Монтенегринска резолуција као прилог бешчашћу и србофобије

181
слика: https://balkans.aljazeera.net/news/balkan/2021/6/17/crna-gora-poslanici-danas-glasaju-o-smjeni-ministra-leposavica

Oдмах након свог недавног повратка из Брисела (где им је драги Јенс  растумачио  значај беспоговорног послушништва у NАТО  савезу), монтенегрински ђетићи усвојише нову резолуцију о забрани негирања „српског геноцида у Сребреници“ као свој прилог бешчашћу у оркестрираној харанги  против српског народа, коју већ више од три деценије отворено спроводе острашћени „еуроусрећитељи“ и делатници дубоке државе америчке.

Монтенегринске људине нису насумице изабране за ово бешчашће, они се већ подуго доказују у србофобији као добри ученици Дукљанске академије основане на раним радовима Савића Марковића, најдражег сарадника Хрватске енциклопедије из времена NDH!

Њега ће након краткотрајне робије у Лепоглави, рехабилитовати најдражи браваров ревизор српске културе Мирослав-Фриц Крлежа као свемогући директор назови Енциклопедије Југославије, где је у уредништву врвило од антисрпских експерата, који су докторирали по Бечу и Берлину, не заобилазећи ни ватиканске библиотеке, али ни мили Лондон, све доказане антисрпске ризнице!

Не чуди стога да је заметак данашње NVO назване CPC (Црногорска православна црква), детаљно елабориран баш у текстовима Савића Марковића, још пре него ли је прокламована црногорска аутохтона нација друга Милована Ђиласа, кога би неки данас да дигну на пиједестал првог ревизионисте титоистичког модела социјализма, праштајући му притом сва она лева скретања и пасја гробља током социјалистичке револуције (како комунисти називају српски антифашистички рат против окупатора), јер ко ради тај и греши, а друг Ђидо је баш својски радио ко мач револуције, мешајући се брутално у живот обичних људи док је био свемогући идеолог партије!

Савић Марковић је далековидо још 1937.године у Загребу издао књигу CRVENA HRVATSKA, која се заснива на Летопису попа Дукљанина као историском извору, у којој он тврди да су Црногорци заправо хрватског порекла, и да се та „црвена хрватска“ простирала од Дунава  па све до Драча, али су ето српски средњовековни владари (барабе једне!) силом натерали збуњене Црногорце да се посрбе, а сила бога не моли!

Не чуди стога, да је данашња хрватска повиестна знаност (историјска наука) најдражи репер у тврдњама наследника Савића Марковића о монтенегринској самобитности, која се заснива на негирању српских корена у Црној Гори!  

Зато је биће и поновљена сребреничка резолуција, иако је већ 2009.године донета резолуција о осуди „српског геноцида у Сребреници“, како би се баш ту почело оркестрирано негирање  налаза међународне независне комисије на челу са Гидеоном Грајфом, експертом за геноцид, који децидирано тврди да се у Сребреници није починио геноцид већ ратни злочин, који ни Срби не негирају, и то као непримерена локална освета за претходно почињене ратне злочине над српском нејачи, женама, старцима и рањеницима у околним сребреничким селима, које су починили злочинци из редова 28.дивизије А BiH, о чему казује и документ UNPROFOR!

Творци приче о „српском геноциду у Сребреници“ зато окупљају све антисрпске снаге у региону (како се данас упорно назива део простора бивше Југославије), намерни да замене оправдано прозване Немце за почињени геноцид у Другом светском рату, непослушним Србима  који одбијају колективну кривицу за непостојећи „српски геноцид“, који им упорно импутирају Хрвати, муслимани, Шиптари, чији су претци  ао SS немачке формације или самостално, чинили геноцид над Србима током окупације Југославије у Другом светском рату!

Монтенегрински ђетићи су изабрани за носиоце ове кампање из још једног приземног разлога. Сада када је донета ова поновљена монтенегринска резолуција, ко то сме да потпише споразум са СПЦ о њеном власништву над оним предивним теренима за градњу, где би разноразни белосветски голаћи радо пржили дупе на Приморју, у хотелима које би свакако градили еуроусрећитељи, након што им NVO CPC уступи те (очекивано њима додељене) терене, јер геноцидни народ води геноцидна црква, та то је познато још од оне истраге потурица коју је опевао Његош, необавештено не схватајући да су ондашње потурице само биле далековиде, тежили су бољем животу, у ком се додуше неће владати по мрачним хришћанским мерилима, како кажу данашњи преумитељи, пардон и преумитељке, београдске другосрбијанске олош– елите која упорно води борбу против „српског фашизма“, који срећом постоји само у њиховим главама!