо само неке. Престижни креатори америчке спољне политике Збигњев Бжежински и Мадлен Олбрајт су истицали да је Русији припало превише природних богатстава и да Сибир треба правичније поделити. Свесни немогућности да жељену „правичнију поделу“ остваре директном употребом физичке силе, посегли су за неконвенционалним средствима. С тим у вези, руски председник Владимир Путин је у филму режисера Оливера Стоуна (почетком јуна 2017), између осталог, рекао: „Америчке обавештајне службе активно су подржавале побуњенике и терористе током рата у Чеченији. Користиле су терористе да уруше унутрашњу ситуацију у Русији. Циљ свега био је да се уништи руска привреда и смени руководство, од земље направи савезник и на крају узме њен нуклеарни арсенал“(Н.Н.: Путин: Американци су хтели да униште Русију, „Информер“, Београд, 14. 06. 2017, стр. 15.). Актуелној администрацији САД се као и претходној (Обаминој) привиђа руска агресија на Украјину и наводно ради њеног сузбијања, САД планирају да испоруче оружје Украјини следеће године: „У буџет Пентагона за 2018. укључена је и помоћ Украјини у оружју, које је потребно режиму у Кијеву да се одбрани од агресије са Истока“, изјавио је (26. 06.2017.) председавајући Комитета за оружане аснаге америчког Конгреса Мек Торнбери. Напади америчке војске на Асадову армију у Сирији директно провоцирају Русију, која подржава Сирију (у складу са Повељом ОУН) у борби против тзв. Исламске државе. Жестоке су реакције САД на развој севернокорејског нуклеарног оружја, претпоставља се, да би оправдале размештање сопственог противракетног система ТХААД у Јужној Кореји и тиме провоцира Кина и Русија које „озбиљно угрожавају досадашњу доминацију САД“, како се наводи у извештају америчког генерала Винсента Стјуарта, шефа једне од америчких војонообавештајних служби (ДИА) – припремљеног за расправу у Комитету Сената за војна питања, маја месеца ове године. Амерички председник Доналд Трамп је почетком фебруара ове године запретио председнику Мексика да ће му послати војску у земљу уколико не обузда криминалце. У том контексту, подсетимо се да су Амери кумовали успостављању лажне албанске државе „Косово“ на територији Србије и војне базе Бондстил, недалеко од Урошевца, за коју сматрају да је „угрожавају“ шпијуни из руско-српског хуманитарног центра у Нишу, привиђа им се малигни руски утицај на Балкану који покушавају да елиминишу упућивањем „суптилних“ упозорења Србији, узнемирени су што Раша тудеј информише истинитим информацијама о догађајима у свету на енглеском језику које, око 700 милиона људи у 192 државе „упија“ и мења своје виђење сумњичавог „америчког сна“ и пројекта „Пакс американа“ и сличних. Ради ваљанијег схватања испреплетаних неконвенционалних (субверзивних) и конвенционалних тзв. „врућих“ садржаја америчке хегемонистичке стратегије у реализацији поменутог пројекта, поменито то да је претходна (Обамина) америчка администрација учествовала у следећим „врућим“ ратовима: „Авганистан – 5 година, а 60.000 људи страдало је само од 2009. до 2011; Ирак – 3 године, а 4.000 људи изгубило је живот; Јемен – 2 године и 12.000 цивила убијено; Либија – 8 месеци и 30.000 људи је страдало; Сирија – 5 година и 100.000 људи страдало од 2011. до 2017.; Сомалија – 3 године и најмање 8.000 људи је изгубило живот“(Н.Н.: У овим сукобима учествовала је Обамина администрација, „Српски телеграф“, Београд, 19. 01. 2017, стр. 11.). Будући да актуелна америчка администрација наставља ове ратове и наговештава започињање нових (прети Северној Кореји, упозорава Кину да ће јој ускратити приступ вештачким остврвима која је подигла у водама Јужног кинеског мора, наставља да наоружава отцепљену кинеску провинцију Тајван, планира слања оружја Украјини, наоружава Саудијску Арабију чија ратна авијација убија цивиле у Јемену…), реч је о поузданим чињеницвама које указују да ће се задржати интензитет актуелног неконвенционалног светског рата између САД и њених савезника и огромног броја држава савременог света. Његови садржаји (не-оружане и оружане делатности) ће, између осталог, зависити од динамике сучељавања идеје о глобализму и обнове националне идеје (националне државе), а последице могу бити поновна блоковска (биполарна) подела света. Она је скоро реална у евро-атланском простору. На то је упозорио председавајући ОЕБС-а, министар спољних послова Аустрије Себастијан Курц, на седници Сталног савета ОЕБС-а (12.01.2017) рекавши да живимо у комплексно време у које се вратило „блоковско“ размишљање: „Суочени смо са губитком поверења међу чланицама и поделама на Запад и Исток“, констатовао је Курц.
За разлику од узрока светског неконвенционалног рата између референтних субјеката међународне заједнице (држава), паралалено се одвија још један такав светски рат између агресора – несувереног транснационалног субјекта (терористички колективитети салафиста – Ал Каида, Исламска држава, Боко Харам, Абу Сајаф, Ал Шабаб…) и највећег броја држава ( и великих сила) међународне заједнице. С тим у вези, важно је истаћи следеће: иако се неконвенционални рат између суверених субјеката води несмањеном жестином, почео је без директне објаве. Насупрот томе, овај други – рат између несувереног транснационалног субјекта и суверених субјеката човечанства почео је јавном објавом. Наиме, 23. фебруара 1998. године, у “Ал Кудс ал Араби“ арапском листу који излази у Лондону, објављен је текст/порука под насловом „Проглашење Џихада против Јевреја и Крсташа од Светског исламског фронта“, који је потписао Осама бин Ладен (вођа терористичке Ал Каиде) и вођа салафистичко-терористичких група у Египту, Пакистану и Бангладешу. Заправо, објављен је рат „неверницима“, заснован на верским аргументима. Израз крсташи преузет је из историје и означава хришћанску војску која је у 11. веку дејствовала на територији источног Средоземља, коју су муслимани окупирали у 7. неку. У „Проглашењу Џихада“ констатује се континуирана агресија крсташко-јеврејског савеза против ирачког народа, као „јасна објава Американаца рата Богу, његовом Пророку Мухамеду и муслиманима“ и позива на једногласно мишљење познавалаца исламског учења кроз векове да „када неппријатељи нападну муслиманске земље, џихад постаје индивидуална обавеза сваког муслимана“, па се препоручује следбеницима да је „убијати Американце и њихове савезнике, лична дужност сваког способног муслимана у свакој земљи у којој је то могуће… све док њихове армије не напусте све земље ислама…“.
У наредном периоду поменута објава рата је освежавана упућивањем претњи, попут: „Морамо да разоримо Рим…Циљ муслимана је Запад. Ми ћемо отворити Рим“(26. март 2004); „Данас смо вам прогласили крвави рат и нећемо престати с нападима против вас док се не вратитие на прави пут…“; „Борци, борите се против непријатеља Алаха. Позивам све наше бомбаше самоубице да униште градове неверника. Претворите ноћи неверника у дане, направите хаос у њиховим земљама и учините да њихова крв потекне у рекама“, поручио је 3. новембра 2016. године у аудио-поруци својим борцима вођа тзв. Исламске државе Абу Бакр ел Багдади, и сличних.
Иако потписници текста о објави рата „неверницима“ нису били, нити су данас легитимни представници муслимана, јер њихови следбеници чине занемарљив број од укупног броја (1,8 милијарди) муслимана, несумњив је њихов покушај да сопствено насиље познатије као тероризам представљају као чин свих муслимана у свету. На повремену успешност такве њихове подвале указује чињеница да званичници појединих (хришћанских) земаља приликом преузимања опсежних одбрамбених мера против салафистичких терориста, истичу да оне нису уперене против муслимана. То је апсолутно тачно. Међутим, на тај начин несвесно се поистовећују салафистички терористи и муслимани, уместо да се јасно разобличи идеологија салафиста и тако онемогући њихово дејство на муслимане, односно регрутовање терориста.
За потпуније схватање идентитета и крајњег циља овог енигматског агресора и тиме карактера овог светског неконвенционалног рата, треба поћи од чињенице да унутар вишеслојног муслиманског света и ислама, као религије, постоји неколико учења (школа), а једно од њих је салафијско. Реч је о легалној доктрини чији је следбеници сматрају једино исправном и који осећају своју „одабраност“ (супериорност) над осталим муслиманима. Фанатично су уверени да само они промовишу „прави ислам“ и да је њихова верзија једина, исправна, а они спасена скупина. За остале муслимане (следбенике других учења) тврде да су скренули с исправног пута који је одређен у Кур’ану, да су новотари (вероодступници), непријатељи вере, а грађане других вероисповести сматрају неверницима. Следствено таквом схватању, упућују позив муслиманима за повратак „правом исламу“ и за преобраћење „невернима“, у ислам. Позив не подразумева добровољност. Карактерише га беспоговорно прихватање њиховог учења, а, уколико се пружа отпор, подразумева сва средства принуде. Вишегодишњи систематски тероризам салафија у многим земљама савременог света и терор на територији коју контролишу (тзв. Исламска држава, у Либији, Нигерији, Јемену, Авганистану…), јасно дешифрује њихов позив и стратегију, а упркос томе, прати га, погубно одсуство опште националне и међународне превентиве на сузбијању тероризма џихадиста.
Актуелне и потенцијалне жртве напада салафистичког тероризма се још увек комотно баве препознавањем терориста. Тако, на пример, „у Босни и Херцеговини су летос на једном семинару о тероризму, стручњаци ‘цртали’ профил терористе као особе која има светлији доњи део лица јер брије браду пред напад, често мрмља или носи слушалице на јавном месту, што може да буде унутрашња мотивација молитвом или последњи договор пред напад. (Милановић, О.: Како препознати терористу, „Политика“, Београд, 5. 01. 2017, стр. 5.). Насупрот њима, терористи нису заокупљени препознавањем својих мета напада, које, углавном чине цивили. Они жестоко нападају, преузимају одговорност за изведне нападе и прете новим нападима. То потврђују неки њихови напади у јуну 2017. године, који су слични и у другим месецима пре и после јуна. Тројица џихадиста у Лондону (3.јуна) прво су комбијем покосили пешаке на Лондонском мосту, а затим ножевима убадали људе по пабовима, пре него шо их је полиција онеспособила. Убили су седам и ранили 48 особа. Терориста је 6. јуна, узвикујући „Ово је за Сирију!“ чекићем ранио полицајца у Паризу. У нападу џихадистичке групе Боко харам на северу Нигерије (8. јуна) убијено је 14 особа. Терориста који је узвикивао „Алаху акбар!“, 20. јуна, активирао је експлозивну направу на Централној железничкој станици у Бриселу итд.
За разлику од (несувереног) агресора чији борбени контигенти (терористички колективитети) имају висок степен аутономије у примени стратегије и тактике ради остварења јединственог крајњег циља (обнове калифата – заједничке државе свих муслимана у свету), друга страна (жртва агресије) је само привидно јединствена. Штавише, није занемрљив број жртава њихове агресије које неопрезно, континуално или повремено, тајно или јавно подржавају агресора (карактеристичан свеж овака пример представља неколико напада Војске САД на Војску Сирије која одсудно брани матичну земљу од репрезентног терористичког контингента салафиста – тзв. Исламске државе). То упозорава на могућност да ће овај рат бити дуготрајан, а Француска, која је дуже од годину дана под ванредним стањем због одбране од овог агресора, представља поучан овакав пример.
Незахвално је прогнозирати који, од ова два паралелна светска неконвенционална рата ће бити пре, како и када окончан. Оба рата имају за последицу велику људску патњу, односно разноврсно драстично угрожавање свих врста људских права и издвајање огромних средстава за војне потребе и унутрашњу безбедност државе (за полицију, судство, затвроски систем…). Све то доприноси да постојећи светски неред наговештава крај оваквог светског поретка и успостављање новог, чији актери ће, претпостављамо, ревилатизовати и унапредити Повељу ОУН, усвојену 1945. године.
