Док се политичка сцена Србије усијава уочи београдских избора, површни посматрач могао би закључити да се ради о типичном сукобу између владајуће странке и опозиције.
Међутим, дубљи увид открива комплекснију слику, где се политике председника Александра Вучића и Драгана Ђиласа не разликују толико колико се на први поглед чини. Обојица, иако се представљају као противници, делују у синхронизацији која сугерише да им заједнички циљ није само одржавање статуса кво, већ и спречавање било каквог трећег играча да оствари значајну политичку моћ.
Један од кључних разлога зашто Вучић и Ђилас, упркос наводном сукобу, делују координисано лежи у чињеници да обојица воде политику која не толерише присуство трећег, значајног актера на политичкој сцени. Ова стратегија омогућава обема странама да задрже контролу над политичким наративом и спречава било какву потенцијалну промену која би могла угрозити њихов положај.
Лажни патриотизам и либерални ставови
Ђилас, са својим либералним ставовима, подршци џендер и ЛГБТ идеологије, несвесно или, пре ће бити свесно и координисано, доприноси учвршћењу Вучићевог лажног патриотизма, стварајући бинарну опозицију која олакшава Вучићу да се представи као заштитник националних интереса. А како се штите национални интереси видели смо већ на примеру Косова и Метохије, југа Србије а сада већ и Војводине.
Ова динамика такође одвраћа пажњу од стварних проблема и концентрише дебату на површне идеолошке сукобе, чиме се спречава суштинска расправа о политикама које директно утичу на животе грађана.
Исти програм
Посебно је интересанстно да и власт и опозиција у суштини спроводе исти програм и да им се идеолошки погледи на будуће политичке потезе и не разликују превише. Обе стране планирају наставак евроинтеграција, Вучићева политика је наставак Ђиласове политике, да не говоримо да је велики део политичара из некадашњег ДС, сада СПН, по доласку на власт СНС, своје ухлебљење нашао баш у СНС, што даље говори о томе да међу владајућом структуром неких виших интереса и нема.
У таквом контексту, нове политичке снаге и покрети попут “Ми глас из народа” наилазе на значајне препреке у свом настојању да понуде алтернативу. Системско уништавање и сатирање било какве опозиције од стране обе стране не само што ограничава политичку разноликост, већ и демотивише грађане који теже промени да активно учествују у политичком процесу.
Оваквим координисаним понашањем власти и опозиције, у јавности се губи не само нада у могућност правих промена, већ и поверење у целокупни политички систем. Коришћењем својих медија, како опозиционих тако и оних блиских режиму, Вучић и Ђилас имају моћ да обликују јавно мњење у складу са својим интересима, стварајући тако реалност у којој се алтернативни гласови и покрети маргинализују, сатанизују или потпуно игноришу. Оваква контрола информација доводи до ситуације у којој се народу нуди ограничен избор, а било који покушај да се тај избор прошири доживљава као претња постојећем поретку.
Резултат ове стратегије је дубока апатија међу грађанима, који се осећају беспомоћно у погледу могућности да утичу на промене у друштву. Када се свака нова опција или идеја која би могла угрозити владајућу структуру систематски сатира и уништава, ствара се осећај да су промене немогуће и да смо као народ потпуно изгубљени.
Таква клима доводи до закључка да политички лидери више не служе интересима народа, већ искључиво својим личним или партијским агендама.
Весна Веизовић / Васељенска