Одлазак митрополита Амфилохија пред Господа: А шта ће бити с нама?

501
слика: http://aktines.blogspot.com

УМЕСТО УВОДА

Одлазак митрополита Амфилохија пред Господа један је од догађаја – знамења наше усковитлане стварности. Пред том чињеницом застаје се са питањем:“А шта ће бити с нама?“ И са народом, и са појединцима: овде, на ветрометини, на раскрсници светова, на распећу светосавско – видовданском, где се, како рече Иво Андрић, сваки драм нежности душом плаћа. О његовом делу и животу речено је много тога, а професор др Мило Ломпар је настојао да укаже на вишедимензионалност његовог присуства у нашем друштву и култури. О митрополиту Амфилохију, његовим делима и данима, његовим успесима, али и промашајима, говори се и говориће се…             

Оно што следи су дневнички записи потписника ових редова, настали од 2000. до 2007. године, пре бурних и трагичних косовско – метохијских догађаја, који су оставили тежак, расколан траг у новијој историји наше Цркве и народа. Поготово ако се зна улога банатског владике Амфилохија око измирења раскола Срба у Америци, Канади и Аустралији.  У „Банатском веснику“ је, уочи свенародног збора на Косову пољу о Видовдану 1989, владика банатски Амфилохије објавио текст „Наши расколи“ у коме се, између осталог, бавио и питањем владике Дионисија и његових следбеника. Тада је мудро записао:“Непосредни повод за раскол била је одлука Архијерејског Сабора о рашчињењу епископа Америчко-канадског Дионисија. Но, његови узроци су много дубљи. Као што је Октобарска револуција и међуратно насиље над Црквом у Русији проузроковало расцепе у њеном организму како у земљи тако и међу милионским избеглицама, расцепе који ни до данас нису залечени, то се догодило, мање више по истом сценарију, и у Српској Цркви после овог рата. Познато је да су већ педесетих година стизали предлози из Америке о повећању броја епархија у Диаспори и стварању неке врсте Српског заграничног синода, попут оног Руског који је настао у Сремским Карловцима пре рата, под покровитељством Српске Цркве. Крвави братоубилачки обрачун у току рата, послератно идеолошко насиље над Црквом праћено одузимањем елементарних средстава за живот и рад Цркве, све је то проузроковало несигурност и неповерење унутар народа па и саме Цркве, нарочито међу онима који су се принудно расејали по свету. Победнику није била довољна победа: он је ради учвршћења своје власти гонио своје противнике до истраге. Све је то стварало још дубљу психозу неповерења и страха па и сумњичавости чак и у најдобронамерније одлуке. Начин на који је решено Македонско црквено питање (1958/9) и силе које су у томе учествовале, још је више допринео у стварању уверења да одлуке црквених органа у земљи тешко да могу бити самосвојне и слободне. Ако томе додамо чињеницу да је код великог дела Срба социјално-идеолошка свест већ од раније потиснула дубљу еклисиалну свест, онда ће нам бити јасно што је рашчињење Епископа Дионисија послужило само као погодан повод да се у Дијаспори свом силином пројави већ присутни раздор и расцеп.

Ова новонастала подела је у суштини, са обе стране, свесно или несвесно, условљена политиком и политичким притисцима или опредељењима и већ постојећим и укорењеним деобама. При том је тешко рећи ко је од две стране („федерална” или „расколничка”) у трагичнијем положају: они који бранећи светињу јединства Цркве и њен канонски поредак, морају да покривају и свесно или несвесно бране лаж и порочност насиља које притиска Цркву; или они други који у бојазни да и сами не постану жртва тог насиља и лажи, оптерећени својим ранама и деобама, у уверењу да се одупиру том насиљу, то чине по цену жртвовања јединства Цркве и народа, доводећи тиме себе у опасност да се једном за свагда отцепе од корена и стабла светосавске Цркве! У ствари у трагичном положају су и једни и други јер сва та несрећа пада на главу једне и исте Цркве и једног и истог народа.

Овоме треба додати и то што протестантска средина (и по духу) и радикални секуларизам евро-америчке цивилизације, у којој живи наша Диаспора, на неприродан начин откинута од свога сопственога тла и корења, неприпремљена за све опасности које носи у себи та средина и тај секуларизам (без преседана у људској историји) – још дубље угрожавају Диаспору у целини, као уосталом и будућност и судбину целога света. И док „федералци” и „расколници” расправљају ко је више прав а ко више крив, растачући своје благо на наџаке и на буздоване, дотле дух протестанског конгрегационализма и страшне масонске разводњености изворне и свете православне вере, и живота по тој вери, дух радикалног посветовњачења и модерног хедонизма, полако али сигурно поткопава будућност њихову и њихове деце. Продуже ли у овом правцу гложења и неразумних распри, имају све предуслове да се у будућности претворе у фолклорне групе српског порекла, непрепознатљивог духа и садржаја, изгубљеног памћења, претопљени у котлу американског обезличења…

А у Отаџбини? Исто или слично „распамећивање”, условљено свим нашим наведеним и ненаведеним, личним и колективним, расколима и деобама. Читаве генерације, ратне и послератне, збуњене и духовно дезоријентисане, код многих је и памћење украдено ако не и убијено. Многи постају свесни шта није добро али не знају шта би требало чинити. Мало руках у Цркви, малена и снага, а велика и дубока духовна глад. Инфлација новца, али и речи и беспамети. Убија нас незнање, по речима Светог Владике Николаја. А и још увек присутна – престрављеност, спојена са буђењем, као из сна и из мртвих. Ова Косовска година, постаје знак нових нада и предуслов враћања себи и својој историјској памети и јединству. Храм Светог Саве, и други храмови, нас граде, а демонске силе и даље разграђују, старим расколима и ранама покушавајући да додају нове…

Једно је, међутим, јасно и сигурно: сви ови потреси и расколи у нашој новијој историји и њихове страшне последице, имају или могу имати и једну добру страну. Својим трагизмом и бесмисленошћу могу и требало би да буду будилник српској и православној свести и савести на покајање и преумљење, да постану предуслов за повратак изворном еклисијалном самосазнању. Покајање значи сагледавање стања у коме се налазимо, искрено преиспитивање себе и својих поступака у светлости еванђелске истине; ослобођање од самодовољности и вечитог самооправдања. Пребацивање кривице на друтога је прагрех човеков, од евинских времена./…/

Црква је имала и има своје вечито мерило свих историјских збивања – она поседује и саборни карактер свога Предања и канонског свештеноначалног (јерархијског) али и светотројичног (црквено-народног) поретка. Његово основно значење и назначење је сотириолошко, спасоносно и спасавајуће од сваког греха и сваке врсте отуђења, било од Бога било од људи, као његових светих ликова (икона). То пак значи: Све оно што престаје да буде спасоносно у Цркви, престаје да буде Црква и од Цркве и црквено; престаје да буде црквена истина и црквени метод за оваплоћење те истине у животу појединца и заједнице. Стога сва стара и нова и најновија збивања у животу Цркве и све њене одлуке (одлуке појединих помесних Цркава) могу и морају бити преиспитане и увек изнова преиспитиване у светлости и духу тог саборног Предања Цркве Божје и на начелима њене бриге, пре свега и изнад свега, за сваку људску душу, као једину непролазну вредност на небу и земљи. То и такво преиспитивање, поготово одлука доношених у временима збуњености, принуде и насиља и опште пометености, знак је не слабости Цркве него њене виталности и истинитости, и предуслов њеног сталног обнављања и вечне новине.

Ово преиспитивање црквених одлука, на начелима еванђелског преумљења и сотириолошког карактера свега што се у њој дела и збива, то је и једини здрави пут превазилажења свих раскола у нама и око нас, у човеку као појединцу и у Цркви и народу као заједници и друштву и целини. Покајање и преумљење, као мењање на боље, представља позив на силажење у дубину, тамо где су сви људи јасно и заједно, посвојој природи и назначењу, у Божјем светотројичном јединству.

Дубоко смо уверени: Црква поседује истинску исцелитељску моћ за све расколе и раселине у човековој души и људској заједници, било на црквено-народном било на опште човечанском плану. Међутим, само они који су спремни и духовно пробуђени да увек држе, по Пророку, свој грех пред собом, и који су спремни да праштају брату своме, Бога ради и у њему непролазне светиње брата ради – који су спремни да мере себе и свет дубинама Божјег милосрђа и човекољубља, на место плићака свога себељубља и духовне заслепљености, у стању су да себе исцеле тим спасоносним леком Цркве Божје и да његово исцелитељско дејство пренесу и на друге. Тај свети лек, у коме је и свето јединство Српског и сваког Божјег народа, откривен је нама као народу и једном за свагда остварен у нашем бићу кроз светосавско-лазаревско Предање, укорењено у кирило-методијевским основама и новозаветном виђењу човека и света. Зато је само кроз повратак њему, кроз њега и њиме и у његовој еклисиално-саборној светлости и смиреноумљу, могуће пребродити све наше расколе старе и најновије. А о томе: Господу се помолимо!“

Као надлежни епископ, владика Амфилохије благословио је свештенство банатске епархије да СА Сабору СПЦ упути „Молбу за превазилажење раскола“:“У овој светосавској и покајној – косовској години, а пред овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора, ми свештеници Епархије банатске, обраћамо Вам се с молбом, да најозбиљније испитате све могућности превазилажења тешког стања које је настало пре више од двадесет пет година изазваним несрећним расколом који представља рак-рану на телу наше Свете Светосавске Цркве.

Четврт века је прошло од како је „непријатељ човек” (Мат. 13; 28, 39) посејао кукољ на Њиви Светога Саве чија духовна деца, браћа по крви, деценијама не иду у исти храм и не причешћују се из исте Свете Чаше, иако исповедају исту веру. Брат са братом, кум са кумом не зборе братску реч, него се по туђим судовима суде и гложе доказујући ко је у праву, а у ствари тиме потврђују колико су и једни и други далеко од Христа. Понашајући се тако остају у највећем греху и губе душу своју јер разбијају духовно јединство свога народа и чине најбољу услугу онима који су стално радили и раде на разбијању народа српског и који се још увек труде свим силама да та наша неслога потраје што дуже.

Не улазећи у питање, како је почело? Ко је и колико крив? (сви смо криви), Ми Вас синовски молимо да учините одлучујући корак да се браћа измире и стање превазиђе. Тај корак би се, по нашем мишљењу, састојао у следећем:

1) да Свети Архијерејски Сабор донесе одлуку којом се обустављају сва суђења по томе питању;

2) да се позову представници одељене браће на свету литургију у храм Светога Саве 25. јуна 1989. године и у манастир Грачаницу 28. јуна.

О канонском питању овог проблема, сматрамо да је Отац Јустин Ћелијски указао на најбољи пут за његово решење, а он је писао: „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и, по угледу на свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко „човекољубивије решење”, по речима светог петог канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство православног народа српског, народа светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе од свих њених личних и свенародних грехова.”

Ово је обавеза свих нас, поготово ове године, кад прослављамо шест векова Косовске битке и лазаревског определења за Царство Небеско и кад служимо прву свету литургију у покривеном храму Светог Саве на Врачару. Нека ту, под куполом светосавског храма и у Грачаници пред моштима светога Цара Мученика и свих косовских страдалника буде пружена рука Мајке Цркве према својој одељеној деци, да целивом љубави и исповедањем да је Христос међу нама збратимљени једним устима и једним срцем славимо и прослављамо величанствено Име Оца и Сина и Светога Духа. Томе чину радоваће се Свети Сава, Цар Мученик и Сва Небеска Србија. То би њима било наш највећи дар, већи и од самога храма.

Нема тога канона, у православној цркви, који би био на сметњи овом, богоугодном делу да се браћа збратиме./…/

Молимо Вас да ову нашу представку-молбу схватите само као израз наше љубави према своме роду коме служимо и чије жеље и толико пута поновљене вапаје, овим изражавамо и наше бриге за спасење душа сваког појединца и будућности Српске Цркве, јер се за то осећамо саодговорни знајући да ће Бог и из наших руку тражити душе повереног нам народа.

Целивајући свете деснице Свјатјејшег Старца Патријарха и свих отачествених архијереја, одани Вам

свештеници епархије банатске“,

Тако беше писано две деценије пре трагичне, опет косовске, рашко – призренске, 2010. године.

Беше писано, а после…

После свега, ево и неколико дневничких записа потписника ових редова.                                                                                    

Уводник је текст „Витештво последње одбране“, писан 2000. године, у доба када је свештеник Радомир Никчевић, са благословом митрополита Амфилохија, бранио Влашку цркву на Цетињу. Ту је и интервју са покојним митрополитом, објављен у часопису „Двери српске“2003. године, као и текст о његовој беседи на сахрани Зорана Ђинђића. Дат је и један запис из 2007. године.

ВИТЕШТВО ПОСЛЕДЊЕ ОДБРАНЕ

Свештенику Радомиру Никчевићу–                                                       

Седим у топлој соби, сагнут  над писаћом машином, док се Србија спрема за ванредне скупштинске изборе. Седим, по ко зна који пут  над писаћом машином, и, ко и много пута до сада, спремам текст за “Светигору”, “образник митрополије црногорско – приморске за вјеру, културу и васпитање”. Овога пута, међутим, повод за писање текста  није нимало уобичајен. Штавише, то уопште није “текст”, него покушај да у својој души нађем бар мало искрених, непотрошених  речи и да их упутим Богу и људима, говорећи о свом драгом главном и одговорнорм уреднику, свештенику Радомиру Никчевићу, који већ  данима својим животом брани храм на Цетињу чији је старешина, брани Влашку цркву. Не једе, не пије, не излази из цркве ни за најнужније потребе. Причешћује се Телом и Крвљу Христовом, страдањем и Васкрсењем Христовим. Његова породица, жена и троје деце, сестре и сарадници, његова сабраћа и саслужитељи, његовом митрополит, његова Црква – сви чекају исход борбе са неправдом и безакоњем коју он, сам притив свих, води упорно, у име свих нас, на измаку 20. века, „века атомске технике и прашумске етике“ (отац Јустин Поповић), доказујући, по ко зна који пут у историји човечанства, и Цркве, као Човечанства Христовог, да, како вели руска изрека, чак и један, ако је на бојном пољу, војник… Ја седим у топлој соби, а свештеник Никчевић се леди у незагрејаном простору на температури испод нуле. Поред цркве каткад пролазе злурадници, гађају је јајима и питају: „Зар тај поп још није црк’о?“ А ја седим у топлој соби, и пишем текст за „Светигору“.

Сви смо ми, више или мање, седели у својим топлим собама док је наш народ и наша Црква била на Голготи. Са болом то кажем: у својим топлим собама седела је већина верника, свештеника и епископа од краја Другог светског рата наовамо. Укидана је веронаука од стране Броза и поброзица – осим часних изузетака, седели смо у топлим собама и, можда, гунђали себи у браду да се тако не сме; рушене су и затваране цркве – седели смо у топлим собама и вајкали се да, ето, то заиста никуда не води; Владики Николају је одузимано држављанство, као „народном непријатељу“, а људи Цркве су из топлих соба знали да је то срамно и недолично, али, ето, нису смели то јавно да кажу; изазиван је раскол у Америци – топле собе су били пуне људи који су се у њима грејали; стварана је „Македонска православна црква“ – у топлим собама се ћутало; рушена је капела на Ловћену – било је гласова притив таквог вандализма, и то много, али они нису били моћни да надвичу безбожничко урлање на трговима и глуву равнодушност људи из топлих соба…                        

И тако је то било деведесетих година овог века: пала је Крајина у „Бљеску“ и „Олуји“; колоне избеглица из Босне и Хрватске преплавиле су остатак србских земаља; двеста хиљада прогнаних напустило је Косово… И тиха већина је седела у својим топлим собама, и гледала телевизоре, и грицкала свој „чипс“, и пила своју кока колу… И ето, тако је и сад: у својој топлој соби седим, пишем текст за „Светигору“, док отац Радомир Никчевић својим грудима брани своју цркву и док Црква Христова њега, свог верног сина, греје на својим грудима.                                                                        

Оче Радомире, знам те од почетка деведесетих; знам колико си радио, колико се трудио, колико си зноја и суза пролио да би изградио „Светигору“, како си се борио за своје ђаке из богословије; знам колико си оседео и остарио; знам како ти је и сада, (не знам – слутим), када си, наизглед, сам и када су с тобом Бог и светиња (значи, ниси сам.) И ово што пишем, то је за тебе, макар мали знак пажње и љубави према твом витешком крсном подвигу).

Свештеник Никчевић се тако, на крају другог миленијума, нашао у положају у коме су се православни у својој историји веома често налазили – у положају човека на последњој линији одбране. А витештво последње одбране је, несумњиво, витештво посебне врсте, које заслужује да се о њему посебно говори и пише. Јер је у тој, последњој одбрани, кад више нема изгледа за земаљски успех, у ствари највећа снага православних људи и народа. Јер тада, и само тада, кад човек изгуби наду у своје мисли и мишице, Бог притиче у помоћ, и последњу одбрану чини неразоривим бедемом и победом. Морамо му се, у тој и таквој одбрани, придружити – постом, молитвом, покајањем, свешћу о томе да се и он за нас бори. Морамо из својих топлих соба изаћи у његову хладну ноћ, али у ноћ коју греје љубав оца Радомира према Јагњету Божијем и нама, Цркви Јагњетовој. Тек тада ћемо, макар мало, осетити величину његовог подвига.

Писано 2000. године

                                               ххххххххххххххххх

Интервју са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом Црногорско-приморским, зетско-брдским и скендеријским г. Амфилохијем

ВРАЋАЊЕ СВОЈИМ КОРЕНИМA

Владика Амфилохије, један од наших најугледнијих епископа, ученик оца Пајсија Светогорца, у последњих неколико година је у жижи интересовања. Било да се бори за одбрану истине о Православној Српској Цркви у Црној Гори, било да сведочи о странпутицама безбожничког режима Слободана Милошевића и замкама квази-хуманистичког Новог светског поретка, било да путује по Косову и сахрањује од злочиначке руке побијене Србе, тешећи и крепећи живе да остану, он је човек без кога се не може замислити светосавље на крају 20. века и почетку новог миленијума. Разговарали смо с њим о неким актуелним проблемима нашег народа.

Високопреосвећени, Косово је опет у центру збивања. Били сте и сада сте, често доле, гледајући наша страдања и будећи наду у онима који су остали. Молим Вас, реците нам шта се то десило па да мала Србија и њено Косово на измаку миленијума и почетку новог буду у средишту светске пажње?

Морамо знати да се овде одређује не само судбина наша, него и судбина Балкана, као у четвртом-петом вијеку, за време Теодосија Великог, кад се овдје одређивала граница између Западног и Источног Римског царства. У овом тренутку имамо нешто што је наставак крсташких ратова. Као што су 1204, за вријеме Стефана Немање крсташи овуда пролазили и освајали ове просторе, онда када су оскрнавили светиње Цариграда – а ишли су да ослобађају Христов гроб (свети циљ!). У ствари, то су били стратегијски интереси западних држава и народа: пљачка, освајање простора, итд. Отприлике је исто тако и данас: и сад су свети циљеви, које и папагаји знају: људска права, демократија, итд. Имате тај нови поредак, а ми смо то већ видјели, јер и Стаљин, и Лењин, и Хитлер, шта год су радили, радили су у име „новог поретка”. Иза овог данашњег, нема сумње, скрива се древна римска идеја, каква је била у доба римских царева, а затим паганско-хришћанских папа и крсташких ратова. Некад се та идеја појављивала под видом Француске револуције, некад путем нацизма, некад путем марксизма-лењинизма. И увијек је са собом носила ту империјалну тежњу, не само Drang nach Osten , него и освајање свијета, господарења свијетом.

Било је занимљиво гледати Клинтона кад је од неких из Европе добио, за заслуге, орден Карла Великог, и кад је рекао: „Оно шта данас Америка и Европа раде, то је наставак дјела Карла Великог”. Дакле, историја се понавља. А ми смо ту, како је говорио отац Јустин, на жеравичној раскрсници свјетова. Ту смо саградили кућу насред друма, ту смо своје огњиште запалили – е, па ко нам је крив што смо се нашли на тој ветрометини, па сваки вјетар који дуне, свака поплава која наиђе, свака смутња, свака идеологија, сваки империјални систем прелама се преко наших леђа? Навикли смо ми на то. Некад је то било са Истока, Отоманска империја, некад са Запада, а данас је то западни империја синдром, гдје смо се и ми нашли на ударцу, само што сада један покрет и систем небивао у историји. И све обрело на Косову, као што каже Његош: „Ој, Косово, грдно судилиште/насред тебе Содом запушио”.

Сад су ту они који у име земаљских интереса желе да господаре свијетом, увијек истичући свете циљеве. Видјећемо, ту смо. А Косово је опет грдно судилиште – ту се провјеравамо и ми, ту се провјеравају наши суграђани, Албанци, а ту се провјеравају и моћници овога свијета. Ја се ипак надам да „над овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује”, и да ће Бог помоћи због праведника – а има праведника, мада треба издржати.

Опет се враћамо Његошу, и о српском народу говори из перспективе његове последње значајне књиге „Лажни цар Шћепан Мали”. У њој је реч о једном самозванцу који је дошао у Црну Гору и представио се као руски цар, и народ је поверовао и кренуо за њим. После Другог светског рата Срби су прихватили једног самозванца, Тита, за лажног цара, а вероватно никад нико неће сазнати ко је био тај човек. И за Слободана Милошевића једва се сазнаје о коме је реч. Због чега смо прихватили лажне цареве?

Кам’ да су ова двојица били као што је био Шћепан Мали! То је један човек који је заиста дошао ниоткуда, који је своју дјелатност везивао за Јерусалим, Свети Град Божији. Човек префињене религиозности и племенитости, лијепог је трага оставио у Црној Гори. И данас се прича да си у његово време могао златник оставити на путу, а нико га не би дирнуо – такав је поредак у Црној Гори он завео. Имао је он вјеру, што се не би могло рећи за Броза и његове епигоне, који су, ево, све донедавно владали, а бојим да  неки од њих, “под другим заставама и именима, настављају његову владавину, његово завођење народа, његово завођење народа за Голеш планину. Зашто смо ми склони лажним царевима? Има ту, рекао бих, неке народне наивности, доброте. Доброга човјека није тешко преварити. Не можеш га стално варати, али га није тешко преварити. Нарочито га можеш варати великим замислима, великим идејама. А савремене идеје су увијек велике идеје. И онда није тешко преварити, поготову народ. А наш је народ био већ поремјећен због страдања, што због велике немаштине, и због великих идеја које су подуго долазиле – рецимо, из Русије. И онда те велике идеје просто заморе народ, поремете  га. И онда дође неко, и све то понуди, а народ, по сво немаштини, незнању, наивности све то прихвати, и дуго времена то држи. Дуго вријемена треба да се народ отријезни. А да се не би отријезнио, онда се опет нађу људи других идеја и другачијих обећања, тобож измијењених, а у ствари су то исте идеје, иста идеологија. Као што каже Антоније Ђурић: „СТАРА УДБА – НОВА ДЕМОКРАТИЈА”. Колико је оних који су до јуче убијали Бога у људима и који су се сад потпуно адаптирали – они су сад за тржишну економију, они су за демократију, они су за европске интеграције, за Хашки суд. Они су све то прихватили, али у суштини су то исти људи, превртачи и превртљивци. Као што каже Владика Раде: „Стотину ће промјенити вјера, док не нађе што јој срце жуди”. Његош је то рекао за превртљиве жене, али то важи данас за читава поколења људи који ће учинити све само да испливају на површину. Ако неће то да ради непосредно он, онда ће његов брат, стриц, син, рођак да му омогуће да остане на површини и да и даље господари.

Како је стање сад у Црној Гори? Колика је истина да Ватикан има улогу у случају Мираша Дедејића? Чији се све интереси преплићу у тој причи о „аутокефалној црногорској цркви”?

Знате, увијек је било могуће стварати виртуелну стварност, али никад као данас, кад постоје таква техничка средства каква су масовни медији, новине, радио, телевизија. Тако је и са „аутокефалном црквом”: ми који знамо ситуацију, знамо да је то једна минорна групица људи који би у свим нормалним ситуацијама били потпуно безначајни. Међутим, политичке снаге, дојучерашње комитетлије, а нарочито дојучерашња УДБА, (малопре рекосмо: „СТАРА УДБА – НОВА ДЕМОКРАТИЈА”), преко масовних медија стварају утисак да је реч о читавом покрету који само што није угрозио Црну Гору, само што није угрозио Митрополију Црногорско-приморску. То апсолутно није истина. Друго је питање ко иза њих стоји. Сами „аутокефалци” ко су? Србијанац, Жика Смедеревац, који је покрао смедеревску цркву, и „добегао” Дедејићу, па један раскалуђер из Теслића, Србин из Босне, па несрећни Лалатовић, који је учио нашу богословију, па напустио, а затим отишао у Србију, где га је један игуман замонашио (нажалост, не питајући нас), и то на своју несрећу, јер му је овај опљачкао манастир, што је и касније учинио на другом месту, па, дошао у „аутокефалну цркву” да избегне кривичну одговорност. Да и не помињем несрећног Дедејића, који још од шездесетих година ради за УДБУ. Све што је урадио у животу тим је путем урадио, па су га они и довели у Црну Гору, као што је раније један безбожни црногорски политичар довео оног Антонија Абрамовића, користећи то што је Абрамовић давао услуге УДБИ као наводни југословенски емигрант. Иза тога су, дакле, бивши и садашњи, само проглашени за друге странке – комунисти, и чињеница је да иза тога стоји и Ватикан, што се види по понашању барског надбискупа, који је, по први пут у историји надбискупије, један Шиптар са Косова. Дакле, комунисти то подржавају, а зна се да су црногорски комунисти били најревноснији у атеизму, у милитантном безбожништву. И они сад, неко у незнању, неко због интереса, подржавају ту причу да је Црна Гора малтене одувијек била латинска. То је сад прича о дукљанској академији. Има Дукља цара Дукљанина чији прах отреса Свети Сава са својих ногу, враћајући се свом брату Стефану Првовенчаном из Зете; а има и Дукља хришћанска. Ту је епископ био у петом вијеку, и ту је сабор држан црквени. Ево, сада смо наишли, на улазу у Подгорицу, крстионицу и остатке храмова из петог, шестог вијека. Ту је у доба Светог Саве био манастир Златица. Чуо сам од једног старог Куча да је једном по доласку са Свете Горе ту Свети Сава сео да се одмори, па гледајући поља пшенице рекао: „Лијепе ли пшенице – права златица!” То је Златица, коју ми сада обнављамо. То је Дукља. Она је органски везана за Источно Римско царство – цареве Константина, Теодосија, Јустинијана, до Ираклија. Први Србин крштен је у тој крстионици диоклејској – дукљанској, у манастиру Златици. Камо среће да и сада имамо тако дивне крстионице широм наших земаља да се Срби могу крштавати на тај старохришћански начин. А друга је она „Дукља” која би да повампири нешто наказно, чега није било. Ми смо сад у положају који је сличан ситуацији кад пукне чир – онда истиче гној и тече на све стране. Али, даће Бог да оздрави организам кроз то пуцање чира и очишћење. Надам се да ће тако проћи и тај смрдљиви изданак звани аутокефализам у Црној Гори. Већ се показују знаци да Црква добија све већу снагу и моћ обављања своје мисије широм Црне Горе.

Не можемо да прескочимо ово питање, које Вам је својевремено често постављано. Наиме, Ваша посета Милошевићу. Ви сте били један од најупорнијих његових противника, учествовали сте на протестима студената (чак сте и пиштаљку узели) и пробијали полицијске кордоне. Чим је бомбардовање прошло, а Свети Архијерејски Синод СПЦ затражио повлачење Милошевића, Ви сте се за то одлучно залагали. А кад је Милошевић пао, отишли сте у Централни затвор, од чега су поједине новине, методом скандала, направиле случај. О чему је реч?

Сви знају какав је мој однос према Милошевићу био. Својевремено, док је био на власти, Милошевић је условио Синод (који је, разумљиво, имао с њим контакта о важним питањима односа Цркве и државе), да Митрополит Црногорско-приморски не може код њега одлазити; чак је код неких изјавио да га митрополит Амфилохије мрзи. Е, па да бих показао како Митрополит Црногорско-приморски не мрзи никога, па ни њега, да бих, на крају крајева, испунио ону еванђелску заповијест: „Бијах у тамници и посјетисте Ме”, и да бих му дао Нови Завјет – отишао сам. Да ли ће то имати каквог ефекта, да ли неће – не знам. Међутим, ја сам хришћанин, епископ. Свака душа је, по Еванђељу, драгоценија од васионе, па и душа обезбожених људи. Док год нам Бог продужава живот, има наде за нас. Ако је разбојник, распет са Христом, за једну ријеч: „Сети Ме се, Господе, у Царству Своме”, био помилован и чуо ријечи: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са Мном у рају”, зашто не покушати са њим? Сасвим је друга прича политика Милошевићева, и оно што се с њим на крају догодило. Ја сам то говорио, а могу и овдје да поновим: ако је неком скривио, то је овај народ и ова држава, коју је довео на руб пропасти. Она треба да му суди. И ако је требало, часније је било извјести га на Теразије пред вод и стрељати, него га предавати под насиљем оних који су нашу земљу завили у црно, који су допринијели да се окупира Косово и разоре стотине светиња сачуваних још од турских времена. Ја сам свједок – гледао сам својим очима. Суђењем свим кључним људима у Републици Српској и ево, сад у Србији, ти људи хоће да пилатовски оперу своје руке и своје злочине, своја непочинства претуре на српски народ.

Не знам колико је то добро за достојанство овог народа Ако је неко крив, а јесте крив – онда треба да му суди ова народ, који је увијек судио својим издајницима и људим који су му скривили. Ево, и наша држава и међународна заједница одвјели су човека пред Хашки суд без оптужнице и нису знали шта да раде. То значи да су ту погажени и наши и међународни закони. Велика је то и дуга прича, али мислим да није начин да се проблеми међу народима и државама решавају тим судовима који су бесудни, и да се тако успоставља правни поредак на Земљи.

На крају, шта мислите о овој кампањи која се у Србији водила против враћања веронауке у школе?

Знате шта, има оних који су до јуче убијали Бога у људима, који су извршили незапамћено насиље над људским савјестима, који су оскрнавили храмове, који су бријали свештенике, који су их јахали, а да и не говоримо о онима који су их убијали. Само у Црној Гори их је убијено стотину и пет на челу са Митрополитом Јоаникијем. Њемци и Талијани су их убили десет до дванаест, а комунисти преко стотину! Они или њихови синови су данас чланови нових партија – да не помињемо називе партија, јер их је сад никло као печурака после кише. Међутим, добар дио тих бивших марксиста-титоиста су сад демократе, чланови грађанских странака. Они су за демократију, за интеграцију, за „научни поглед на свијет”. Прије свега, за њих је и марксизам био „научни поглед на свијет”. И ти људи, пошто сад не могу да нападају Цркву онако како су је нападали у тоталитарном режиму претходном, они сад то раде под другим изговором. То су, очито, атеисти. Свак има право да буде атеиста. Али, ко њему даје за право да новим поколењима брани да дођу у контакт са живим соковима свог бића, своје историје, своје културе? Вјеронаука није насиље, нити је Црква насиље. Међутим, ако је у неким школама ове државе свињогојство обавезан предмет, и нико не поставља питање зашто је тако у пољопривредним школама, зашто онда веронаука не може да буде предмет, веронаука која нас води у основ нашег духовног, културног, националног бића? А, наравно, на сваком је човјеку да ли ће се он оприједељивати за Бога или против Бога.

Хвала Вам, Високопреосвештени Владико.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Двери српске, бр. 13, Свети Василије Острошки 2003, стр. 6-8.

О БЕСЕДИ КОЈЕ СУ СЕ ОДРЕКЛИ

Беседа Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија спада у лепше беседе новијег србског беседништва. Нико није могао да се озбиљније опрости од покојног премијера Србије него Владика Амфилохије, који је у храму Светог Саве о животу Ђинђићевом рекао све важно што се могло рећи, а о његовој смрти све што је битно да знамо у овом ужасу у коме живимо: да га је убила „слепа братомржња”, она која је убила и Авеља и која ће људе наводити да се убијају све до Страшног суда. Смрт Ђинђићева била је заиста страшна: човек на штакама је убијен с леђа, мецима који разносе утробу. И то је учинио неки сатаниста, па ма како се звао и ма ко да му је наручио и платио убиство. У том сатанистичком злочину и догађајима који су након тога уследили видели смо оно што смо и слутили: да у нашој земљи живи гомила криминалаца и убица који су се маскирали у „патриоте” и „националисте” да би лакше убијали и пљачкали, и да је већина тих „патриотских” убица била повезана са УДБОМ, тим страшним тумором Србије који је створио Тито са својим србским измећарима Крцуном и Ранковићем да би овом народу заувек утерао страх у кости. Духовни (каткад и телесни) потомци оних који су убијали Шумадију, Војводину, Косово 1944, 1945. и других година брозоморе наставили су своје дело и на ратиштима бивше СФРЈ, да би за њихове злочине данас оптуживали цео србски народ (и то Хаг и „међународна заједница” (читај: бомбардерска Америка) одлично знају), а кад је рат прошао постали су „бизнисмени”… Зато је говор Владике Амфилохија, произнет са пажњом и љубављу, из дубоке душе једног од најбуднијих православних епископа, био мелем на рану Србији. Јер, Владика је у својој беседи повезао све, и ништа није прећутао: ни смрт премијерову од каиновске руке, али ни смрт и страдање читавог његовог народа, али ни смрт и страдање осталих народа земаљских, какав је ирачки, на који насрћу силници што су и нас бомбардовали у име „људских права” и „толеранције”. Владика је упозорио, да зло добра донети не може и да је крајње време да се зло и братомржња зауставе. Беседа надахнута, без егзалтације, али и без плитке политике… Као што је на Четвртом васеленском сабору речено да се кроз Светог Лава, римског папу, огласио Свети апостол Петар, тако се на опелу Зорана Ђинђића у храму Светог Саве преко Владике Амфилохија огласио Владика Николај…

И Влада Србије се одрекла његове беседе, и устврдила како је беседа непримерена, и како је увредила „породицу и пријатеље” покојног премијера… Чиме? Како? Каквом политиком? Људи који су беседу чули и читали не могу да се чудом начуде…

А онда се све схвати. Јер, дописници из иностранства (нарочито из САД) су јавили да су западни медији ову Митрополитову беседу назвали непримереном и политичком. А наша Влада нема своје мишљење; она мисли онако како се мисли у Вашингтону и Бриселу. И то нема везе с породицом и пријатељима, него са чињеницом да је Владика Амфилохије поменуо страдања србског народа у НАТО бомбардовању 1999, и будућа страдања невиног ирачког народа у америчком бомбардовању 2003. А ту, на опелу, били су „силни од силнијех”, представници тог истог Запада, који нас је бомбардовао и који нам нуди, преко Хага, своју „пилатовску правду”… Влада је схватила шта газде мисле, и огласила се, „увређена”… А шта је могао Митрополит црногорско-приморски до да помене истину о Жртвама, он архијереј Цркве Јагњетове? И промисао Божији је био да се, управо пред страдање Ирака, силници овога света обрати управо србски Владика, као епископ Једине Истините Цркве, и да им каже реч не своју, но Божју пре но што страшни бомбардери полете ка Међуречју, тамо где је Господ засадио земаљски рај и у њега ставио Адама, да га ради и чува, и тамо где је настала људска цивилизација. Јер, мислио о томе шта ко хоће, рат са Ираком није рат за нафту, него рат против мистичког срца човечанства; рат против памћења човечанства. Почео је, нимало случајно, у марту, месецу који, по православном предању, има велико духовно значење. Јер, то је месец у коме је створен свет, и месец у коме су биле Благовести, и месец старозаветне Пасхе, изласка из Египта, и месец новозаветне Пасхе Распећа и Васкрсења Христовог, и месец Другог и славног доласка Његовог, када ће судити живима и мртвима. (И Србима се, бар од 27. марта 1941, многе трагедије дешавају у марту: 9. март 1991, мартовско НАТО бомбардовање 1999, сад убиство премијера Ђинђића… Увек уз Часни пост, кад се сећамо Адамовог и свог изгнања из раја и кајемо се да бисмо се, Христовом благодаћу, у рај вратили. Зар је Владика Амфилохије као јерарх Цркве Божје смео да прећути ону истину због које и јесте Епископ? Хвала Богу да није, и да се показао достојним трона Светог Петра Цетињског, на коме седи и са кога бди над својим народом, али и над човечанством.

А ко се одрекао тог говора као „политичког“, очито одбија да схвати истинску природу онога што је речено… Но, сваком своја слобода и сваком своја одговорност… Православни Срби, пак, могу да буду благодарни Богу што је једног србског јерарха удостојио да проговори у име вечне Истине и Правде, и то пред силницима овога света. Не да би их изазивао, него да бих опоменуо: „Шта учини? Глас крви брата твојега вапије са земље Мени” (Пост.4,10) Јер, то питање Божје понављаће се до Страшнога суда: „Каине, где ти је брат?” (Пост.4,9).                                                                                   

Ми се данас овде опраштамо са Зораном Ђинђићем у близини шанца и споменика вожда Карађорђа, чија је глава, такође, посечена кумовском и братском руком и окапала напуњена сламом у Стамболу пре 200 година, по оној народној – свака рана је поред срца – а ова рана, рана Зорана Ђинђића, не само за  његову мајку, за његову Ружицу, Луку и Јовану, него за све нас,  цели народ је рана која је рана посред срца.

Па се не зна која је дубља, или ова његова рана, отворена руком братомржње или она Милице Рајић, погинуле од бомбардовања 1999.године или она заклане Марице Мијић из Бијелог Поља, код Пећи, сахрањене уочи Видовдана иза олтара Пећке патријаршије те исте године, или безбројне оне ране незацељене, отворене на овим нашим просторима у време безумља последњег грађанског рата и бомбардовања. Све те ране обасија и греје пламен стотинама у наше дане запаљених косовско-метохијских светиња.

Зоран Ђинђић, кога испраћамо данас из овога светога храма на вечни починак, биће запамћен по много чему, али првенствено по томе што је, у моменту најдубљег понижења свога народа, на обреновићевски начин, испружио руку братску, братскога мира и помирења Европи и свету…

Април 2003.

 

ЗАПИС ИЗ КЊИГЕ „ПОМОЗИ НАМ, ВИШЊИ БОЖЕ“   

Митрополита Амфилохија сам виђао ретко и у пролазу, а неколико пута сам имао прилике да с њим разговарам лицем у лице, углавном у друштву. Увек је имао нешто поучно да исприча. Видело се да га занимају живи људи, а не идеологија. У тим живим људима препознавао је и плодове идеологија које су им сажегле душу. Једна од најупечатљивијих прича коју сам од њега чуо односи се на судбину чувеног комунистичког функционера, родом из Црне Горе. Владика је, наиме, у Београду познавао једну побожну слепу старицу. Она је, унутрашњим видом, сагледала човека који се као од нечег бранио и опирао и упутио, њој, питање:

– Како сам жив кад сам умро?

Старица му је објаснила да му је умрло само тело, а да душа не може умрети.

Тада се, у виђењу, однекуд зачуо глас:

– Вељко, хајде, зове те Отац!

Овај се сав згрчио у непристајању.

– Какав отац? Ја немам оца!

Тада се чуо други глас: – Вељко, за живота сам ти дао памет и власт! Дођи да видим шта си учинио са њима!

И ту се виђење прекида.

Слепа старица није имала никаквог рођака по имену Вељко, нити је знала било ког Вељка. Код ње су, на разговор, почесто долазили побожни људи из Београда. Испоставило се да је бакица виђење имала тачно четрдесет дана од смрти Вељка Влаховића, Титовог измећара. А владика Амфилохије исприча да је он био тежак безбожник, који се и у предсмртном интервјуу изругивао људима што су примали предсмртно причешће у болници на Западу где је Вељко бројао своје последње дане; изругивао се и римокатоличком свештенству које их је посећивало.

Причао је, другом приликом, и о змијским очима људи чија је савест била оптерећена злочином. Као мали, око манастира Мораче, Ристо Радовић је имао прилике да ухвати понеку отровницу, еда би се мало направио важан. Једном се пео уз неки зид, и, на врху, у очи је погледао поскока. Е, такав, змијски поглед, видео је само код двојице – државног тужиоца на процесу ђенералу Михаиловићу, који је у гроб однео тајну ђенераловог гроба, и једног црногорског комунистичког убице, који је дошао на сахрану из јаме извађених костију свог рођака. Несрећник је убио рођака, и, после пола столећа, дошао му на сахрану. Владика Амфилохије му је пришао. Он је седео подаље од свих, и ћутке пушио. Кад му је владика рекао: „Драго ми је што сте дошли!”, овај га је, и даље ћутећи погледао. Биле су то змијске очи.

Дело владике Амфилохија је многострано: од богословља до духовништва.

Срећући се с многима, од интелектуалаца до обичних људи, владика црногорско-приморски у њима је тражио пламен Христовог лика који, како би рекао Момчило Настасијевић, веје у нама неком непропадљивошћу. А што се тиче суочавања са злочинима комунизма, у Српској Цркви нико није учинио више од њега. Јер, владика Амфилохије о невиним жртвама није само писао, него их је и вадио из црногорских јама и сахрањивао, уз опело, беседећи о смислу њиховог пострадања и о руци Каина који их је заклао. Ми стално причамо о духовности, о обнови храмова и душа; али, док год не сахранимо жртве Брозових злочинаца, никуд нећемо моћи. Владика Амфилохије је, у својој бризи о стаду Христових покојника, стигао чак до Кочевја у Словенији, служећи и тамо опела безгробној војсци…

Кад је владика Амфилохије дошао у Црну Гору, она је била опустошена. Данас је пуна храмова и манастира у којима се монаштво припрема за Царство Небеско.

Писано 2007. године