РАТНИ ЗЛОЧИНИ муџахедина током рата у БиХ. Део 2.1. Возућа и ратни злочини муџахедина без казне

48
слика: https://jadovno.com/pokolj-srpskih-zarobljenika-u-logoru-el-mudzahedin/#.YdMYYlDP3cs

б) Возућа и ратни злочини муџахедина без казне

У судском процесу који све више личи на фарсу, бивши генерал такозване Армије РБиХ и командант 3. корпуса Сакиб Махмуљин изјаснио се пред Судом БиХ да није крив по тачкама оптужнице по којима га терети Тужилаштво БиХ. Махмуљина су ухапсили припадници СИПА-е 8. децембра 2015. године, а Суд БиХ је 31. децембра потврдио.

У оптужници Тужилаштва БиХ, генерал Сакиб Махмуљин се терети да је у вријеме рата и оружаног сукоба у БиХ, у својству команданта 3. корпуса  тзв. Армије РБиХ, у чијем саставу је дјеловао и одред “ЕЛ Муџахидин” у коме су посебно ангажовани борци афро-азијског поријекла; поступао противно одребама међународног хуманитарног права и Женевских конвенција, стоји у саопштењу за јавност Тужилаштва БиХ.

У оптужници се наводи и то; да, Сакиб Махмуљин, као командант корпуса, током 1995. године, док је трајала опсежна операција Армије РБиХ на ширем подручју Завидовића и Возуће, у оквиру које су припадници одреда “Ел Муџахидин” починили ратне злочине над ратним заробљеницима и цивилима српске националности на том подручју, није ништа подузео како би спријечио наведени злочин, иако је имао информације да се припадници овог одреда спремају починити злочин и да су злочин починили, те да након почињеног злочина није подузео ништа како би казнио починитеље злочина.

Такођер, у истој оптужници се наводи, да су припадници одреда “Ел Муџахидин”, међу којима и борци из афро-азијских земаља, након заробљавања ратних заробљеника, цивила и санитетског особља српске националности починили убиство више од 50 заробљеника, од којих су неки убијени ритуалним одсјецањем глава заробљеника, које су након тога показиване другим заробљеницима. Поред тога се истиче, да су припадници овог одреда злостављали и мучили заробљенике, одсјецали им уши и наносили убодне ране по разни дијеловима тијела, везали и премлаћивали разним предметима, примјењивали изузетно сурове облике мучења, односно везивање заробљеника у згрчене положаје са омчама око врата, које би се услијед помјерања стезале и гушиле жртве, у којим су их остављали више сати. Од посљедица злостављања и премлаћивања, многе жртве су остале са трајним посљедицама и инвалидитетом.

Након рата, посмртни остаци око 10 жртава су пронађени, идентификовани и укопани, а за тијелима осталих жртава се још увијек трага.

Оптужени Сакиб Махмуљин, се терети да је знао за убојства и злостављања заточеника, које је трајало више од 15 дана, у раздобљу јули/аугуст и у другом случају током септембра 1995. године, те да није ништа учинио да ове злочине спријечи, заустави или да казни починитеље. И не само за то: Сакиб Махмуљин је знао и подржао Упуте муслиманском борцу, коју су тада почетком рата као војни приручник написали, тадашњи муфтија Зенички Халил еф. Мехтић и данашњи муфтија Бихаћки Хасан еф. Макић.

Оптужени се терети  да је починио кривично дјело-ратни злочин против ратних заробљеника, ратни злочин против рањеника и болесника и ратни злочин против цивилног становништва.

Уз оптужницу је предложено позивање више од 70 свједока оптужбе, од којих ће 11 исказе дати уз мјере заштите и приложено је више од 900 доказних материјала, којима ће тужилаштво доказивати кривњу оптуженог.

Иначе, Тужилаштво БиХ је, још, по налогу главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамертца отворило истрагу против Сакиба Махмуљина 2012. године за удружени злочиначки подухват у извршењу кривичног дјела ратни злочин – геноцид.

Оптужница која је послије тога подигнута базирана је на командној одговорности али је очигледно и потпуно, редуцирана на мањи број непобитно утврђених злочиначких аката.

Иначе, изнуђено суђење је почело изношењем доказа оптужбе и на самом почетку је видљиво да Тужилаштво БиХ а посебно тужилац Седин Идризовић воде овај поступак на непримјерен начин. Уз видљиво смањени број, непобитно утврђених и доказаних кривичних дјела ратног злочина, примјетна је у оптужници, политички мотивисана квалификација ратног сукоба у Босни и Херцеговини као “међународног оружаног сукоба” .

Да подсјетимо: Хашки трибунал је у неколико правоснажних пресуда (прво Тадићу, затим  Кунарцу а на крају, Енверу Хаџихасановићу и Амиру Кубури) дефинитивно и јасно утврдио па дефинисао рат у БиХ као “унутрашњи оружани сукоб”, што значи грађански рат.

Рат у коме су учествовали војници из Сирије, Египта, Турске, Саудијске Арабије, Алжира, Туниса… али и многих других исламских држава што, очито, не значи да су те земље извршиле агресију на Босну и Херцеговину и неки од њених уставотворних народа. Али су свакако у том рату чинили бруталне, вјерским екстремизмом инспирисане злочине.

О тим злочинима, начину извршења и обиму, Тужилаштво БиХ се требало информисати барем у три, правоснажне и давно извршене пресуде пред Хашким трибуналом.

Прва је пресуда у предмету Тужилац против Енвера Хаџихасановића, Мехмеда Алагића и Амира Кубуре од 16.јула 2003. године када је петочлано судско вијеће са Предсједником вијећа и суда, Теодором Мероном, донијело Одлуку по “Интерлокуторној жалби којом се оспорава надлежност с обзиром на командну одговорност” и то на 67. страна.                                                                                            

Жалба два Генерала и једног пуковника војске Алије Изетбеговића имала је само један циљ да оспори надлежност Хашког трибунала, као Међународног суда, да расправља о командној одговорности у унутрашњем оружаном сукобу.

У својој одлуци Хашки суд је потврдио, своју надлежност у унутрашњим оружаним сукобима, позивом прије свега на предмет против првог затвореника у Хагу Душка Тадића из Приједора али дјелимично и позивом на пресуду против Драгољуба Кунарца из Фоче.

Али, правосуђе у Сарајеву (Тужилаштво и Суд БиХ) очито не желе да на исти начин према Србима, Хрватима и Бошњацима третирају већ утврђене чињенице и пресуде у Хагу нити да закон и правила примјењена у Приједору и Фочи буду примјењена у Сарајеву. 

У предмету Тужилац против Енвера Хаџихасановића и Амира Кубуре, пресудом од 15.марта 2006. године, у наслову главе 3. на страни 24. написано је крупним словима, као наслов: “КАРАКТЕР СУКОБА: УНУТРАШЊИ ОРУЖАНИ СУКОБ” , и у тачкама 27. и 28. то је прецизно објашњено и доказано.

У предмету Тужилац против Расима Делића и пресуди, овим питањем се суд није више ни бавио него је то сматрао непобитно утврђеном чињеницом.

Тужилаштво у непрофесионално и неморално урађеној оптужници, истиче неодрживу квалификацију о рату у БиХ као међународном оружаном сукобу.

Наравно да то није све: тужилац Идризовић је занемарио многе доказане злочине и цјелу оптужницу све на „више од„ 50. убијених заробљеника Српске националности иако се из пресуде Расиму Делићу и Пресуде Хаџихасановић-Кубура види да је број убијених, мучених и ритуално закланих више од 92.

Хрвати побијени у селима Малине и Бикоши, њих 24. нису дио ове оптужнице, иако су брутално побијени од Одреда ел Муџахедин као ни Срби и Хрвати убијани у Зеници и средњој Босни, те ни други злочини за које је Махмуљин морао знати и које је морао санкционисати ако их није могао спречити.

У предмету Тужилац против Расима Делића утврђене су три серије злочина или да цитирамо саму пресуду:

“…убиство и окрутно поступање у вези с три инцидента: (1) Малине-Бикоши у јуну 1993.; (2) Ливаде и логор Каменица у јулу и аугусту 1995.; и (3) логор Каменица и Кестен у септембру 1995.

Први инцидент односи се на лишавање живота око 24 заробљених босанских Хрвата, цивила и војника Хрватског вијећа обране, краће “ХВО”, које су извршили страни муслимански борци познати као муџахедини. Наводи се да је у том истом инциденту из ватреног оружја рањено још најмање шест појединаца босанских Хрвата. Наводи се да су се кривична дјела одиграла у јуну 1993. у селу Бикоши у општини Травник у средњој Босни.

Други инцидент односи се на лишавање живота тројице заробљених војника Војске Републике Српске, краће “ВРС”, те на окрутно поступање са заробљеним припадницима ВРС-а у јулу и аугусту 1995., које су извршили муџахедини из такозваног одреда “Ел Муџахид”, за који тужилац тврди да је био у саставу Армије БиХ. Наводи се да су кривична дјела почињена у селу Ливаде у општини Завидовићи и у логору којим је управљао одред “Ел Муџахид” у долини ријеке Гостовића у близини Завидовића. Тај логор био је познат и као логор Каменица. Наводи се да су починиоци тих кривичних дјела припадници одреда “Ел Муџахид”.

Трећи инцидент одиграо се у септембру 1995., а односи се на лишавање живота двојице војника ВРС-а у близини села Кестен у општини Завидовићи, као и на окрутно поступање и лишавање живота око 52 заробљених војника ВРСа, лишавање живота једног старијег Србина и окрутно поступање с десеторицом заробљених војника ВРС-а у логору Каменица. Поновно се наводи да су починиоци били војници одреда “Ел Муџахид”.

Иако тешке злочине Тужилаштво у Хагу, назива инцидентима, ипак су ове три серије злочина доказане и непобитне, без обзира на сужену одговорност за њих.

Пресуда Хаџихасановић-Кубура је на 760. страна детаљно објаснила многе злочине у Средњој Босни, навела убијених у разним камповима и логорима, бавцила се Зеницом и логором у Казнено поправном дому, логором у музичкој гимназији, мучењима и убијањима цивила Српске и Хрватске националности. Истовремено, ова пресуда детаљно је описала настанак и дјеловање Трећег корпуса, разматрајући улогу свих бригада овог корпуса а посебно њихову везу са муџахединима. Иако се и у анализи Трећег корпуса бавио Одредом ел Муџахедин Хашки трибунал је посебно, у овој пресуди на 138. страна (од стр. 124.-до 262.) анализирао све доказе везане за муџахедине од њиховог доласка у БиХ, паравојног дјеловања до организовања у јединице Трећег корпуса, њихових војних база и посебну њихових злочина, начина њиховог извршења, вјерској мотивацији и бруталности.

Муџахединске базама, суд посвећује посебну пажњу и њима се бави надесетак страница пресуде. Посебно су истакнуте:

1) База у Пољаницама, 2.) База у Орашцу, 3.) Град Травник, 4.) Град Зеница, 5.) Арнаути,  6.) Бијело Бучје,  7.) Равно Ростово.

Неспремност да се суочи са ратним злочинима муџахедина и властитом одговорношћу, политичко Сарајево, омогућило је да се исламистичко терористичка хоботница развија управо из наведених војних муџахединских база и да данас управо на тим мјестима функционишу тзв. параџемати а тачније терористички кампови.

Дакле основни извори права су у овим наведеним пресудама и тужилаштво Босне и Херцеговине мора у најмању руку, примјенити доказе прикупљене у предметима “Делић” и “Хаџихасановић-Кубура” престати се бавити умањивањем и прикривањем злочина те политички мотивисаним предметима и оптужницама исписивати лажну историју протеклог рата, која никоме не може донијети ништа добро.

Тај неморални и политизовани приступ благонаклоног односа тужилаштва према муџахединима и њиховим покровитељима у БиХ направио је од ове земље највећи терористички камп у Европи и пријетњу цијелом континенту а посебно државама Западног Балкана.      

Наставља се…                   

Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ
Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.