Руска и друге стране медицинске мисије у војсци краљевине Србије

152
слика: https://www.srbijadanas.com/clanak/secanje-na-strane-medicinske-misije-u-prvom-svetskom-ratu-08-09-2014

Подстакнут текстом “Кад се крварило, а ниоткуда помоћи, ко је притекао?”, објављеним 9. августа 2018. године на сајту “Гвоздени пук”, потписник наредних редака бележи да нема превише података о учешћу страног медицинског особља које је на самом почетку балканских ратова, на позив Српског Црвеног крста или самоиницијативно, дошло у Србију (и Црну Гору) и лечило србске рањенике и болеснике.

Према подацима србског Министарства војног (објавила их је Вера Гавриловић у књизи Жене лекари у ратовима 1876-1941),уочи балканских ратова било је “у целој Србији само 370 лекара, од ових је ратним распоредом одређено 296 за бојиште, тако да за позадину остају само 74. Како се од овог броја морају одузети лекари у централној управи (6), лекари који су услед старости и болести сасвим неспособни (8) и лекари који су давно напустили лекарски позив (3), то за лекарску службу у целој позадини, у грађанству и војсци, остаје свега њих 57 – у тај број урачунато је и 6 женских”.

Наравно, за једну малу земљу у рату било је то премало, те је Србски Црвени крст био принуђен да се преко Међународног Црвеног крста обрати иностраној јавности и затражи помоћ у медицинском особљу, лековима и санитетском материјалу.

Позиву се прикључио и Американски Србобран из Питсбурга, најутицајнији србски лист у емиграцији, који је 31. октобра 1912. године објавио свој проглас Србима:

“Ко може од нас америчких Срба, крв од крви и кост од кости њихове, у тој борби наше браће не дати гласа од себе у овим судбоносним данима за народ српски и не пружити им помоћи своје? Не може нико и не смије. Тај велики тренутак позива нас све Србе да се одужимо светој Српској Дужности, да сваки од нас жртвује, колико ко може, за рањену браћу нашу. Скупљајмо прилоге у корист Црвеног крста… На посао, браћо Срби, последње је већ вријеме! Свевишњи је на нашој страни, правда и српско оружје побјеђује, ускоро ће куцнути час српског народног Ослобођења и уједињења! Притецимо у помоћ онима који се боре за васколико Српство!”

И на другим странама, нарочито у Русији, постојала је жеља да се притекне у помоћ балканским савезницима. Из писма Николаја Герјазина, председника Сверуског народног савеза, које је 29. октобра/11. новембра 1912. године објављено у београдској Политици, сазнајемо да је “Сверуски народни савез био један од првих, који се заузео да обавести руско друштво о садањим политичким приликама; он је један од првих подигао свој глас и позив у помоћ хришћанским државама. Савет нашег Савеза донео је резолуцију, којом се позива руско друштво, да употреби сву своју енергију на скупљање новчаних и других прилога, а особито на медицинску и санитарну помоћ савезничкој словенској војсци. Позив наш наишао је на топли одзив у срцима руских људи. Са свих страна јавила се маса њих, који су искрено желели да помогну као добровољци, лекари, болничари, милосрдне сестре и т.д., са свих страна почели су стизати прилози”.

Убрзо, из разних земаља, у Србију почиње да стиже “значајна помоћ у медицинском особљу, лековима и санитетском материјалу”, па Адам Стошић, у књизи Велики дани Србије 1914-1918, Београд 1994, каже да је највише стручњака послала је Русија (183), а своје екипе дале су и: Аустрија (36), Енглеска (20), Холандија (42), Немачка (12), Угарска (10), Италија (7), Белгија (9), Данска (4), Норвешка (3), Француска (8) и још неке земље. Према фотографијама објављеним у монографији Борислава Ратковића, Митра Ђуришића и Сава Скока, Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912-1913, Београд 1972), крајем 1912. године било је у Нишу барем петнаесторо лекара-добровољаца из Словеније и седамнаесторо припадника италијанске мисије Црвеног крста у Београду. Стошићев податак да се “укупно може рачунати да је у Србији било 1912-1913. године близу 300 чланова страних медицинских мисија” можда је настао као рачунска грешка, пошто само његове цифре казују да их је било укупно 334, од чега 120 лекара.

Међу првима приспеле су руске мисије. Прву, коју је чинило двадесет чланова Руског Црвеног крста, предводио је др Никола Пајевски. На челу друге мисије, састављене од седамдесет седам чланова, међу којима и пет лекара-хирурга, по један апотекар, књиговођа и пословођа, шеснаест медицинских сестара и тридесет пет болничара, налазио се др Аксентије Христифорович Бабасејнов. Његова болница са 250-300 постеља смештена је у згради Друге београдске гимназије у Македонској улици. Скоро истовремено стигло је и двадесетак медицинара са прашког Поликлиничког института, а с истог Института послато је у Црну Гору још педесет лекара и медицинара. У београдској Политици често се тада писало о раду страних медицинских стручњака. Тако, на пример, у броју од 28. октобра/10. новембра 1912. године пише да је “до сада у Београду отворено 18 болница за смештај рањеника и све су снабдевене телефоном”, а дан касније да се “број лекара стално повећава и не прође ни један дан, а да се нашем Црвеном крсту не пријави по неколико лекара”. Другог/15. новембра ишла је вест да ће “за неколико дана стићи у Београд 6 ческих хирурга, ученика прослављеног ческог оператора г. Једличке” и да ће сви они бити распоређени по Београду и унутрашњости. Претходног дана “кренуло је у Софију и Београд неколико хрватских лекара”, а затражено је и пет болничарки. И тако даље.

Средином децембра објављена је вест да “готово сваког дана одлази из Србије по неколико страних лекара, који су лечили наше рањенике у болницама у Београду и унутрашњости. Они одлазе због тога што је посао око лечења рањеника сасвим смањен те њихова помоћ није више потребна”.

Са тим у вези, врло је илустративна и Политикина вест од 9/22. децембра 1912. године да је краљ Петар потписао указ о одликовању 172 лекара орденима Светога Саве разних степена: 40 Руса, 25 Срба са стране, 19 Чеха, по девет Француза, Немаца и Маџара, по осам Енглеза, Данаца и Белгијанаца, седам Словенаца, по пет Швајцараца и Аустријанаца, по четири Норвежанина, Холанђанина и Хрвата, по три Румуна и Швеђанина и два Италијана. Нажалост, њихова имена не знамо, јер нисмо успели да “откријемо” службене новине у којима је указ објављен, али се и из саме ове вести мора закључити да је било много више лекара и осталог медицинског особља, нарочито “неодликованог”.

Такође, треба имати у виду да је само београдска Политика у својим вестима од 18. октобра до краја новембра 1912. године евидентирала да је у Србију и Црну Гору стигло 150 лекара и више од 390 медицинара, болничара, милосрдних сестара и осталог санитетског особља. Мање због уштеде новинског простора, а више због тога што се неке ствари подразумевају, уз вести о доласку многих лекара није забележен број болничара или медицинских сестара из њихове пратње; о пратећем техничком и административном особљу, ономе које се данас назива логистиком, нема ни речи. Једнако штура, без иједне речи о “споредном” болничком особљу, била је и вест о отварању трију руских болница у Скопљу, са укупно шеснаест лекара, 750 постеља и комплетном опремом.

О доласку медицинских мисија у Црну Гору извештавао је и цетињски Глас Црногорца, сведочећи повремено да је, поред оних поменутих педесет лекара и медицинара са прашког Поликлиничког института, на црногорско ратиште стигло и још приближно педесетак лекара (у највећем броју представљених само презименом) и нешто мање другог медицинског особља. Ипак, тамо су прву и највреднију медицинску помоћ пружале жене, сестре, мајке и кћери црногорских ратника; њихова имена нигде се не помињу и њих никада нема на списковима ни добровољаца ни медицинског особља, иако су оне у црногорској војсци биле једина “комора” и, врло често, једина санитетска помоћ; њиховим су трудом многи рањеници превијени још у току неке од битака, извучени са бојишта и, само захваљујући томе, остали у животу.

О србском санитетском искуству из ослободилачких ратова 1912-1918, књига Владимира Станојевића и другова, Наше ратно санитетско искуство, објављена 1925. године као зборник педесетак текстова из пера четрдесетак србских лекара, учесника тек минулих ратова, говори се о свим видовима здравствене заштите у ратним условима и о невољама које су тих година пратиле србску војску и србски народ. О раду страних медицинских мисија пише се тек на неколико места, по реченицу-две, а помиње се једва десетак имена; могао би се стећи утисак да је њихов боравак у Србији и уз србску војску био без икаквог значаја. Због такве небриге за истину, показиване чак и у Србском Црвеном крсту, о укупном броју страних медицинских мисија и особља у њима, може се само нагађати. На нагађање се, тако, своди и један запис др Хранислава М. Јоксимовића, објављен у поменутој књизи:

“У ратовима 1912-1913, Главни одбор Црвеног Крста о свом трошку ангажовао је око 20 лекара, између којих су били двојица бактериолога. Дошле су и ове стране мисије: руског Црвеног Крста 7 мисија, са 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара; белгиског, немачког, аустриског, угарског, италијанског Црвеног Крста, британског, француског, – од свих по једна (мисија – ИП) са 34 лекара, 36 сестара и 5 болничара. У 1913. послао је Руски Црвени Крст 2 мисије, британски и шкотски Црвени Крст 1 мисију, белгиски, дански, шведски, угарски и холандски Црвени Крст 3 мисије, од којих једна за сузбијање колере у Чачку. Све су имале 46 лекара, 66 сестара и 50 болничара”.

Међу њима била је и леди Лејла Пеџет, жена тадашњег енглеског посланика у Србији сер Ралфа Пеџета. “Кад је леди Пеџет дошла на рад у ИВ Резервну болницу Кола српских сестара, дошло је за њом још доста госпођа из Дипломатског кора у Београду и њихова… је помоћ била драгоцена и у погледу самог рада у… Болници и у погледу помоћи, која је из њихових земаља, њиховим посредовањем, добијана.

Болница Кола српских сестара отворена је 13 октобра 1912, а затворена 13 августа 1913. године. За десет и по месеци кроз њу је прошло 964 рањеника, од којих 81 официр, а остало подофицири и војници. Леди Пеџет радила је са пуно пожртвовања у тој болници шест недеља, од раног јутра до позно у ноћ, док се најзад није разболела и морала да отпутује за Лондон, на лечење и одмор”.

Али она ни тамо није седела скрштених руку. Она је мислила “на своје људе” и слала им како новчану, тако и помоћ у стварима и лековима. Кад јој је из Драча послата депеша “да сваког дана умире 25-30 болесника, она је одмах послала целу једну болницу од шездесет особа”, која је тамо, “према потребама”, подељена на неколико болница.

На почетку Другог балканског рата, против Бугара, леди Пеџет се, према писању њене Споменице објављене у Мелбурну/Аустралија 1959. године, тек прездравила, вратила у Београд и поново укључила у рад, овога пута “у најгорој и најтежој болници, која је била смештена у згради Основне школе у Савамали. Сваке ноћи, ту је, са железничке станице, евакуисано по неколико стотина рањених и болесних од тифуса и од колере, којима је требало указати прву помоћ… А да се не би заразили и они који су остајали у Савамалској болници, она је сама вршила дезинфекцију и често прала и подове. Ништа овој жени високог рода није било тешко, и на тај начин, за кратко време, од најгоре и најзапуштеније болнице направила је једну лепу, чисту и уредну здравствену установу”.

На крају, дода ли се свему томе и податак да уз долазак многих лекара није забележен број болничара и медицинских сестара из њихове пратње, као и осталог техничког особља (примера ради, за три руске болнице у Скопљу, с укупно шеснаест лекара, 750 постеља и комплетном опремом, није речено колико је имала осталог болничког особља), са сигурношћу се може закључити да су стране медицинске мисије у балканским ратовима 1912-1913. године бројиле не мање од седамсто особа; овоме потписнику дало се да од њих, у књизи Поменик светих србских ратника 1912-1918 : а. Прекоморске земље, Нови Сад 2017, по презимену и имену или само по имену, препозна тек нешто око 370 особа.

Академик Илија Петровић

Академик Алек Рачић

Rasakademija.webs.com