На стражи у најмрачнијој ноћи. Духовно – политички увиди Петра Павловића 1990-1992. године. Део 5. РУСКИ МИСЛИОЦИ О СЛАВОФОБИЈИ

57
слика: http://facecollection.ru/people/genri-kissindzher

Руски мислиоци, чак и западњаци, попут Херцена, видели су да је Запад на путу ка тоталитарном мравињаку, противник сваке слободе. Словенофили су сматрали да словенско племе има свечовечанску мисију у будућности, због чега их је Запад још више подозревао. О лицемерју Запада писао је словенофилски мудрац Иван Аксаков, истакавши да је „на просвећеном Западу, још одавно настало двојно мерило правде: једно за себе, за германо-романска племена и за све оне који духовно вуку на њихову страну, а друго – за нас, Словене. Све западноевропске државе – чим смо ми Словени у питању – солидарне су међу собом. Хуманост, цивилизација, хришћанство – све то уопште не постоји у ставу западне Европе према источном православном свету./…/Нема злобнијег непријатеља Словенству од папизма услед тога што он противуречи самој суштини духовне словенске природе./…/Православље ни једној националности не наноси штету; али не и Рим. /…/ Римска црква скроз је проникнута једностраношћу./…/Она не представља ништа друго до сам Запад који је самога себе уздигао до васељенског значаја.“

Исидора Секулић постарала се, почетком двадесетих година прошлог века, да приреди и објави књигу руског емигранта, философа Василија Зјенковског, „Руски мислиоци и Европа“, у којој је он сажето изнео однос према Европи који су имали значајни писци и философи (Гогољ, славјанофили, Херцен, Толстој, Достојевски, Фјодоров, Данилевски, Леонтјев, евроазијци). У предговору за ову информативну књижицу, Исидора Секулић каже: “Запад је међутим растао, и испео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све./…/ “Маран атха!“ („Господ ће доћи!“), – поздрављали су се стари Сирци у време правог хришћанства. „Маран атха!“ – поздравља руска мисао културу Западне Европе“.

У књизи о којој је реч чује се глас Гогоља, коме је јасно да је и Русија болесна, али Европа још више, „а разлика је у томе што то у Европи нико не види“. Херцен, револуционар и противник царске власти, разочаран у идеале с у чије име је кренуо у бој, писао је:“Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свугде, смо видели прст смрти…Тешко је веровати очима: зар је то она Европа коју смо некада познавали и волели…Европа се приближује страшном катаклизму“.

Толстој је сматрао да Руси немају потребу да се потчињавају „закону цивилизације коме се потчињавају европски народи“. Достојевски, који је сведочио да је њему Европа драга исто као и Русија, није могао а да не каже домаћим „западњацима“: “Да, она се налази уочи пада, ваша Европа, уочи пада општег и на сваком месту. Мравињак, изграђен већ одавно без Христа и без Цркве, који је изгубио и све опште и све апсолутно – тај је мравињак сав поткопан“. Данилевски је био огорчен: “Мржња према Словенству до таквог је степена помутила свако осећање истине и правде у Европи да Европа не само што је стала затварати очи пред страдањима хришћана под Турцима, који имају несрећу да су Словени и православни, него се чак у њој распламтела љубав за Турке, у којима види једини елеменат способан да Истоку саопшти принципе „праве“ европске цивилизације“. Леонтјев је просечног Европејца називао „идеалом и оруђем свеопштег разарања“.

ШТА СЕ ТО ДЕСИЛО СА НАШОМ ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ?

Словенска интелигенција је, авај, постала позападњачена, и себе и своје је погледала очима туђина. Срби нису послушали словенофилске мудраце, који су им се обратили Посланицом из Москве још средином 19. века:“Туђ ум треба у вас да буди радљивост вашег властитог ума, и том радљивошћу ве ћете се све више и више уздизати. Ви не треба на себе да калемите туђи живот, јер ћете накалемити на себе не туђе здравље већ туђу болест. Да речемо још више: оно што у другом народу не само да није штетно, већ је чак и корисно, то ће код вас постати почетак зла и погибли. Свако живо створење има своје законе бића, свој ред и свој склад на чему је основан његов живот, и што са своје стране одређује својства његових појава и плодова. Али то што је у једном живом створу уредно и складно (јер је сагласно с његовим бићем), кад се накалеми на други, чије је биће основано на другом закону, постаје извором нереда и нескладности. Нико не може певати туђим гласом, нити лепо ходити туђим ходом.

Тако и унутрашњи живот неког народа долази у неред и у нескладност ако допусти да се у његове жиле улију струје туђег живота. Зато строго просуђујте туђе мисли пре него што их примите, и не будите брзи на увођење новинâ, осим ако би корист од њих била јасна и несумњива.“ Срби (али ни остали православни Словени) нису схватили да њих никада неће признати за пуноправни део западне цивилизације; јер, западна цивилизација је плод римокатоличко – протестантске отпадије од Цркве, па њени представници у себи гаје једно снажно, мада разорно, осећање; по Павловићу, то значи – „неподношљива нелагодност коју производи сусрет са напуштеним изворима сопственог бића остаће једним од дубоких и најжешћих узрока западне Славофобије.“

ПОЗАПАДЊАЧЕЊЕ

Запад својим очараним жртвама намеће критеријуме културе и политичког живота које они ни на који начин, осим карикатурално, не могу усвојити. Због тога долази до трагичних неспоразума и духовног пустошења земаља православног наслеђа и византијске утемељености.

Рат против православних нарочито се показао у западном подстрекивању и наметању бољшевичког преврата који је Русију (али и цело Словенство) стајао на десетина милиона људских живота. Запад код себе није дозволио револуцију, али је тврдио да она на Истоку значи модернизацију која је неопходна. То је основна особина западне цивилизације: користољубива нечовеност.

Посувраћеност Запада, каже Павловић, нарочито се видела у злочиначким огледима које су Црвени Кмери спровели у Камбоџи:“Ужасни покољ у тој земљи готово да је заборављен, али то је злочин који се никада не сме скинути са дневног реда. У њему се огледа квинтесенција западне посувраћености и крволочности.  Никада се раније у историји тог будистичког народа нешто слично није догодило. То методично, хладно, срачунато и немилосрдно идеолошки утемељено истребљење између четвртине и трећине житеља једне земље, нису извели страни завојевачи него домаћи духовни изроди. Оно би било незамисливо да пре тога на Западу није била до танчина разрађена теорија и пракса идеолошког терора и да Пол Пот и његова дружина нису били индоктринирани у самом центру западне учености и просвећености, у Паризу и на Сорбони, где су свим тим ђаволским философијама и вештинама били изложени, да би их усвојили.“

Камбоџа се, на овај или начин, претходно десила словенским народима, Русима и Србима пре свега.

ПОХОД СМРТИ

Павловић је немилосрдан – поход западне цивилизације био је, вели он, поход смрти:“Већ неколико столећа, продор западних установа и идеја претежно је марш смрти, и ни у чему се битном по својим последицама не разликује од ширења куге. Насилно наметање и силовање душа не одликује само политичко-религиозне походе Запада већ и његове покушаје распрострањивања наоко најплеменитијих идеала; на руске морепловце прошлога века свирепе методе енглеских мисионара на острвима Тихог океана оставиле су поражавајући утисак. За задњих 400 година, примећује професор Екбал Ахмад, западна историја бележи скоро потпуно брисање са лица земље многих цивилизација као што су Маје, Инке и Азтеци; кинеске, арапске, и африканске цивилизације у истом периоду бивају покорене; за само сто година колонијалне експанзије, између 1814. и 1914. године, не мање од педесет милиона људи, који су стајали на путу, било је побијено. Али за западне историчаре, иронично додаје др Ахмад, то је био идилични „период дуготрајног мира.“ Овај биланс Запада непотпун је зато што свесно изоставља многобројна позитивна достигнућа. Али, да преформулишемо Достојевсково чувено питање, постоје ли достигнућа која би могла оправдати овако грозну хронику убијања, насиља и разарања? Без најмањег одрицања позитивних садржаја, поставља се и даље легитимно питање да ли је у билансу ова цивилизација злочиначка, премда је некада примила најсавршенију веру да би је затим до непрепознатљивости изопачила? Може ли се уопште ичим искупити? Ако смо болесни ми, а јесмо, сигурно је да је Запад још сто пута више и на смрт болеснији.“

А Достојевски је рекао да цео свет није достојан једне дечије сузе.

ПОДСЕЋАЊА КНЕЗА ТРУБЕЦКОЈА

Пре сто година, руски кнез – философ Николај Трубецкој нас је упозоравао да културе разних народа нису ни више, ни ниже једна од друге; оне су, једноставно, различите. Романогермани су, по Трубецком, били толико уверени да су они човечанство као такво, и да је њихов понос “универзална цивилизација”, да су успели да, уз производе материјалне културе (“предмете војне опреме или механичке направе за кретање”), подметну своје “универзалне” идеје, маскирајући њихово парцијално, романогерманско порекло.

Зато Павловић сматра да Запад који умире, али силом још држи свет под својом влашћу, ратом против православних Словена својим жртвама ипак помаже у једном, али насушном – а то је освешћивање Словена и њихов повратак Богу и себи. Ако се у томе успе, нови почетак је близу. За њега је потребно покајање као преумљење, као свецела обнова ума и савести.

ПЉАЧКАШ И ДЕСПОТ

У тексту о нарушеном савезништву Милана Панића и Слободана Милошевића, под насловом „Зло и наопако“, види се како се Панић богати на рачун српске „Галенике“, док народ трпи санкције без преседана. Павловић се каже:“Двобој који се данас води између Панића и Милошевића није ништа друго до огорчена битка између једног пљачкаша и једног изнервираног деспота коме је бивши пион отказао послушност и приволео се другом господару“.

И тако и данас: деспот и његови противници; а ми гледамо и каменимо се, јер на нас нико ни не мисли.

ЗАПАДНИ МЕШТРИ ЛУТКАРСКОГ ПОЗОРИШТА

У тексту „На трагу скандала“, Павловић је писао о скандалу још из доба СФРЈ:“Амерички Конгрес покренуо је истрагу поводом испирања два билиона долара преко филијале „Љубљанске банке“ из Њујорка. На списку осумњичених су Лоренс Иглбергер и генерал Скоукрофт“.   Иглбергер је, у периоду скандала, почетком осамдесетих година 20. века, био на челу управног одбора поменуте филијале у САД, а генерал је био саветник фирме Хенрија Кисинџера која је са том банком пословала:“Обе ове личности изградиле су своју каријеру у Вашингтону као протежеи бившег државног секретара Хенрија Кисинџера. Када је Кисинџер напустио јавну службу и отворио приватну саветодавну фирму, одлучивши да уновчи своје контакте широм света, Иглбергер и Скоукрофт су му се на извесно време придружили. Услуге Кисинџерове фирме користила је у то време и влада комунистичке Југославије“.

На основу озбиљних анализа, у којима је истраживао везе између, у то време на просторима бивше Југославије веома утицајног, Иглбергера са Милошевићем и Миланом Панићем (а иза свега, у сенци, Хенри Кисинџер) Павловић се питао – ко вуче конце у нашем луткарском позоришту?

ДВА ЛИЦА ИЗДАЈЕ

У свом чланку о предизборној дилеми – за Милана Панића или за Слободана Милошевића („Два лица издаје“), писаном пред крај 1992, Павловић је био јасан:“Они који се олако опредељују за Панића или за Милошевића, губе из вида фаталну чињеницу да ниједна од те две политике није српска. Српска политика мора да буде јединствена, у основи иста, водила се у Београду, на Цетињу, на Палама, у Бања Луци или у коридорима Уједињених нација и других светских центара моћи“.

Јер и Милошевићеви „национал – комунисти“ и УЈДИ грађанистички западњаци (тада још није било термина „другосрбијанци“) су, каже Павловић, само два крила „тактички подељеног комунистичког естаблишмента“.

Зато је Павловић био оштар:“Милан Панић и Слободан Милошевић нису два противничка кандидата. Они су у суштини два лица једне исте старе банде. Једно је тмурно, друго је ведро; једно је титоистичко, друго је ујдијевско. Једно представља корумпирану генерацију комунистичких тата, друго уводи у политичку игру подједнако покварену генерацију комунистичке деце“.

Како је Павловић писао, тако је и било.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Зашто данас вреди читати старе текстове Петра Павловића? Сад, кад је све прошло – нема више оних о којима је он писао: неки су отишли из политике, а неки са овога света – чему све то?

Разлога има више, али је кључни овај: епоха у коју улазимо је, по свему судећи, напрегнуто есхатолошка, а борба за Српство са крстом часним које стреми златној слободи се наставља управо као борба за очување смисла историје, који је могућ једино у Христу као Логосу – Смислу човека и света. То и јесте Косовски завет: осмишљавање историје као христоликог самопревладавања, као самонадилажења „крви и тла“ зарад Небеског Јерусалима, наше вечне Отаџбине и очевине. Није то бекство од земље, него уздизање земног у вишње. Овдашњи завичај постаје завичај боголиког човештва којим нас је обрадила Света Тројица, Бог љубави.

Текстови Петра Павловића, крајње реалистични геополитички, никад нису превиђали мистичке димензије догађаја: то је, овде и сада, више него поучно.

Дакле, сазиримо земно, не заборавивши архетипско вишње.

Република Српска биће, ускоро, на жестоком удару НАТО Империје, а наши непријатељи траже да се одрекнемо Косова. Ми смо, и даље, без обзира на унеколико измењене геополитичке околности, са свих страна опкољени НАТО протекторатима, и посматрани као „реметилачки фактор“ на Балкану.

Да ли то значи да се треба предати?

Не, колико до нас стоји. Сетимо се литургијског возгласа који нас позива да помињемо Мајку Божју, а одмах затим да сами себе, и једни друге, Христу Богу предамо. Христу се предајемо, а не Велијару, не мамону, не златном телету.

Јер тридесет сребрњака је ништавно у односу на Завет коме служимо.

После три деценије од Павловићевих текстова у „Погледима“, има и лепих вести: дошло је младо поколење које више не осећа југоносталгију, него је сасвим српски родољубиво. Они почињу да, како рече Станислав Винавер, паметно србују. За то време, другосрбијанци све више тону у сенилно варварство, покушавајући да добију нове идеолошке и финансијске инјекције од својих империјалних господара који се, ипак, о свом јаду забављају, од Вашингтона до Брисела и широм сумрачног Запада.

Младо поколење које улази у своју есхатолошку битку мора да од нас, старијих, добије потпуно обавештење о епохи која је била тренутак наше младости, исказане, како смо знали и умели, између осталог и у „Погледима“, и да, не заборављајући ко смо, шта смо, и куда идемо, памти да је српски пут, како би рекао Алекса Шантић, пут Богочовека. Само на том путу можемо обрести себе; а вратимо ли се Христу и себи, већ ове године можемо бити у Призрену. Наравно, не само као туристи.

Крај.