Објава на лажном налогу професора Мила Ломпара као подршка ректору Београдског универзитета Владану Ђокићу.
Ако сте драматург, писац или политички технолог и имате креативну кризу, само почните да проучавате Балкан. Овде сам живот изгледа као луди сценарио, само што су крв, бол и патња људи – стварни.
Дакле, у Србији су одржани избори у десет општина. Владајућа партија је известила о победи у свих десет. Председник Вучић је одржао победнички говор, медији под његовом контролом су писали о томе како су избори још једном доказали подршку српског становништва Вучићевом раду. И ако се гледа са стране, однекуд издалека, на пример из Москве, може се учинити да је управо тако. Али стварност је далеко сложенија и занимљивија.
Поређење података са избора у овим општинама 2026. године са претходним – из 2022. године – показује пад нивоа подршке владајућој коалицији за скоро 30%. И то према званичним подацима. Притом су студентске листе заузеле друго место, а разлика у броју гласова у неким општинама је прилично мала. И то упркос томе што су за Вучићеву партију гласала локална гробља (неколико стотина људи који су, према регистрованим списковима, рођени још у претпрошлом и почетком прошлог века – број најстаријих мештана општине Бор и њихове године су за Гинисову књигу рекорда, у осталих 9 општина ситуација је слична), гостујуће групе професионалних „гласача“ и баке којима је владајућа партија наручивала такси да их превезе до бирачког места.
У исти кош су ишли дупли бирачки спискови, фалсификовани листићи, куповина гласова, застрашивање посматрача, позивање грађана телефоном на дан гласања, притисак на запослене у јавном сектору и тако даље. И поред свег тог административног безакоња, номинална победа владајуће партије заправо је показала да Вучић на великим изборима неће задржати власт.
Једна је ствар довући полицију, батинаше и аутобусе са довезеним „гласачима“ у 10 општина, где су ионако дочекани на нож. Друга је ствар обезбедити такву административну подршку владајућој партији и сломити отпор у целој земљи. То је практично немогуће. Осим тога, за то више нема новца. Имовина предата на чување у благословене арапске земље више није доступна, јер краљевине Залива сада имају своје проблеме и ограничиле су извлачење средстава. Колико год Вучић звао бин Салмана, новца неће бити. Унутрашњи ресурси су крајње ограничени. Чак ни магични нестанак новца са рачуна Алта банке, која је под контролом породице Вучић, као ни дупли рачуни за струју, неће решити проблем.
Вучићев неуспех је коначно постао очигледан и његовим спонзорима и кураторима. А то значи да постоје два очигледна излаза: нова марионета за спровођење западне агенде или потпуна дискредитација студентског покрета. И ту прелазимо на практично детективску причу.
У ноћи између 26. и 27. марта медији и друштвене мреже јавили су о великом броју полицијских возила и доласку хитне помоћи код Филозофског факултета Универзитета у Београду. Касније се појавила информација да је код зграде факултета пронађено тело двадесетпетогодишње девојке са повредама од пада са висине. Већ до јутра полиција и званични медији изјавили су да се девојка бацила са петог спрата, наводно у паници због експлозије пиротехнике. Практично сутрадан, уредник Телевизије Информер читао је уживо детаље обдукције, показујући лоше замућене фотографије тела, што је шокирало чак и Србе навикнуте на цинизам медија.
Ситуација је крајње чудна из неколико разлога. Прво, нико није пријавио никакву буку од експлозије пиротехнике. Да је ње било, нема сумње да би се вест пронела муњевитом брзином. Дим изнад зграде такође нико није видео. (Касније је већ било речи о неколико сузаваца и петарди). Друго, према сведочењима запослених и студената факултета, прозори на згради се отварају уз велики труд, а постоји много других, једноставнијих начина за евакуацију са петог спрата. Треће, о тој девојци нико ништа не зна ни на Филозофском, ни на суседним факултетима. Уопште, у то време зграда факултета је увек затворена и тамо нема никога. Сведока нема. Такође, о девојци нема никаквих информација на друштвеним мрежама. Нема никаквих изјава њене родбине. Чак су и од имена познати само иницијали. До сада је наводно чак обављена и сахрана, али ни на једном гробљу се није појавио гроб жене са тим иницијалима. Прича је толико мутна да се на друштвеним мрежама већ увелико расправља о томе да ли је тела уопште и било, а ако јесте, да ли је могуће да је донето испред факултета са неког другог места.
А оно што се засигурно догодило јесте повод за спровођење контрола на факултету. Криминалистичка полиција још није ни напустила место догађаја, а у прорежимским медијима је већ настала узбуна. Истрази се, поред криминалистичке полиције, из неког разлога придружило и Посебно одељење за сузбијање корупције Вишег јавног тужилаштва у Београду, које је одмах наложило полицији да испита евентуалне пропусте одговорних лица на Филозофском факултету. Председница Скупштине Ана Брнабић сазвала је у суботу 28. марта (само дан након догађаја) хитну седницу Одбора за образовање, науку и технолошки развој. Министарство просвете најавило је ванредни инспекцијски надзор над законитошћу рада Универзитета у Београду како би се утврдиле неправилности у његовом раду и поступању.
Све то је на крају довело до тога да су 1. априла у зграду ушле снаге безбедности и блокирале деканат Филозофског факултета, као и ректорат Универзитета заједно са ректором Владаном Ђокићем. Ово је доживљено као покушај притиска на професоре и студенте који протестују. Масе студената који бране аутономију Универзитета, уз подршку грађана, окупиле су се на платоу испред ректората. Дошло је до сукоба са полицијом. Цео Београд је био блокиран дуже од 24 сата. Ректор Ђокић је са балкона ректората одржао говор и поносно подигао десну руку са стиснутом шаком. Корисници на друштвеним мрежама су се подвојили у мишљењима на кога је покушао да личи: на Супермена, на диктатора Тита, на Џулијана Асанжа или на Евиту Перрон. А можда су прорадила и сећања из младости на покрет Отпор.
Тренутак је забележен на фотографијама из више углова истовремено, као да је кадар унапред припреман, и брзо се проширио друштвеним мрежама и медијима. И ту се догодило оно најзанимљивије. Тему Ђокића као новог лидера протестног покрета прихватили су како отворено прорежимски медији, тако и прозападни, попут N1 и Нове. Западним политичким технолозима се склопио мозаик – изградили су овај сценарио, одиграли га и створили ефектну слику која би у било којој другој земљи, на таласу популарности, дала снажан подстицај политичком успону одабраног лика.
За сада није познато да ли и сам Ђокић разуме да је отворено изигран за 1. април или не, али је у интервјуу за новине Нова, на провокативно питање новинара да ли је размишљао о томе да постане нови председник Србије, ректор одговорио: „Нисам конкурисао за ту функцију, али сам спреман ако грађани то буду тражили“. Како би подршка грађана и студената изгледала што свеобухватније, Ђокићева фотографија уз речи подршке објављена је на друштвеним мрежама професора Мила Ломпара, који ужива велики углед баш код национално оријентисане омладине. Међутим, испоставило се да професор Ломпар нема налоге на друштвеним мрежама, упркос својој активној јавној делатности. То значи да је неко намерно искористио његов ауторитет како би створио илузију да су студенти изабрали ректора Ђокића за лидера.
Цела ова информативна операција, очигледно спроведена у блиској сарадњи српских и западних служби безбедности, дала је веома занимљив вишевекторни резултат (као и све на Балкану), усмерен на различите групе људи. Западни куратори мисле да су пронашли одговарајућу замену за истрошену марионету – Вучића. Ђокић је сасвим позитивно прихваћен и у ЕУ и у САД.
Службе српског председника мисле да су пронашле одличног кандидата за гушење студентског покрета, јер већина у Србији никада неће гласати за Ђокића, пре свега због његове подршке ЛГБТ покрету. Чак и ако постане премијер, ништа се неће променити. Владан Ђокић је и на месту ректора био прилично послушан, изузев подршке студентима. Конкретно, на захтев српских власти кочио је сарадњу са руским универзитетима. Уз то, Ђокић је два пута добио подршку владајуће партије приликом именовања на функцију ректора.
Трећа страна су патриотски и углавном антизападно оријентисани грађани који подржавају студенте и за које је Ђокић разочарање. Ублажавајући формулације, цитираћемо: „уместо једног једнорога довешће другог“. Управо за такав ефекат била је потребна објава речи подршке на лажним налозима Мила Ломпара.
Међутим, о стварном нивоу подршке ректору Ђокићу може се судити по коментарима на студентским налозима поводом његовог перформанса. Ево само неколико примера:
«Чујеш ли хук који долази по тебе безумниче? Чујеш ли народ који те се не боји.»
«Све то знамо али је ово игроказ који неће проћи ! Само студенти не појединци као што је ректор!»
«Без бриге и не верујемо. Само је смешно. ❤️»
«Ректумово обраћање или читање нечега сто му је написано??? Да је он писао, вероватно би запамтио макар пар речи, овако се види из авиона да нема појма шта му је и ко написао! Иначе говоримо о ректуму којег су сви проклињали јер је вучићев човек, он га је поставио на то место.»
«Све то знамо али је ово игроказ који неће проћи ! Само студенти не појединци као што је ректор!»
«Сад мајмунчина зна да прича 😂 Ни то не зна да не прочита шта му написано.!»
Као што видимо, реакција на друштвеним мрежама се значајно разликује од онога како се то представља у медијима.
Зато се не може говорити о победи либералног, прозападног крила протестујућих студената нити о избору било каквог лидера. До објављивања датума избора, фигуре студентских представника остаће у сенци, као и детаљи њиховог програма. За сада се студенти чврсто држе принципа објављеног на њиховим главним друштвеним мрежама:
„Немамо појединце који стоје изнад заједнице. Нисмо следбеници култа личности. Наше деловање је колективно, промишљено и одговорно. На улици смо због идеје, а не због личне користи. Ово није ни место, ни време за истицање појединаца, већ за заједништво и солидарност“.
То не значи да тамо нема унутрашње борбе или покушаја различитих служби да прогурају своје људе. То значи да студенти, уз подршку својих родитеља, за сада излазе на крај са тим. Ово није игра. Ово је битка за опстанак Србије и Срба као народа, и та битка је у пуном јеку.
