Алија ни на небу ни на земљи. Део 6. Дресирање јавности

688
Слика: https://mojkontakt.com

Када је амбасадор Бруце Бертон, шеф Мисије OSCE-а у БиХ организовао, отворио и закључио, (у хотелу Термаг на Јахорини, од 31.08 – 02.09.2019.) помпезно најављивану конференцију „Медији и тероризам“, нико није могао наслутити да ће га бессмислени и нерелевантни закључци саме конферениције отјерати из БиХ и из дипломатије равно у пензију, само годину дана послије.

Бертон је послије тродневне конференције нагласио: “медији имају кључну улогу у запаљивању међуетничких и политичких тензија…“ и навео: „медији не смију квалификовати сваки инцидент као тероризам те користити терминологију која има озбиљне конотације.“

“Случај куће у Тешњу из које је избачено старо оружје и навођење да је све то пронађено у близини џамије, ова потпуно нерелевантна информације те истицање Новог Пазара као чворишта радикализације су примјери који су дати на једном од панела радионице, муслимани и ислам су приказани као директна сигурносна пријетња”, истакао је посебно Бертон и закључио: “Снажан глас који медији имају може проузроковати велику друштвену штету”!!!

На овој неславној конференцији OSCE-а учешће је узело више од стотину анонимних бирократа, непознатих домаћих и страних „новинара“ те научника без иједне озбиљне књиге о тероризму или о медијима.

Утркивали су се за говорницом нерелевантни људи са својим ирелевантним дискусијама. Многи маргиналци, незналице, непознати аналитичари и понеки хоџа, коначно на сцени лијечили су фрустрације због живота у анонимности.

Звјезде конференције су били Владо Азиновић и Мухамед Јусић, јунаци Атлантске иницијативе и потписници срамног извјештаја Обавјештајно безбједносне агенције БиХ тзв. књиге „Зов рата у Сирији и босанскохерцеговацки контингент страних бораца“.

Владо Азиновић је иначе дугогодишњи уредник у Радију Слободна Еуропа у Прагу; дипломирао на Одсјеку за повијест Филозофског факултета у Сарајеву, магистрирао и докторирао у САД и Великој Британији а Мухамед Јусић је теолог и колумниста (не комуниста) на Ал-Јазеери Балканс. Они су ипак са биографијом. И познати у чаршији.

На овој конференцији демантовали су све „алтернативне изворе информација и закључака“ мислећи при томе на оне који су објективни и цитирали сложно дио књиге због које је и објављена, насловљена и због чега су они ту и дошли.

Ријеч је о поглављу Босанскохерцеговачки држављани у Сирији и Ираку – „Пребројавања“ и „Оквирне процјене“ на 32. и 33. страни ове „књиге“. У коме је наглашено:

„За потребе овог истраживања, осим за БиХ, која је у његовом средишту, провјерене су процјене ICSR-a (The International Centre for the Study of Radicalisation and Political Violenc) о броју страних бораца који потичу из земаља регије. Провјера података обављена је уз кориштење отворених извора и разговора са особама које по природи посла имају увид у ову појаву.

Од земаља југозападне Европе ICSR у својој процјени наводи како је на ратиште Сирије и Ирака, отишло из Албаније 90, из Босне иХерцеговине 330, с Косова 150, из Македоније 12, те из Србије 70. џихадиста.

Резултати нашег истраживања указују на то да је у раздобљу од прољећа 2012. (први регистрирани одлазак 25. марта 2012. године) до краја 2014. на ратишта у Сирију и касније Ирак из Босне и Херцеговине и с других полазишта отишло укупно 156 мушкараца, држављана БиХ.

Од раног љета 2013. године, када је регистриран први одлазак (17. јуна 2013.), у Сирију почињу путовати и држављанке БиХ. До краја 2014. године регистрирани су одласци 36 жена. Успоредо с појавом одлазака жена, регистрирани су и одласци дјеце, обично у пратњи једног или оба родитеља. До краја 2014. на тај начин БиХ је напустило најмање двадесет петеро дјеце.

На темељу ових података могуће је закључити да су од прољећа 2012. до краја 2014. године у Сирију/Ирак отишла 192 одрасла држављанина Босне и Херцеговине, мушкараца и жена, и најмање 25- еро дјеце.

У односу на популацију (око 3,8 милиона), БиХ има један од највећих европских просјека страних бораца – више од 41 на милион становника (ако се рачунају само мушкарци).

Према расположивим подацима, до почетка 2015. године из Сирије/Ирака су се вратили 48 мушкараца и три жене, док 83 мушкарца и 32 жене и даље бораве тамо.“

Ових дана, све ове информације су демантоване из службених извора и најављен је повратак 256. држављана БиХ који се налазе у Курдско-Америчком и Турском заробљеништву. Нема података колико је држављана БиХ узаробљеништву Сиријске или Руске војске нити колико џихадиста из БиХ  под командом Нусрета Имамовића држи покрајину и град Идлиб у окупацији. Свакако познато је да се у БиХ из Сирије и Ирака вратило око стотину лица и да је погинуло више од 80. Математика је ту неумољива.

Послије конференције, услиједио је прави медијски удар.   

Неки БИРН, па неки КРИК, Раскринкавање, Истиномјер и слични, наводни медији, кренули су у хајку на медије у Србији и Републици Српској, јер ревносно и неконтролисано пишу о терористичкој пријетњи. Они су жестоко обрадили, наглашени случај „куће у Тешњу“; неке куће која уопште није у Тешњу него у Матузићима, општина Добој Југ, тек километар удаљене од Добоја у Републици Српској! 

Мјесец дана послије конференције, огласио се Еуропол. У „посебном“ извјештају о тероризму, објавио је важне закључке који су јасно указали да је проблем тероризам а не извјештавање и медијско праћење тероризма:

1. Државе чланице ЕУ-а су током посљедњих година претрпиле тешке терористичке нападе;                                         

2. будући најсмртоносније нападе починиле су или инспирисале џихадистичке организације попут Даиша или Ал-Qаиде;                    

3. неке земље понекад олакшавају дјеловање тих терористичких организација;                                                                

4. У извјештају TESAT Еуропола из 2018. године се наводи да, иако је већина терористичких напада извршених у ЕУ-у 2017. класифицирана као сепаратистички напади, ниједна пријављена активност ни у једној категорији тероризма није толико смртоносна и нема такав учинак на друштво у цјелини као активности џихадистичких терориста; 

5. Хиљаде особа рођених или с пребивалиштем у Европи придружиле су се Даишу у терористичким активностима у Сирији и Ираку, али је након војног слома Даиша дошло до промјене у стратегији, односно да је број особа које путују у Сирију и Ирак у терористичке сврхе у паду, док се џихадисте и „спаваче” у ЕУ-у подстиче на извршење напада у матичним земљама или земљама боравка;                         

6. Повратак страних терористичких бораца и њихових породица представља посебне изазове у смислу сигурности и радикализације;                                                                           

7. неки од тих повратника били су подвргнути дуготрајној идеолошкој индоктринацији и војној обуци о кориштењу оружја и експлозивних направа, али и различитим тактикама прикривања, напада и борбе. Они су успоставили везе с другим терористима, бившим страним борцима, с којима оснивају међународне мреже; 

8. Наша отворена друштва и отворене границе су рањиви и то терористичке организације користе. Терористи користе руте којима мигранти и тражиоци азила приступају европским земљама, искориштавајући слободу кретања;

9. Постоје документовани случајеви у којима су жртве тешких злочина које су терористи Даиша починили на државном подручју Сирије или Ирака, иако су се сматрале сигурнима, поновно сусреле своје мучитеље на територију ЕУ-а, гдје су и једни и други затражили заштиту;                        

10. Прилив незаконитих миграната и избјеглица представља изазов за њихову интеграцију у европска друштва;                       

11. Велике међународне терористичке организације попут Даиша и Ал-Qаиде финанцијски су независне и будући да су незаконита трговина, међу осталим, робом, оружјем, сировинама, горивом, дрогама, цигаретама и културним добрима као и трговање људима, ропство, израбљивање дјеце, рекетарење и изнуда доказана средства којима терористичке организације осигуравају финансирање.

Поред ових закључака, услиједило је ново упозорење са треће годишње конференције “Еволуција тероризма: Увиди из истраживања 2019.” која је 9. и 10. априла одржана у Ден Хаагу у организацији Европског полицијског уреда (ЕУРОПОЛ) и Европског центра за борбу против тероризма (ICSR).

 Јавности су се обратили Мануел Наваррете, Шеф ECTC -а и Catherine De Bolle, директорица ЕУРОПОЛ-а.

„Експанзија терористичких акција изван Европе, пре свега на Блиском Истоку и средњој Африци, имала је велики утјецај на домаће екстремистичке заједнице што је у посљедњих неколико година покренуло велики број одлазака у ратне зоне и судјеловање у насиљу и у иноземству и, након повратка с ратишта, у Европи.“

А затим, иако је Bruce Berton добио карту за одлазак из БиХ, Еуропол је наставио да обрађује изворе терористичке пријетње и терористичку онлине пропаганду, објављујући то у новембру путем RSE Радио Слободна Европа.

Али нису мировали ни Бертонови војници – БИРН.

У својим малим радионицама иза Швракиног села око Сарајева, Балканска информативна мрежа, урадила је нову медијску бајку о „Сензационалистичком извјештавању о тероризму“ и објавила је 06.12.2019. са главним прилогом већ познатим као „Кућа у Тешњу“!

Иначе, ријеч је о догађају из прошле године и проналаску сакривеног оружја: шест ракета за ракетни бацач РПГ7, два ручна ракетна бацача М80. 64 милиметра, три тромблонске мине, двије ручне бомбе, импровизована мина ратне производње и 1.350 метака калибра 7,62 милиметра”.  Догађај се десио 25.06.2018. у селу Матузићи о чему су извијестили медији из Републике Српске. Приликом извјештавања медији из Републике Српске су били прецизни и навели неоспорне чињенице:

„Оружије, гранате и муниција су пронађени у напуштеној кући, у близини џамије, у селу Матузићи, општина Добој Југ, на километар удаљености од границе ентитета и града Добоја.“

Да је оружје пронађено близу кафане, сигурно је да гостионичари, кафеџије и конобари, не би реаговали.

Ипак су „стручњаци“ из БИРН-а интервјуисали локалног хоџу, који је открио јавности да није поштено да им се дира у светиње. У прилогу је говорио и локални шеф полиције па званично објавио да је откривено, одржавано и чувано оружије просто „заостало од протеклог рата“.

Само што није рекао да је то оружје подмазивано и скривано, због хуманизма и мирољубивих намјера.

И у новом прилогу о сензационалистичком извјештавању о терпоризму говоре Азиновић, Јусић и нека Тијана из Истиномјера. Истина, нису објаснили зашто је то откривено оружије повезано са тероризмом и какве везе има помињање џамије и како су се они препознали у томе.

Та ситуација са оваквим медијским прилозима БИРН-а и овим назови новинарима, подсјећа на један стари филм Станлиа и Олиа. У том филму Станлио и Олио, у јеку Другог светског рата, чуче у рову са митраљезима. У међувремену пада договор зараћених страна о примирју и у тој гужви око примирја, Станлио и Олио бивају заборављени. Видимо их послие двадесет година, како из тог рова пуцају на авионе цивилног ваздухопловства. Они знају да је наредба издата да то раде али не знају да се вријеме променило и да ни околности ни мета више нису исти, а они који су издали наредбу, су већ одавно мртви.

Али, једном издата наредба се мора поштовати и баш тако се понаша БИРН, Крик, Раскринкавање Истиномјер.

Пут којим су ишли када им је Бертон издао наредбу се промијенио, Бертон више није политички жив а ни БиХ не личи на себе: али они из свог обавјештајног рова и даље пуцају радикалном исламистичком муницијом на новинаре и медије који извјештавају о тероризму.

Истина то претенциозно означавање за којим пате непознати и недоучени људи, и само име Балканска информативна мрежа, асоцира на догађај, када су негдје у Америци, Бошњаци основали Конгрес Бошњака Сјеверне Америке а бивши реис Мустафа еф. Церић након тога основао Свјетски бошњачки конгрес остављајући простор актуелном реису, да кад постане бивши, он формира Бошњачки конгрес галаксије Млијечни пут, па у недоглед… до Бошњачког конгреса Универзума. 

Неко објашњење није сувишно: – терористички напад мора бити дефинисан као „свеобухватан или систематски напад усмјерен против цивилног становништва, његових добара и његове државе и друштва у цјелини”.

Под појмом терористичких организација, подразумијевају се велике, самосталне, самоодрживе групе које не зависе од државе, војно-политичке организације вјерских фанатика које се служе насиљем, као и насилничке групе које тероришу друге. Непобитно је тероризам данас, повезан са постојањем радикалних вјерских организација. Вјерски екстремисти окупљају се око идеје насилног тумачења вјере, коју желе да наметну и вјерницима и осталима.

Потреба да се јавност ефикасно супротстави тероризму, захтијева његово познавање и јасно увјерење, да је сваки тероризам намјеран, организован, прорачунат, свјесно проведен. Чиста демагогија је, да се о таквом, сензационално бруталном и злокобном насиљу, уопште може извјештавати сензационалистички.

Ипак, амерички дипломата Бертон је отишао кући остављајући нам мале Бертоне, своје блиједе копије. Одлазећи из БиХ, тачно годину дана послије дебакла са конференцијом о медијима и тероризму 02.09.2019. на опроштајној вечери, изјавио је: „боравак у БиХ је било најљепше искуство у мом професионалном животу иако сам службовао у веома сложеној земљи у којој ми и након свега, развој догађаја дјелује збуњујуће.“ Шта се ту може додати, осим, далеко му лијепа кућа.

Али Владо Азиновић је још увијек ту, безобразан и забораван.

Нарочито је заборавио тероризам као форму рата у континуитету који води радикални Ислам уз помоћ неких исламских држава (Саудијска Арабија, Турска и Иран) али и уз помоћ појединих политичких организација попут Странке Демократске Акције које злоупотребљавају јавне позиције у власти државе и у њено име, штите и прикривају тероризам.

И уз помоћ таквих људи као што је Владо Азиновић, кога треба подсјетити на чињенице и догађаје од чијег скривања нико нема користи а штету имају сви.

Агресивна национална политика бошњачких странака, мјесецима и годинама продужава агонију Босне и Херцеговине и три народа у њој користећи инструменте заједничке власти за потребе даљег развоја политичког ислама у БиХ. Света је дужност, аргументовано, говорити о томе али и о улози у тешким ратним злочинима појединих носилаца те власти.

Изетбеговићев Бошњак и сарадник, Шефик Џаферовић, је онај који врло често осмишљава и планира акције, којима одвлаћи пажњу од процеса радикалне исламизације земље и онога шта је лично чинио и шта је спреман опет учинити.

У српском народу, Џеферовића знају као главног кривца за бруталне злочине на Озрену, на начин, који ће, готово двије деценије послије, усвојити и примјењивати Исламска држава- ИСИЛ.  Бројна ритуална клања неколико стотина Срба, на простору којим је суверено управљао као Начелник Центра Служби Безбједности у Зеници разматрана су и у Хашком трибуналу а данас се о њима пресуђује и у тзв. Суду БиХ.

Иако су прва ритуална клања заробљених цивила и војника извршена у Тешњу септембра 1992. године, одрубљивање глава, на Возућком тј. Озренском ратишту, три године касније; у зони дјеловања и одговорности Центра Служби безбједности Зеница, током 1994. и 1995. године, била су најбруталнија и најмасовнија. Не само у овом него у било ком рату.

У то вријеме је начелника ЦСБ Зеница био данашњи члан Предсједништва БиХ Шефик Џаферовић чија одговорност је једнака одговорности тадашњег команданта Трећег корпуса Армије РБиХ генерала Сакиба Махмуљина.

Иако злочини и ритуална одсијецања глава данас, изазивају згражавање и страх цијелог свијета јер представљају јединствени начин дјеловања Исламске Државе и Ал Каиде, Џаферовић никада није позван на одговорност. Он је, руководећи Центром Служби безбједности у Зеници, у сваком тренутку знао шта се дешава у Одреду ел Муџахедин. Активно праћени, објекат у коме су се налазили Муџахедини, Сектор Државне безбједност ЦСБ Зеница, водио је под оперативним именом “Киншаса” још од почетка 1993. године.

Истина: ратна судбина Возуће, ријешена је тек Након што су муџахедини уз подршку НАТО авијације освојили значајну коту „Паљеник“ на греди Подсијелово а јединице Другог (у војној операцији „Ураган 95.“) и Трећег корпуса (операција „Фарз 95.“) са преко 23.000 војника Армије Р БиХ, извршиле напад на нешто више од 4.000 војника, који су бранили тај дио Озрена и подручје које практично има мање становника од војника који су у нападу на њих.

У злочинима Алијиних муџахедина, Махмуљинових војника и  Џаферовићевих полицајаца, спаљено је до темеља 66. села, уништено преко 5000. кућа, 12. цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено 465. војника и цивила, протјерано више од 22.000 цивила и грађана Српске националности. Напади Изетбеговићеве Армије су били без успјеха док у ту битку нису заједно ушли: НАТО (Операција „Намјерна сила“) и Муџахедини („Одред ел муџахедин“ и „Зубејрова група“).

За злочине Одреда Ел муџахедин, Командант Главног штаба Армије РБиХ Расим Делић, у Хашком трибуналу је осуђен на три године затвора, али ниједан нижерангирани командант, муџахедин и убица, из Армије није кажњен.  

У евиденцији Тужилаштва БиХ, по налогу из Хашког трибунала, предмет „Возућа – Сакиб Махмуљин и други“ заведен је, од 2012. године, под правном квалификацијом: „Ратни злочин геноцид“ а данас се води пред судом БиХ, полујавно и траљаво.

Ови масовни злочини на Озрену, почињени од стране исламских фанатика, муџахедина и терориста у Хашком трибуналу су углавном расвјетљени и доказани у судским процесима које је тужилаштво водило против Команданта Армије Р БиХ Генералу Расима Делића те Начелника Генералштаба Генерала Хаџихасановић Енвера и Команданта Седме муслиманске бригаде Пуковника Амира Кубуре. У ова два предмета доказано је убиство 92. лица а разматрано је убијање 187. војника и цивила те 132. нестала лица, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у подбрежју објекат „Ватростална“, У Казнено поправном дому Зеница, у Тешњу у Основној шкои Јабланица, У Орашцу– те ритуална одсијецања глава ратним заробљеницима на Озрену и Средњој Босни. Таквим злочинима и политиком СДА, из Сарајева су зидали каменчиће у грађевини прве, Исламске државе на Балкану и Европи, под кринком „функционалне БиХ“, или „БиХ– једна адреса“ тачније унитарне земље, без видљиве улоге Срба и Хрвата у њој.

Зато овдје не постоји дилема да ли је требао изнијети своје закључке, ставове или изјавити то што је рекао на Алтернативној телевизији, Министар унутрашњих послова Републике Српске Драган Лукач, него, шта можемо очекивати од стране заједничких институција или од стране Европске Уније и да ли се неизбјежно и преко потребно суочавање са терористичком пријетњом на нивоу Босне и Херцеговине, требало десити прије тридесет година када је Алија Изетбеговић разарао заједнички живот и сијао сјеме радикалног ислама.

Наставља се…

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.