Суштина стварања Југославије: уједињење Србије са НАРОДИМА из СХС

66
слика: https://vidovdan.org/istorija/stvaranje-kraljevine-shs-iz-slovenackog-ugla/

Далеког прводецембарског јутра те 1918.године измолио је представник Народног вијећа самопроглашене СХС регента Александра, да их огрне победничким плаштом, како не би Далмација поново клицала -вива- , а Далматинци служили талијанског краља уместо аустријског цара, кад у војску пођу!

Отада, упорно лажу хрватски политиканти о некаквим „гускама у магли“ и српским „шовинистима“ који су јелте погазили повијестно „хрватско државно право“, како називају сурову истину да су хрватски племићи радо, добровољно продали своју државност угарском краљу Коломану, и постали само круновина, дакле власништво угарске краљевске породице!                  

Тако ће наредних осамстошеснајст година покрајине Хрватска и Славонија бити само део угарских земаља, а не никаква посебност!

Тек када је бечки цар и угарски краљ Карло обнародовао својим милим народима, да могу слободно да користе право изјашњавања о будућој држави у којој ће живети („Вилсонове тачке“ за сахрану Аустро-Угарске!), политиканти са Марковог трга скројили су некакву своју Хрватску, у коју су безобразно угурали и српске земље, притом не питајући домаће Србе о томе, који су такође били признати „царски“ народ по Вилсоновим тачкама!

Иако су представници задарског Далматинског сабора упаничено указивали на реалну талијанску опасност, великохрватска франковачка клика исцртавала је границе будуће своје државе, упорно намећући тезу о „вековној граници између Истока и Запада“  на реци Дрини, где ће хрватски католички граничари сада бити будни чувари (благосиљани од светог оца из Ватикана, наравно!) од православних барбара (варвара).                                               

Док су саборски шнајдери још кројили своју хрватску „адресу“ опанчарском краљу, као да они њему указују милост, примајући ту независну Србију, ратну победницу под своје окриље, јер они су јелте зрео политичи народ, осам векова су били послушне слуге, ни не покушавајући да се осамостале, јер им је угарски краљ Коломан и првог „хрватског“ бискупа даровао (Чеха додуше!), купујући му столицу од римског папе, и својом одлуком га смештајући у Загреб на Каптол (данас уобичајени назив за самостан где је седиште РКЦ у Хрвата). 

Не желећи да остану у саставу новопроглашене краљевине Мађарске, политички представници Срба, Буњеваца и Хрвата у Барањи, Банату и Бачкој, понаособ су изгласали одлуку да се присаједињују Краљевини Србији директно, док су сремачки најпре заузели став да будуће уједињење иде преко Загреба, али су потом и они донели одлуку о директном присаједињењу Србији!         

Тако је вољом народа хрватска „адреса“ очерупана и без магле, те је опуномоћени подносилац само могао да замоли регента Александра за уједињење, јер су тада Срби били једини спас од претеће талијанске инвазије (све са потписаним и овереним победничким Лондонским уговором у џепу!), док се талас социјалног насиља незадрживо ширио земљама некадашње аустроугарске монархије, претећи да прелије и драги Аграм (немачко име за Загреб)!

Изјава регента Александра, да Краљевина Србија прихвата да се уједини са народима из СХС (али не и са „државом СХС“, која правно и фактички ни не постоји!) била је симболично скидање осмовековних (добровољних) угарских окова, са хрватског народног бића!

Александар је тако брзоплето обукао југословенски капут, док још није обучена дугожељена свесрпска кошуља, јер народна скупштина Краљевине Србије није потврдила одлуке Велике подгоричке скупштине, одлуке Барање, Бачке и Баната, те одлуке Новосадске скупштине о присаједињењу Србији, а не о уласку у будуће Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, као заједнички оквир равноправних народа!

Потомци адресаша нарочито заборављају једну ситницу, у аустроугарској монархији (данас хваљеној као симбол правне уређености и владавине права) није постојало опште право гласа, а у опанчарској Србији јесте, Словенци и Хрвати су уједињењем стекли опште право гласа, по ком су и гласали на првим слободним  парламентарним изборима у Краљевству СХС, које је било уставна, парламентарна монархија, а не никаква „великосрпска деспотија“, у којој ће ти мудријаши упорно изигравати одредбе потписане Крфске декларације, којом су од поражених народа постали победнички, притом безобразно омаловажавајући српске милионске жртве пале за прву заједничку државу јужних Словена! 

Напомена — у аустроугарској монархији је постојао изборни цензус, те је висина пореза одређивала право гласа, па су велепоседници, власници фабрика, свештенство, чиновништво, неке занатлије  и  ретки земљорадници, могли и користити то право!