Сада знамо зашто је основано Министарство за породицу

596
слика: https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/4254131/zakon-istopolne-zajednice-brak-usvajanje-dece.html

Уколико воћка расте на дрвету јабуке, изгледа као јабука, величине је јабуке и има укус и мирис као јабука могу са сигурношћу потврдити, без обзира какво јој име давали, да је то јабука. Тако је и са разматраним предлогом Закона о истополним заједницама. Предлагач може дати назив какав жели али се из предложених одредби јасно може закључити да се не ради о некој новоуспостављеној заједници већ о браку. Предлагач има само овлаш скривену намеру да прекрши Устав Републике Србије који изричито (у члану 62. став 2,)[1]  прописује: „Брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом“. Не први пут, власт покушава да превари народ и удовољи страним налогодавцима или интересним групама задирући у темељне вредности нашег друштва не трудећи се превише да сакрије кршење Устава.

Под маском изговора да „Европа од нас то тражи“ прихватају се обавезе које немају упориште у култури, традицији и правном систему Републике Србије и српског народа. Прећуткује се да „право на брак“ не представља „основно људско право“ и да је то потврђено пресудама Европског суда за људска права у Стразбуру[2]. Тако земље ЕУ нису обавезне да „уведу или признају“ хомосексуалне брачне заједнице, будући да такав брак не спада у темељна људска права. Оне су само дужне да ту врсту заједнице „регулишу“ односно дају јој одређени правни карактер.

А јединствено је мишљење да сви грађани Србије па и они са нетипичним сексуалним опредељењем треба да имају право да своје међусобне односе регулишу у оквиру законом утврђеног система и зашиту државе. Због тога се, заиста, може приступити изради закона који би регулисао и ту врсту заједнице али са битно различитим обележјима, правима и обавезама од брачне заједнице.

Можда би, ипак, требало отићи и корак даље. Можда би Законско решење требало да предвиди облик међусобног односа који не би требало да буде ексклузиван за истополно партнерство. Сигурно да има и таквих, нетипичних, заједница и међу хетеросексуалним појединцима који уместо класичног брака желе заједницу „суженог обима“ која би третирала углавном материјалне односе партнера. Или заједницама већег броја лица (рецимо полигамске заједнице) које су са моралног становишта неприхватљиве али ништа мање ексклузивне у односу на друге врста нетипичних заједница.

Дакле, предложени закон би требало да има назив „Закон о партнерству“ и требао би да предвиди далеко шири оквир партнерства него што је то псеудобрак изнеђу истополних партнера. Партнерство би се закључивало пред нотаром и имало би карактер међусобног уговора у коме би испред државе нотар био само сведок међусобних слободно формулисаних обавеза. Уговором би два или више лица истог или различитог пола регулисали своја права и обавезе. Рецимо право на заједничко стицање имовине којим би се регулисало шта је појединачна имовина унета у заједницу и какав је карактер у партнерству стечене имовине. Или рецимо посете у болници где би се у уговору о партнерству регулисало право на посету или давање сагласности за медицинску интервенцију.

Живимо у времену у коме су прихватљиве постале и ствари које су некада биле незамисливе. Томе се не треба противити нити стајати на пут људској слободи која извире од Бога и која неке нама недокучиве облике има у божјем допуштењу. Ипак то не значи да треба да рушимо моралне и природне односе који су установљени пре два миленијума и који су своју потврду и пробу издржали кроз векове. Брак није само уговор, то је благословена веза двоје људи, мушког и женског пола и то никав нови закон не сме оборити или оскрнавити.

Бити конзервативан не значи противити се свему што је ново и сваком напретку. То једноставно значи не пљувати у стари бунар док ниси ископао нови или што би народна изрека саопштила изразом „не трчати пред руду“ изазивајући поделе и конфликте тамо где то није ни корисно ни потребно. Предложене полазне основе закона о истополном партнерству превазилазе не само границе моралних и духовних основе овог друштва већ и оно што је у законодавству већине европских држава прописано. И да ли ми у свакој „различитости“ морамо бити перјаница и предводник?

А посланици нелегалне и нелигитимне скупштине Републике Србије када буду одлучивали о законском предлогу не треба да изгубе из вида да бити православни Србин не значи само славити Славу већ и сведочити основне моралне постулате властите вере. Не може се истовремено служити и Богу и мамону.


[1] https://www.paragraf.rs/propisi/ustav_republike_srbije.html

[2] https://www.dw.com/sr/gej-brak-nije-osnovno-ljudsko-pravo/a-5736478