Ко у Русији помаже српским властима да предају Косово?

366
слика: http://srbinaokup.info

Предаја Косова од стране председника Србије Александра Вучића заувек ће осрамотити Русију, док ће сам Вучић и његов англосаксонски тим саветника од Русије направити саучесника у државној велеиздаји.

У последње време у руском јавном простору учестали су испади љубитеља поклањања српских територија. Говоримо о онима које у српском јавном простору називају „Вучићевим  људима“ или његовим  лобистима. У Руској Федерацији постоји неколико таквих личности које покушавају да оправдају неопходност предаје Косова и истовремено опевају храброст председника Србије Александра Вучића. Размотрићемо једног представника ове групе, која жели да се докаже пред  „званичним Београдом“: то је Петар Искендеров, који је написао чланак под упечатљивим насловом „Русија и Србија: ко ће кога осрамотити?“

Текст се одликује вапијућом неписменошћу, епохалном и фундаменталном у исто време. Нећемо препричавати садржај датог чланка, упутићемо читаоце директно на текст како би могли сами да формирају своје мишљење. Ипак, он садржи генерализоване тезе антисрпске пропаганде, на којима би требало да се зауставимо.

Тврдња да је Србија фактички изгубила контролу над Косовом је незаконити пропагандни трик поразног, самоуништавајућег карактера, који се не може се узети у обзир. Статус Косова de facto и de jure одређују  и он мора бити одређен њима – искључиво Резолуцијом 1244 и Уставом Србије, који проглашавају КиМ саставним делом Републике Србије. Сва остала питања треба решавати искључиво у формату довођења ситуације у уставно-правни поредак Републике Србије.

Постоји појам „територијали интегритет  државе“, који  гарантује устав сваке државе. На територији те државе националне мањине могу да живе апсолутно хомогено, или може бити да тамо уопште нико ни не живи. Ни први ни други случај нису основа за ревизију државне границе и власништва над том територијом. Понављамо: хомогено живљење у оквиру административно-територијалне јединице било које националне мањине није основа за отцепљење, јер не постоји демографско право. У противном случају, они који воле да деле српске територије, водећи се својом логиком, требало би да се исто тако понашају и према руским регионима – Татарији, Чеченији, Дагестану – који подпадају под  њихове „критеријуме“. Међутим, руско кривично законодавство садржи сасвим јасне чланове за јавне позиве за подривање суверенитета и територијалног интегритета Руске Федерације.

Не треба губити из вида ни овакву „ситницу“ као што је чињеница да Милошевић није лишио Албанце могућности да имају представнике у  власти: они сами су, под претњом сопствених терориста, бојкотовали изборе 1992. године.

Следећа теза, коју најчешће искоришћавају и којом манипулишу Вучићеви лобисти, јесе теза да ће „решење косовског проблема заштитити Србе на Косову“. Ово је омиљена тема у обавезном програму српског председника. Обично у његовом наступу звучи овако: „У суштини  желим да променим ваша права. Да добијем за вас сва она права која вам припадају, а која су део онога што се назива цивилизованим светом. Ја хоћу ваше право на живот. И ваше право на рад. И ваше право на слободу. На безбедност. Путовања, образовање, лечење “.

Постоји само једна ситница: „пакет права“ који Вучић намерава да обезбеди за косовске Србе јесте његова директна обавеза као председника, по Уставу Србије. А питање Косова је питање суверенитета, а не обезбеђење права националних мањина на територији друге државе. Пребацујући проблем са државно-територијалне димензије на раван обезбеђења права националних мањина, српски председник се тиме одриче територијалног интегритета и суверенитета Србије над Косовом.

Осим тога, Срби су у Србији титуларна нација, а Албанци национална мањина, која има своју „матичну државу“ – Албанију, који ни по каквим уставно-правним актима, ни бивше Југославије, а ни садашње  Србије – немају права на отцепљење. Према Уставу СФРЈ из 1974., “федеративне јединице”, а не националне мањине, имале су право на отцепљење.

Контрола Србије над Косовом није изгубљена „де факто“, већ као резултат војне агресије НАТО-а. Војна агресија је насиље. Насиље је злочин. Ако резултате злочина препознамо као „де факто“ нову стварност, онда бисмо саветовали самог Искендерова да то учини. Чим се над њим и његовим најближима изврши  дело насиља, он би полицији одмах требало да објасни да се све што се догодило подразумева и да са датом ситуацијом изрази потпуну сагласност. Међутим, треба се  подсетити  става Савета безбедности УН по питању насилних акција против суверене државе.

Резолуција 2131 (1965.г.) „Декларација о неприхватљивости мешања у унутрашње ствари држава, о заштити њихове независности и суверенитета“ насилну војну интервенцију у било којој земљи назива агресијом и злочином који нема никакво оправдање. „Директно мешање, субверзије и сви облици индиректног мешања, супротни су овим принципима и стога представљају кршење Устава Организације Уједињених нација.“ Сходно томе, акције које су довеле до признавања Косова од стране Србије, представљају покушаје да се легализују резултати агресије.

У ствари, „питање“ Косова и Метохије већ је било решено – у оквиру Резолуције 1244. Сада се албанско питање, односно проблем албанске националне мањине, мора решити у оквиру АП КиМ. Пре свега, треба признати  преговоре Србије са „Републиком КосовА“ за нелегитимне, поништити закључене споразуме и вратити се на Резолуцију 1244 на основу које треба започети билатерални споразум са албанском мањином.

Однос Александра Вучића према Резолуцији 1244 прилично је индикативан. Његова следећа изјава добила је огроман одјек: „А ко сме да их пита шта пише у тој резолуцији? Нигде не пише „Србија“, већ само „Савезна Република Југославија“ … „Одмах је јасно да говори дипломирани правник, који или не зна да је Србија правни наследник СРЈ, или, напротив, то зна, али своди резолуцију Савета безбедности УН, која има карактер обавезног извршења, на бесмислени папир.

Запањујуће су и тврдње Искендерова, према којима ће закључивање коначног споразума са Косовом (предаја дела територије у руке сепаратиста терориста – велеиздаја) помоћи у заштити Срба. Односно, током осам година колико је Вучић на власти (заправо од 2012. године, пошто је тадашњи председник Томислав Николић играо улогу статисте), није било могуће заштитити права Срба на Космету. Испоставља се да за ово треба да испуните главни услов: да предате  Србе у руке поглавара диверзантско-казнених јединица (које не знају да ратују, али и те како знају да муче, убијају, силују и продају за органе!) Ослободилачке Војске Косова. И онда, чим почнемо, одмах ћемо одбранити права Срба!

До данас „успеси“ преговора Београда и Приштине изгледају овако: царина, општинска документација и катастарски подаци пребачени су у надлежност сепаратиста, Приштина је добила сопствени међународни телефонски број +383, на југу се испоставило да је велико предузеће Фероникал већ одавно у њеним рукама, а од пролећа 2019. и главно рударско-металуршко постројење КиМ „Трепча“ (што је било немогуће без претходног пуштања  сепаратиста на север региона). Пре неки дан је Приштина добила на располагање и електроенергетски систем.

Од 2012. године до данас на територији Косова одржавани су само избори „у складу са законима Републике Косово“, у договору са српским властима. Управо је Београд био тај који је инсистирао на томе да косовски Срби прихвате пасоше „Републике Косово“, где је, поред држављанства „РК“, цело становништво региона означено као „Косовари“. У новембру 2013. године, Вучићев режим извршио је директан незаконит притисак на српско становништво у региону, присиљавајући их да учествују у изборима по сепаратистичким законима. Приштина је добила апсолутно све што је захтевала, не попуштајући, већ само повећавајући атрибуте свог суверенитета. Београд, с друге стране, не може да припише себи ни један једини резултат.

Осам година влада Александра Вучића није учинила ништа да врати 250 хиљада Срба протераних са КиМ. Наглашавамо да се под Вучићем Срби не само да се нису вратили на КиМ, већ се њихов одлив појачао. И то упркос чињеници да тренутна ситуација иде у прилог Србији. Тако је, на пример, „огроман наталитет у албанском окружењу на Косову“ – мит. Срби са КиМ тврде да Албанаца нема више од 800.000. Резултати избора показују да су Албанци из Албаније и Македоније уписани на изборне листе. Ниска излазност Албанаца на изборима у стварности значи да њих једноставно на Косову нема.

Срба на Косову има око 130 хиљада, а одатле је протерано још 250 хиљада. Сходно томе, Срба има 380 хиљада, којима треба додати Горанце, Турке, Хрвате и Цигане. Свеукупно, неалбанско становништво на Косову бројаће најмање 500 хиљада. Такође је неспорно да албанска омладина настоји да напусти Косово и никад се тамо не врати (на Косову добро живи само врх бивше „Ослободилачке војске“). Млади Албанци напуштају КиМ у још већем броју од Срба из Србије. Код Албанаца се распада патријархална породица и старе вредности. Младе Албанке више су оријентисане на живот по европском моделу, наталитет им је пао на ниво од 2-3 деце, док је наталитет код Срба на северу КиМ већи него њихов. То је стварност, али Искендерову је ближа албанска верзија онога што се дешава.

Искендеров или у принципу не зна за постојање Бриселског споразума, или га је прочитао – али није разумео смисао. Бриселски споразум су у априлу 2013. године потписали Ивица Дачић и Александар Вучић. Суштина споразума је да су српске власти добровољно напустиле своју полицију, суд и систем безбедности широм Косова и Метохије, укључујући и север, предајући  ове функције у руке сепаратиста. Полиција је сада само једна – „Косовска“, српске судије положиле су заклетву сепаратистичким властима, српске специјалне службе на територији Косова једноставно су престале да постоје. Север КиМ, где је српско становништво велика већина, до тог тренутка био је потпуно неприступачан сепаратистичкој Приштини.

У целом тексту споразума нема ни једног помена Резолуције 1244 Савета безбедности УН, Устава или закона Републике Србије, ни у једном виду не помиње се да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Има само речи о „косовским законима“ , приштинска влада се назива централном влашћу. Дакле, Србија признаје законитост правног поретка који делује на Косову. Заједница Српских Општина, која према косовском законодавству не постоји, требало би да буде укључена у правни поредак „Републике КосовА“ (ова Заједница нема никаквог смисла, није била нити ће бити створена, Вучић од Албанаца неће добити ни лањски снег).

Србија не зна ни за шта горе у историји „решења косовског питања“ од Бриселског споразума. Власт, која је предала север Косова кршећи сопствени Устав и Резолуцију 1244, говори да ће бити још лакше одбранити Србе помоћу пуноправног споразума о узајамном признавању са сепаратистима, а Искендеров то понавља. Предлажемо аутору само да са истом том храброшћу са којом  оправдава потребу да се Србија раскомада, оде на Косово и тамо људима, на лицу места, објасни како ће изгледати њихова светла будућност.

Вучићеви лобисти су посебно слаби на странку „Српска листа“, која делује на Косову, а која је, по њиховом мишљењу „Београдска странка“, и која епски брани интересе Срба и Србије. Све је тако, али управо супротно. Српска листа је странка косовских Срба у парламенту Републике КосовА, која је регистрована по законима Републике КосовА  и по њима такође и ради. Тако су српске власти у лику Вучића и његових саучесника одсекле друге веома ефикасне српске политичке лидере у заштити интереса косовских Срба. Имајте на уму да је један од њих, Оливер Иванович, убијен. Истрага, како се могло и очекивати, није дала никакве резултате.

Карактеристична особина Ивановићеве странке „Грађанска иницијатива“, било је присуство партијске инфраструктуре, која је омогућавала стварање алтернативе „Српској листи“. „Вишња на торти“ и најживописнији пример смисла постојања „Српске листе“ је чињеница да је Рамуш Харадинај изабран за премијера КосовЕ у септембру 2017. године уз њихову сагласност.

Харадинај је бивши вођа Ослободилачке Војске Косова, чији судски спис гласи како следи. ОВК је била подељена на 7 оперативних зона, а у зони одговорности Харадинаја српске правосудне власти забележиле су највећи број злочина: 987 случајева силовања, убистава и мучења, на овом подручју су била 33 логора у којима су људи мучени и убијани. У 1998-1999. Харадинај је лично убијао цивиле, учествовао у многим силовањима, укључујући малолетне девојке, међу његовим жртвама биле су и бебе.

Злочине Рамуша Харадинаја описује нико други до садашњи шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић: „Средином јуна 1999. године у Ђаковици је одред под командом Харадинаја провалио у кућу К.А. Један од војника ОВК питао је: „Шта има за ручак?“, на шта је власник одговорио: „Само клот пасуљ“, други војник  је питао: „Шта, нема говедине ни јагњетине?“, власник је потврдио: „Нема меса“. Тада је војник  ОВК  извукао пиштољ, два пута пуцао у колевку у којој је лежало дете од две недеље, пришао је детету одсекао главу и рекао оцу: „Сад има  меса“.

„Српску листу“ је створио Београд, али у сасвим друге сврхе: ради застрашивања Срба и сарадњу са сепаратистима. Одавно није тајна да се косовски Срби више плаше Београда него Приштине.

Остатак екстатичне апологетике „Вучићевог лобија“ побија стварно стање ствари. На пример, о ефикасности Вучићеве економске политике сведочи чињеница коју је он лично потврдио: Србију свакодневно напушта више од 100 људи, углавном младих, образованих, квалификованих специјалиста. Србија је 2017. године са стопом сиромаштва од 24,5% званично проглашена за најсиромашнију земљу у Европи: 1,8 милиона људи живи на граници сиромаштва (од  укупно 7,5), односно сваки четврти грађанин Србије је просјак, ситуација се од 2017. године само погоршава.

У идеолошкој сфери, промовишући радикални антисрпски програм, политичари и лидери прозападних НВО, као што су Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Соња Лихт, Соња Бисерко и Наташа Кандић (њихова пропагандна идеологија се назива „другосрбијанство“) пре неколико година су били отворени маргиналци. Међутим, управо су под Вучићем они постали мејнстрим. Дискурс националне политике је потпуно нестао – у томе је и суштина идеолошке трансформације Српске Напредне Странке, коју води Вучић. Али за унутрашњу и спољну употребу, даје се привид да се две групе („прозападне“ и „полунационалне“) боре за моћ. У стварности, обе фракције имају изражену ултраглобалистичку позицију. Није случајно што и сам Вучић говори о својим редовним састанцима са сином Џорџа Сороша, Александром.

Притом, српска власт настоји да сломи саму суштину Српства – а то је Косовски завет, ослободилачка традиција која прихвата могућност да се на неко време потчини јачему, али да се  увек чека прилика да се започне борба за слободу. По питању Косова, власти приморавају Србе да се потчине сами, односно да сами задају завршни ударац свом националном бићу. На тај начин, по свом идеолошком садржају, тренутни режим у Србији има анти-српски тј. „другосрбијански“ карактер. Али он се разилази са њеним оснивачима у једној, најбитнијој тачки: односу према Русији.

Тада се поставља питање: чему служи „руски вектор“? Одговор лежи у равни чувеног „смоквиног листа“, који покрива суштину стварне политике Београда. Открива се парадокс: с једне стране, представници Руске Федерације апелују на братска осећања и духовно јединство народа, вероватно схватајући да су народ и народни дух једини ресурс и подршка Русије. Али с друге стране, у реалној политици, Руска Федерација је прешла на највиши ниво сарадње са особом која пропагира антисрпски идентитет.

Скупштина Србије је показатељ свега овога: апсолутна већина посланика држи се режимског проевропског (прозападног) курса, док су патриотске снаге заступљене на нивоу статистичке грешке, заједно су једва у стању да пређу изборни праг од 5% – и то у завршној фази решења косовског питања.

Поред тога, треба обратити пажњу и на посебне односе Србије, али не са Русијом, већ са НАТО. Само главне тачке: истог тог априла  2013. године закључен је споразум са Сједињеним Државама у области војно-обавештајне сарадње – за САД / НАТО у Србији је отворена контрола над свим српским војним структурама и ресурсима. У новембру 2014. Србија је добила сертификат НАТО „Тиер-2“ – потпуна усаглашеност са системом кодификације алијансе у области наоружања и војне опреме. У јануару 2015. године, министар војни Братислав Гашић потписао је ИПАП споразум, што значи улазак Србије у највишу фазу сарадње са НАТО за земљу која није чланица алијансе. Официри Војске Србије масовно пролазе специјалистичку обуку у западним центрима.

Техничке протоколе СОФА – „Споразум о развоју сарадње и статусу снага у оквиру програма Партнерство за мир“ (ПфП / СОФА, Споразум о статусу снага) Влада Александра Вучића потписала је у јануару 2014. године, а Скупштина је ратификовала у јулу 2015. године. НАТО сада може да формира војне штабове у Србији. Потписан је Споразум о логистичкој подршци (2016), Центар за нуклеарно-биолошко-хемијску заштиту у Крушевцу добио је НАТО сертификат, односно он је на располагању алијанси.

У септембру 2017. Србија постаје члан борбене групе Европске Уније ХЕЛБРОК (HELBROC). Између 2012. и 2017. године, Србија је извела 45 вежби са НАТО а само пет са Русијом. Команда НАТО налази се директно у згради Генералштаба Министарства одбране Републике Србије. Генерал-мајор Милан Мојсиловић постао је 14. септембра 2018. године начелник Генералштаба Војске Србије, који је од 2013. до 2017. год. био глава Војног представништва мисије Републике Србије при НАТО у Бриселу.

Дакле, управо је за време владавине Александра Вучића, НАТО структурама дата прилика да се слободно крећу и неконтролисано користе цивилне и војне објекте у земљи. Заправо, ово је тако висок степен „сарадње“ да потреба за самим чланством у НАТО-у заправо не постоји. Овоме се мора додати и болни прогон и уклањање свега што би могло да представља претњу за НАТО у Србији.

Зашто Вучић жури са косовским питањем, не допуштајући ни помисао да се замрзне сукоб? Амерички стручњак за „западни Балкан“, Дин Пинелис објаснио је 19. августа 2019. да „Трампа не занима шта ће Вучић и Тачи потписати“, али то мора да се учини пре избора 2020. године.

Без обзира на поимање, зашто је питање Косова толико важно, оно је пресудно за многе учеснике. Косово и Метохија, Косовски завет је основа националног идентитета и националног постојања Срба. То је алфа и омега српског националног идентитета. Као што је Косово одлучило судбину Југославије, тако ће одлучити и судбину Србије, као и судбину српско-руских односа.

Вучићеви англосаксонски саветници треба још само да смисле како да уклоне Русију са Балкана, али не просто да је уклоне, већ да рукама „Руса“ заврше са руским присуством у региону и у уму српског националног корпуса. И овде се, чини се, Запад свети за свој историјски пораз. После запањујуће победе над нацизмом у Другом светском рату, Русија (СССР) је била у тешкој економској ситуацији, али на недостижној моралној висини. То је оно што је натерало најбоље западне умове да признају да у стратешком сукобу будућност припада управо Русији – због моралне и етичке супериорности. Да би се надиграла Москва, треба „преузети“ вредносни дискурс (то је чувени „пакет“ – демократија, људска права итд.).

Али за Запад је претежак задатак да прикаже себе као светионика истине, на позадини сталних локалних ратова које је сам покренуо након Другог светског рата. Дисонанца је превише очигледна. Према томе, треба ићи са друге стране – убити морални и психолошки потенцијал Русије, како би се осигурало да она више никада не може заузети чврст и мотивисан став. Стога, што је више сумњивих компромиса и отвореног моралног пада с њене  стране, што су њени принципи нејаснији, то је њен одлазак у најширем смислу бесповратнији. Зато ће у Великој Игри око Косова овакви џанк-аналитичари добијати најшири могући медијски простор и пустиће их да још дубље закопају Русију. Предаја Косова од стране Вучића заувек ће осрамотити Русију, док ће сам Вучић и његов англосаксонски тим саветника, од Русије учинити саучесника у велеиздаји.

Извор: https://regnum.ru/news/polit/2939471.html