На стражи у најмрачнијој ноћи. Духовно-политички увиди Петра Павловића 1990-1992. године. Део 1.

142

О „ПОГЛЕДИМА“

Храбра и морално доследна новинарска авантура крагујевачких „Погледа“, која је почела крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, а трајала до половине прве деценије нашег столећа, нашла је своје место и на „Википедији“. Тамо пише:“Погледи” број 1 на киосцима су се појавили јуна месеца 1982. Године 1990. постају најчитанији часопис у земљи са тиражом од 200.000 примерака. Све рекорде оборене у тој 1990. години дугују чињеници да су били први опозициони часопис од завођења комунистичког режима 1945. Исте године, „Погледи” се одвајају од универзитета, постајући независно новинско-издавачко предузеће. Међу сарадницима били су  Видосав СтевановићСаша МиленићМарко ПавловићЂорђе МилосављевићВеран МатићКоста ЧавошкиНикола МилошевићСрђа ТрифковићДејан СтојановићМомчило ЂујићМилица БисићИсидора БјелицаБиљана СрбљановићВања БулићРадомир Михајловић ТочакДрагош КалајићПрвослав ВујчићДрагослав БоканВладимир ЈагличићНедељко ЖугићСлободан Јарчевић, Горан Вељковић, Владимир Сиљановић, Коља Бесаровић, Властимир Ћоровић, Бобан Јевтић (данас директор Филмског центра Србије), Милован БркићМилинко СтефановићМомо КапорМомир ВојводићДанко ПоповићМомчило Селић, Никола Самарџић, Александар И. Поповић, Милић од Мачве и Зоран Стефановић. /…/ Вук Драшковић дао је свој први интервју „Погледима” 1986. године а своје последње интервјуе (које су „Погледи” објавили) дали су Ђорђе Божовић Гишка и Вукашин Шошкоћанин. Дописник „Погледа” Владимир Сиљановић погинуо је на сарајевском ратишту на почетку рата у Босни и Херцеговини у Институту (болници) поред Илиџе, под нејасним околностима, а приликом напада муџахедина на Илиџу. /…/ Директор, главни и одговорни уредник листа „Погледи” био је Милослав СамарџићПогледи данас постоје као предузеће за кинематографију и издаваштво, а традицију листа негује истоимени сајт.“

Не заборавимо: тада су дневне новине и недељници биле кључне јавне трибине за сагледавање стварности и суочавање са чињеницама. „Погледи“ су, у то време, биле култни часопис – још памтим невиђену гужву код уличних продаваца штампе у Кнез Михајловој кад год би се појавио нови број крагујевачког недељника. Све је сведочило да се Србија буди, да почиње из почетка, да опет мисли. Свака рубрика налазила је свој смисао међу људима. Рецимо, „Писма читалаца“ су, између осталог, била пуна потресних прича о онима који су од комуниста страдали у доба страшног српског часа од 1941. до 1945, али и касније. Људи су се јадали, људи су плакали, људи су тражили нестале. Браћу, сестре, рођаке…

А тек кад се појавио број посвећеним жртвама комунистичког терора…О, колико је светлости пало у нашу таму, колико замуклих је проговорило…

УРЕДНИК

Заслуге за овакве „Погледе“, који су били мера и провера истинољубивости као плода тражења истине, поред сарадника, припадају и уреднику Милославу Самарџићу, чија је биографија права прича о истраживачком новинарству, које се не плаши да поставља питања:“У уводнику из фебруарског броја “Погледа“ 1988. Самарџић је објавио коменатар о вишепартијском систему, што је био први чланак у коме се вишестраначје код нас помиње у позитивном контексту од 1944. године. У уводнику мајског броја 1989. објавио је “Предлог за укидање закона о заштити имена и лика Ј. Б. Тита“ – први предлог те врсте у земљи. У новембарском броју 1989. године објавио је први афирмативни чланак о ђенералу Дражи Михаиловићу, а на насловној страни била је до тада скривана немачка потерница за ђенералом на 100.000 рајхсмарака у злату.

Крајем те 1989. године почиње оснивање опозиционих странака у Србији, којима “Погледи“ уступају простор и тако постају прво опозиционо гласило.

Маја 1990. године Самарџић објављује први интервју престолонаследника Александра Карађорђевића српским новинама.

Под његовим руководством лист постаје врло читан, а у јуну 1990. достиже тираж од 200.000 примерака. “Погледи“ су тада били најтиражнији и најчитанији друштвено-политички часопис у земљи. Ујесен 1990. године “Погледи“ први покрећу тему о ратним и поратним злочинима комуниста.

Због ове теме, а и неких других критичких чланака, Самарџић се нашао на суду преко 100 пута. Био је оптуживан за вербални деликт и клевету путем штампе, али ни једном није осуђен. Од 1986. до 1993. позиван је на више стотина тзв. информативних разговора у тајну полицију. Полицијски досије, који је видео после 2000. године, састоји се од око 600 страница извештаја о прислушкивању телефона, праћењу рада и кретања. У досијеу се налазе и транскрипти прислушкиваних разговора са војводом Момчилом Ђујићем и другим истакнутим личностима српске емиграције.”

Прави орден за Самарџића – књига од шесто страна настала на темељу удбашког прислушкивања!

То је занимљивије од сваког романа. А било је опасно, во времја оно.

ЧИТАЛАЦ И САРАДНИК

Потписник ових редова са „Погледима“ је сарађивао од почетка деведесетих година прошлог столећа, до краја излажења ових новина – 2005. године. Био је не само сарадник, него и веран читалац, образујући се уз новине које су му отварале очи за све битне српске теме: од наше историје и темеља монархизма, преко трагичних заблуда југословенства, до комунистичких злочина и рата Империје Новог поретка против народа Светог Саве. Био сам поносан што читам „Погледе“ и пишем за „Погледе“; тиме сам себи разбистравао ум и, оштрећи перо, припремао се за дане који долазе. За мене су „Погледи“, како сам својевремено написао, били „слободне српске планине“ нашег новинарства.

Тешко је било, смутно је доба било; као и данас, уосталом. Основно осећање из тог часа: варају нас они што воде народ. Режим Слободана Милошевића који је, реторички, био „патриотски“, губио је једну по једну битку за патрију, а, као змијско шиштање у јулском камењару, на тешкој припеци, осећала се „подземна“ сарадња режима – бар неких његових делова – са нашим непријатељима (тек касније смо сазнали да је Јовица Станишић, шеф УДБЕ, радио за Американце).

Слутило се да иза Милошевићеве банкарске младости и потоње политичке моћи стоје дубинске структуре не само нашег  режима, него и светске банкократије.

Видело се (а Миша Ђурковић је то, у наше дане, научно објаснио) како комунистичка номенклатура постаје капиталистичка „елита“.

У доба студетског протеста против Милошевићевог режима, јуна 1992, „Књижевне новине“ су објавиле текстове неколицине учесника протеста, међу којима је био и потписник ових редова. Текст је изашао под насловом „Пустош и затирање“, са мотоом из Његоша („Страшно племе, докле ћеш спавати?“) То што сам писао баш је оно што сам, у то доба, осећао (и не само ја, наравно):

1. Док је, након говора у име Удружења књижевника, Матија Бећковић одлазио из Сале хероја Филолошког факултета, организатори су, у знак поздрава, пустили Ленонову песму “Дајте шансу миру”. Њени звуци одјекивали су просторијом, неки од студената су певали, а мени је на памет пала мисао: “Овако је све изгледало и у Сарајеву пре почетка грађанског рата”. И те мисли се нисам ослободио ни касније, кад је студентски протест достигао веће размере и проширио се на остале универзитетске центре Србије. Зар није тамошња младеж такође певала Ленонову песму? Зар је ико нормалан у Босни и Херцеговини желео да ратује? Па, ипак, у вртлогу грађанског обрачуна нашли су се сви; од Мостара до Сарајева настаде оно што се библијским језиком зове ПУСТОШ И ЗАТИРАЊЕ.

2. Очито је: студентски протест 1992. није ништа друго до покушај да се Србији каже како излаза ускоро неће бити. Али, велики део Србије то не схвата. Веле: због медијске пропаганде. Доиста, по бескрупулозности и бестидности телевизијско ругање студентима (наравно, мисли се на званичну, државну ТВ) достигло је врхунац: оптужени су да једу храну намењену пацијентима београдских болница док ови гладују! Па ипак, медијска пропаганда не може оправдати толику заслепљеност многих Срба. Не може зато што велики број њих већ осећа страшне последице блокаде: радници се отпуштају с посла, плате су бедне, нема лекова, нема бензина, нема наде да ће се стање под властодршцима икад битније поправити. (Не говорим о беди наше обезбожености, не говорим о томе да смо сведени на дводимензионалне потрошачке душице које не виде даље од стомака – говорим управо о “стомачним” разлозима за крах телевизијских илузија међу Србима). То, што Србија није на ногама последица је хедонистичког кукавичлука: код многих постоји утопија звана “Само да рата не буде”, а то што ћемо живети испод сваког људског нивоа, то што рата, ако се наставе санкције “светске заједнице”, не може а да не буде – ником ништа. Нисмо ми више онај исти српски народ; изгубили смо слободу боголикости, ону крстоваскрсну силу која је Светог ђакона Авакума навела да запева, пре но што су га Турци на колац набили: “Срб је Христов, радује се смрти”. Јер, смрт за наше претке није била смрт, него капија Вечности. Изгубивши Вечност, изгубили смо и снагу да се одупиремо лажима и неправди.

3. А НОВИ СВЕТСKИ ПОРЕДАK? Већ се довољно показао: умирање беба у српским Kрајинама легитимисало је творце овог поретка као људе који свим непослушницима (дакле, народима који желе да буду самостални и државотворни) спремају већ поменуту пустош и затирање. Очито је да им у Србији не смета Слободан Милошевић (трпели су и Тита и њега све док им је то одговарало): на нама се врши оглед разарања националног достојанства, а Милошевић је (као и Хусеин у Ираку) пуки изговор. У току студентског протеста ми се, барем из разговора с његовим учесницима, учинило да многи тако мисле.

4. Српски народ је, по ко зна који пут у својој историји, у улози многострадалног Јова; први пут, међутим, он одбија то да схвати и да прими крст на своја плећа. Вапај Београдског универзитета стога ми се чини, без обзира на различите “опције” које су нудили учесници протеста као излаз из кризе, као чин који има бар мало јововског у себи. То је вапај с ђубришта посткомунистичког очаја.

Вапијали смо. У пустињи, наравно.

Удбократија нам није дозвољавала да мењамо систем. А они су, стално, правили козметичке промене, и делили улоге својим људима – ти си четник, ти си партизан, ти демократа, ти монархиста, ти космополита, а ти патриота…

ОСНОВНЕ ТЕЗЕ ПЕТРА ПАВЛОВИЋА

Управо у то време, појавили су се, у погледима, текстови Петра Павловића, који су помагали да се ствари разбистре и појмови уобличе.

Његове основне тезе су биле: Милошевић је више комуниста него Србин, а комунисти не могу помоћи Србији да победи у великом рату НАТО Империје против нас (и не само нас, него и против свих независних држава света, пре свега против Русије, ослабљене после слома Варшавског уговора); „гује у недрима“ (данас знани као другосрбијанци) нису никаква опозиција Милошевићевом режиму, него су агенти Запада; козметичке промене режима (западни кловнови попут Милана Панића) не упућују нас никуда, осим у Недођију; рат за југословенско наслеђе не води се ни одлучно, ни мудро, него је нека врста продужене агоније коју контролишу страни чиниоци; мржња Запада против нас није случајна – она има дубоке духовне и цивилизацијске корене; морамо се вратити Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. Без покајања као самонадилажења нема моралне, па самим тим ни политичке обнове.

Основна позиција Петра Павловића била је позиција Слободана Драшковића, идеолога српске национално – демократске емиграције: „Што су нас Турци турчили, што су нас Аустријанци и Мађари однарођавали, што су Бугари 42 године телесно и духовно убијали Стару Србију и побугаривали је, све је то врло тешко и болно, али потпуно разумљиво. Али што смо ми, у својој слободној држави, за коју је проливено више крви, дато више жртава, учињено више политичких, дипломатских и војничких напора и подвига него за стварање иједне државе у историји света, – што смо ми сами убијали Српство југословенством, то је уникум у историји човечанства. Јер, то заиста од кад сунце греје и човек хода земљом нигде није забележено: да цео један народ, и то после хиљаду и три стотине година живота, славнијег и легендарнијег од свих, лати се посла да изврши духовно самоубиство, да се одрекне себе, да одбаци своју прошлост као трулу књижурину, и да почне потпуно нов живот, без корена, без традиције, без светиња, без моралног закона, без националне политике. Нас је југословенство толико убило, ми смо од њега толико морално и интелектуално отупели, да више не умемо да меримо колики је наш пад, колики је домашај наше несреће и срамоте. Зато се правимо невешти пред дубином провалије у коју смо пали и пред дубином још веће провалије у коју ћемо пасти“.

Зато је Павловић говорио – нека у Србији буде и хиљаду странака, само да се све боре за Српство.

О ОВОМ ТЕКСТУ

Текст који читалац има пред собом бави се анализом Павловићевих текстова у једном од најбитнијих тренутака наше новије прошлости – то је доба распада СФРЈ и почетка рата за југословенско наслеђе. Тада настаје вишестраначје, а комунисти се маскирају у социјалисте, предвођене Слободаном Милошевићем. Збуњеност, недостатак оквирне мисли као темеља за сагледавање чињеничне стварности, кратковидост и плиткоумност странчарења и политичарења нису били довољни онима који су мислили о часу у коме смо се обрели; били су тражени темељни путокази и људи спремни за озбиљнија сазирања. Међу њима се, као један од аналитичара „Погледа“, нашао и Петар Павловић. Обимност теме (Павловић као редовни аутор у „Погледима“) налагала је ограничење наших анализа на свега три године – од 1990. до 1992. Ипак, оно што је тада речено и наговештено остало је парадигматично и за доба у коме живимо.

Очито, крећемо се у истом оквиру који је већ тада давао своје нихилистичке учинке: кад су у постјугословенској Србији на власти „националисти“, они су кафански примитивци и корупционаши, који презиру владавину права; кад су на власти „грађанисти“, они су западопоклоници, лишени чувства за дијалог, србофоби, који такође презиру владавину права. „Националистима“ Запад манипулише лако: пушта их да пљачкају и разарају Србију, а затим, пошто зна све о њиховим (не)делима, уцењује их и приморава на сваки трули компромис. „Западњаци“ (другосрбијанци и „полудругосрбијанци“) „по дифолту“ слушају шта им се нареди из центара моћи Империје.  И опет, као у „Лирици Итаке“ Црњанског:“Ниједна чаша што се пије,/ Ниједна тробојка што се вије,/ Наша није“. А живот пролази и Србија, полако, биолошки и духовно, нестаје.

Важно је, међутим, да се не миримо са лажју. Да, како рече Солжењицин, не живимо у лажи.

Текстови Петра Павловића нас на то опомињу.

ПРВО: АНАЛИЗА МИЛОШЕВИЋЕВОГ УСТАВА

Петар Павловић је, како рекосмо, од самих почетака свеобухватно сагледавао судбину Србије и Срба суочених са измењеним светско – историјским околностима. Није наседао на ни замке империјалне политике НАТО пакта, ни на варке Милошевићевог режима. За њега су спољашња и унутрашња слобода биле неодвојиве.

Тако је, 21. децембра 1990. године, у „Погледима“ објавио подробну анализу новог Устава Србије, и поставио низ драгоцених дијагноза. Између осталог, он указује да је нови устав, упркос ватрометне реторике, документ који може да води чак и ка предкумановској Србији, при чему „увођење конфедерације у Југославији на мала врата, што Милошевићев устав у ствари чини, не представља усвајање српске националне политике него пропагандни блеф којим се ствара привид заштите националних интереса ради консолидовања положаја самог председника и његовог круга“. Истовремено, Павловић упозорава:“Слободан Милошевић дугује јавности опширно објашњење када је и како, и на основу каквих новонасталих чињеница и разлога, изненада постао поборник српске суверености, што записује у уставу. Ако је по њему Југославија једини услов да српски народ буде политички уједињен у једној држави, шта ће се тада десити са Србима изван граница Србије?“

Шта се десило – видели смо. И гледамо, сваки дан.

СРУБИТИ СРБИЈУ

У тексту „Да ли је америчка политика антисрпска? Без аутентичног вође“, Павловић на време уочава да се у САД прилично пазе да не угрозе власт Слободана Милошевића, кога, иначе, многи оптужују за великосрпски хегемонизам. Чак и уважена америчка конгресменка српског порекла, Хелен Делић–Бентли, заборавља на претучене учеснике мартовских демонстрација 1991, и позива на „дијалог“ власти и опозције. У то време, амерички генерал Норман Шварцкопф „пророчки“ предвиђа да би „политичко комешање“ у Источној Европи могло бити изор сукоба, у који би могли да се „умешају и други“.

Павловићу је све јасно:“Глобални циљ америчке политике, у оквиру које су упрегнути чланови Конгреса, уредници, новинари, и још безброј других ситних и крупних полуга и пиона који стоје на располагању једној велесили, јесте да сасече и сруби Србију“.

Срубљивање Србије и даље траје. Уз, наравно, реторику да смо јачи него икада.

НА УДАРУ НАЈНОВИЈЕГ ПОРЕТКА

У програмском тексту „Србија и Нови светски поредак“, објављеном у „Погледима“ 3. маја 1991, Павловић нас подсећа на изреку Хенрија Кисинџера по којој је опасно бити амерички противник, али је кобно бити амерички савезник, и читаоцима на увид ставља чињеницу да је Садам Хусеин, до рата у Заливу, био фаворит Вашингтона на Блиском Истоку, а да је затим, навучен од својих „савезника“ на рат са Кувајтом, доживео амерички напад невиђених размера под изговором „међународне интервенције“. Било је то доба када су Срби, као по команди некаквог саморазрарајућег фатума, демонстрирали против Милошевића, узвикујући:“Слобо, Садаме!“ Тиме је најављивана судбина коју им је Империја спремала: редукција Милошевића, као и Садама Хусеина, на новог „Хитлера“, а затим обрачун са свим нашим легитимним државним и народним циљевима.

Џорџ Буш Старији је истакао да је Заливски рат почетак успостављања Новог поретка оружјем и санкцијама, а Павловић се, одмах после те најаве, забринуо за судбину Срба, који су препрека империјалном поретку на Југоистоку Европе. Моноцентрични систем америчке доминације никако не одговара малим народима какав је наш, и да бисмо у најнеповољнијем могућем историјском трену, после слома Варшавског уговора, остварили минимум националних интереса, морамо покренути све снаге националне аутентичности. Павловић је јасан:“Да би у предстојећим бурама Србија опстала, нови тим мора да буде састављен од нових људи и жена чији корени дубоко сежу у надвременску баштину њихових предака. Такво решење је једина објективна нада“.

Где су нови? Чак и ако су млади, па дошли на власт, они нису нови. Из Брозовог су шињела, из Стаљинових брка, из Лењинове козје брадице. Мада се носе по последњој моди „људских права и демократије“. Да би дошли на власт, морају, као Винстон Смит, да верују да је два плус два пет. Или било који резултат који нареди Велики Брат.

Наставља се…