У чланку се разматрају основни аспекти безбедносних процеса дезинтеграције држава и интеграционих процеса у функцији настанка мултиполарног света. Након распада Варшавског уговора, НАТО пакт је постепено наставио поход на Исток, изазивајући перманентне кризе и конфликте у многим државама, дуж вредносне линије поделе, која се намеће и успоставља између појединих држава на евроазијском просору, у току Украјинске кризе. Све велике силе савременог света желе да утичу на процес евроазијских интеграција и да остварују своје интересе, у том делу света. По демографским и природним ресурсима, Евроазијски простор је централни простор света. Због тога, интеграциони процеси, сукоби и ратови, који се дешавају на евроазијском простору имају огроман утицај на глобалну безбедност. Сукоб колективног Запада, као носиоца глобализма, репрезентативно се одсликава кроз сукоб у Украјини, који ће својим током и непосредним и посредним учешћем великих сила значајно определити европску безбедност и трасирати кључна решења глобалне безбедности у будућности. Мултиполарни свет је известан само је питање цене и страдања народа док то прихвате и утицајни центри моћи на Западу, пре свих САД.
Међународним односима након хладног рата успостављена је нова расподела моћи и утицаја у свету. Убрзо након распуштања Варшавског пакта и разбијања Совјетског Савеза, већина бивших совјетски република, мотивисана да сарађује и да тако остварује заједничке интересе. Те нове државе започеле су нови модел интеграционих процеса, како би умањиле последице распада и унапредиле међусобне односе. Поред њихове географске близине, томе су допринеле и бројне везе и међузависност која је успостављена у СССР-у. Један део бивших совјетских република и бивших чланица ВУ брзо је потпао под контролу Запада, који је под плаштом демократизације у њима развијао русофобију. Такво стање је карактеристично за балтичке државе, Украјину, Грузију, Пољску и Румунију.
У контексту процеса који се спроводе у функцији значајне реконструкције међународних односа са циљем промене дистрибуције моћи главних актера у међународној политици, на простору Евроазије успешно се развијају различити интеграциони процеси, који су резултирали стварањем неколико регионалних организација, почев од Заједница независних држава, Организација договора о колективној безбедности и Шангајска организација за сарадњу, које се међусобно допуњују и стварају широку платформу сарадње и партнерства. Осим што у територијалном погледу представља огромно пространство, Евроазија поседује и значајан демографски потенцијал и природна богатства. Са геополитичког аспекта, такође, читав овај простор је изузетно значајан јер битно утиче на стање глобалне безбедности..
Имајући у виду вишевековно надметање најутицајнијих држава, у међународној заједници, за ширење сфера утицаја и остваривање сопствених националних интереса и данас се одвијају противречни процеси дезинтеграције суверених држава и стварања наднационалних интеграција, на које се преносе надлежноси суверених држава. То се посебно односи на Европску унију, која је у својој основи начина управљања и заступљености држава, дискриминативна и неравноправна организација у којој се фаворизују национални интереси водећих и најразвијенијих држава.
Под утицајем САД, ЕУ настоји да се постепено шири, често усаглашено са ширењем НАТО на исток, кроз процес пријема нових држава бивших чланица Варшавског уговора. Такав циљно инструисан процес довео је до многих криза и локалних ратова, а посебно се рефлектовао на настајање и ток Украјинске кризе, као и на отпочињање рата између НАТО пакта и Русије на простору Украјине. Русија није могла више да дозволи такав тренд ширења, првенствено НАТО, па и ЕУ који директно угрожава њене виталне националне интересе. Због терора украјинског режима над руским народом дошло је до „обојене револуције“ а потом и до грађанског ратам, у тој земљи 2014.године. Руско становништво није жељело да остане у таквој држави, која је русофобна и која је забранила његова елементарна национална права.
Након нестанка Варшавског уговора, НАТО је имао скривене циљеве постепеног преображаја држава Источне Европе и њиховог пријема у чланство, ма да се на почетку тврдило да до тога неће доћи и да се то неће десити са државама које су биле део СССР-а. Нестанком Хладног рата и уједињењем Немачке настао је немир у Европи, са великим бројем унутрашњих сукоба који су прерасли у грађанске ратове. Многе од тих државе су се распале, а под утицајем пре свега САД и Немачке признате су и промовисане нове државе као бивше комунистичке творевине. Сагласно процесу настанка нових држава и државних творевина, по политичком критеријуму промовисане су нове нације, које историјски нису постојале у Двадесетом веку. Тај процес, након грађанског рата у бившој СФРЈ, наставио је даље ка истоку, са малом паузом након стратешког осмишљавања концепта и визије НАТО, у новом геостратегијском контексту међународних односа.
По истој логици сукобљености интереса настала је Украјинска криза, која као никада после Хладног рата утиче снажно на промену регионалне и глобалне безбедности. Криза у Украјини довела је до тога да су министри одбране чланица НАТО- одлучили да отворе нове командне центре у источној Европи, изјавио је генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг 5. фебруара 2022. године, у Бриселу. План НАТО-а да отвори нове командне центре у источној Европи, поједини експерти који су политички мотивисани, поздравили су то као знак да Балкан неће бити игнорисан. Министри одбрана алијансе сагласили су се да успоставе команде и доведу јединице у Бугарску, Естонију, Летонију, Литванију, Пољску и Румунију. Отварање тих центара јесте прва фаза милитаризације Европе, дуж већ успостављене линије вредносне поделе и сукобљености интереса водећих сила НАТО пакта према Русији. Тај корак долази „у светлу промене безбедносне климе источно и јужно од граница Алијансе, наводи се у саопштењу НАТО-а. Нови центри у шест источних, савезничких земаља осигураће да „имамо праве снаге, на правом месту, у право време“, рекао је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. „Наше одлуке јасно говоре да је НАТО одлучан да брани све савезнике од свих претњи из свих смерова“, додао је он.
Командни центри у источној Европи правдају се ојачавањем регионалне безбедности, кажу инструисани поједини тзв. аналитичари стања безбедности у Европи и свету. Према речима Адријана Коројануа, румунског историчара, писца и бившег министра спољних послова, „одлука НАТО-а да успостави командне центре није проглашење рата, него указује на нестабилност источних граница Алијансе“. Експерти указују да су нови НАТО центри резултат кризе у Украјини како би се показало да НАТО остаје “велика подршка и заштита својим савезницима” у овом делу Европе. Успостављање сталних војних објеката НАТО-а и САД, попут базе за противракетну одбрану у Девеселу и нових командних центара, јесте значајна политичка порука Русији да се Румунија неће вратити у њену сферу утицаја. Међутим, треба знати да је то само једна страна медаље, па се може рећи да нису сагледане последице које са собом доноси таква одлука јер објекти НАТО постају легитимна мета у евентуалном сукобу са Русијом или безбедносним организацијама, чији је она члан. Ово позиционирање НАТО-а наговештава не само гарантовање безбедности у конкретним регионима и институционално јачање и веће људске капацитете на спољним границама Алијансе, него гомилање војних ефектива дуж замишљене линије сукобљености између интереса и система вредности водећих држава Запада и Истока.
Истовремено са јачањем војних ефектива НАТО врши притисак и на државе Западног Балкана да се на сваки начин дистанцирају од Русије и придруже санкцијама које је увео Запад према Руској Федерацији, пре свега САД и водеће државе ЕУ. У том контексту су и изјаве политичара западних земаља. Вашингтон континуирано изводи притисак на Србију по питањима која се тичу односа ЕУ, Русије и Србије. У том контексту је дата и изјава бившег амбасадора САД у Р. Србији Монтгомерија, “да је забринут за Србију, јер ЕУ прети да неће отварати поглавља у преговорима,” те да Србија треба да се дистанцира од Русије и придружи санкцијама Запада.
Украјинска ратна епизода је само индикација конфликтног стања у коме је експанизија евроамеричког чиниоца, макар и на час, заустављена и примирена. Запад се без већих траума неће одрећи свог ширења преко граница руске интересне сфере, јер је то логика силе која се само силом може променити. Дефиле америчких војника у борбеним возилима и са наоружањем кроз земље Источне Европе, који уствари више личи на марш „победничке војске“, пре свега је политичка порука Европи и упозорење да Америка нема намеру да одустане од контроле над старим континентом. Иако све, по много чему, личи на још једну у извесној мери детињасту пропагандну вежбу, у суштини то је веома јасна и озбиљна симболичка манифестација америчке силе и европске политике Вашингтона.
Под изговором опасности од Русије и Украјинске кризе, на сцени је поновно америчко освајање Европе и “тешки загрљај” који ће сигурно болети. То је суштина ове фазе генерисања Украјинске кризе и заоштравања односа са Русијом без обзира колико то из угла медијске пропаганде и изјава политичара звучало невероватно. Од Првог светског рата, када је Америка изашла на међународну и европску политику сцену, константа америчке политике је да не само успостави контролу него и да спречи било каво повезивање Европе, пре свега Немачке, са Истоком, са Источном Европом и Русијом. И то је и дан данас амерички циљ. Деценијама је тај циљ ефикасно реализован генерисањем страха од комунизма и Совјетског Савеза. Одатле и америчка подршка бујању нацизма у Немачкој, што је историјска тема која се упорно потискује. Каснијом практично америчком окупацијом Европе и фабриковањем Хладног рата, Америка је успела да одвоји Западну и Централну Европу од њеног Истока. У том циљу је и кључна америчка подршка формирању европских интеграција, које су на крају довеле до Европске уније.
Времена се мењају, па су инструменти америчке контроле над Европом и њене изолације од Истока постали све слабији. У таквим околностима испливала је историјска судбина Европе да се окреће ка свом истоку и Русији. Распадом блоковске поделе Европе и афирмацијом глобализације и рушења граница та историјска судбина Европе је добила своју нову шансу. Европа се тако природно, не зато што то нека политичка елита заиста жели или има тајни план, поново природно окренула ка Евроазији у смислу сарадње пре свега у области енергије, привреде и ресурса. То су САД осетиле и желе да спрече тај тренд. То је једноставно природан процес. Без свог истока и Русије, Западна Европа, која је саму себе прогласила „једином Европом“, није континент, него само полуострво Азије, што је до пре неколико векова и била. Европа је тек цела и без тензија када се споје њен исток и запад и без било каквих линија поделе у њој. Америка, међутим, нема намеру да изгуби контролу над Европом. Први корак је било пожуривање Европске уније да се прошири на Источну Европу како би земље истока биле лојалне Америци за своју европску судбину и како би постале амерички, а не европски политички инструмент. У томе је Америка у највећој мери и успела у политичкој контроли над Европском унијом. То је она америчка „нова Европа“ наспрам „старе Европе“, ако би случајно се ЕУ покушала да профилише као самостални политички субјект и да предвођена Немачком сарађује са Русијом или постане са њом “превише блиска”.
Немачка је судбински, и културолошки, и економски окренута ка Истоку, пре свега према Русији. Америка не прихвата тај природни процес и сада, када је махом потрошила политички арсенал и није успела да поврати контролу, окреће се јачању војног присуства и генерисању страха од избијања новог рата рата у Европи. После 77 година од Другог светског рата Америка војном силом поново жели да под плаштом Украјинске кризе бзира нове снаге у Европи.
Неизвесно је, међутим, како ће се тај процес даље развијати. Досадашњи најефикаснији инструмент америчке силе у Европи, NATO показује извесне знакове слабости. Све је мање неопходне сагласности унутар европских NATO чланица. У већини земаља Источне Европе су инсталације америчке војске, а не NATO. Поставља се питање да ли је NATO довољан инструмент који би преживео испит у регионалном рату у Европи.
Све указује на појачану милитаризацију Европе, што буди сумње да ће та политика постепено прерасти у говор мржње, употребу војне силе и ратове који би је опустошили и бацили у вихор рата са несагледивим последицама. У том светлу занимљива је недавна изјава пољским новинама једног од америчких идеолога Збигњева Бжежинског у којој он саветује Пољацима да се припремају за рат. Временски се изјава подударила са дефилеом америчких војника. Иако је тај савет дат у контексту кризе у Украјини и „руске опасности“, искусни Бжежински није, међутим, био јасан против кога би тај рат могао да буде. Јасно је да Америка нема намеру да испусти контролу над Европом и јасно је да су Европа и Немачка кључни амерички проблем у овом делу света и желе по сваку цену да их искористе у новом походу на Русију.
Све као да се припрема на тај судар супротстављених интереса САД и Русије кроз интензивирање Украјинске кризе. Конгрес САД усвојио је прошле године „Акт о превенцији руске агресије“. Током следеће две године требало би да се у Европи креира тзв Безбедносни фонд НАТО савеза у који би биле укључене Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора, Косово и Србија. Дипломатским флоскулама о усаглашавању стандарда оружја, заједничкој обуци и сарадњи у мировним мисијама прикривена је намера даље милитаризације Европе кроз нову улогу НАТО-а у Украјинској кризи. САД очигледно око Украјине и у њој појачају своје војно присуство и на тај начин заоштравају геополитичку конфронтацију с Русијом.
То што разлике између америчке и европске политике по питању односа са Русијом постају све очигледније, не забрињава Вашингтон, јер су САД рачунале на такву препреку својим плановима јер имају велики број чланица ЕУ које следе њену политику и које гледају прво на Вашингтон па тек онда на Брисел. ЕУ без воље САД неможе да постоји, то је јасно и водећим чланицама ЕУ. Осим тога, САД, за разулику од Европе, не зависе од Русије ни у економском ни у енергетском смислу. Негативне последице санкција не дотичу САД, сви трошкови украјинског конфликта падају на најбогатије земље ЕУ.
САД се надају да ће помоћу испорука оружја у Украјину изазвати додатне економске проблеме за Русију, услед којих ће грађани те земље изгубити поверење у Владимира Путина и на крају, власт бити пренета на некаквог „новог Јељцина“, како би Русија изгубила свој значај и престала да буде геополитички супарник САД и могући дугорочни партнер Кине. Докле год је Русија јака, јединствена и одлучна, као сада, не постоје реалне шансе НАТО-а да решење у Украјинској кризи наметне ратом.
САД и Велика Британија су главни покровитељи, иницијатори и креатори Украјинске кризе, почев од 2004.године, Мајданског преврата 2014. године па све до изазивања рата у фебруару 2022.године. Истовремено су те државе инструментализовале НАТО пакт и ЕУ да ревносно и безусловно следе њихове стратешке смернице око груписања снага на истоку Европе. Постепено су гомилале ефективе на истоку, подстрекивале власт Украјине да „војно реши проблем“ и окупира Доњецку и Луганску област. Постепено су анимирале друге чланице НАТО пакта да учествују у донацијама, новчаној помоћи и обуци Оружаних снага Украјине. САД су својим примером улагања милијарди долара у наоружавањем Украјине и притискањем ЕУ да уложи милијарде евра за наоружање, створиле предпоставке за наставак рата. Уцениле су велики број европских држава да донирају различито оружје и опрему. На тај начин САД су потврдиле да су заинтересоване за наставак рата у Украјини што је могуће дуже.
Стратегијски концепт САД и Велике Британије да изазову рат у Европи, нажалост показао се успешним. Ти савремени „ратни пиромани“, у минулих 20 година, успели су да промене власт у Украјини, изврше значајну нацификацију и развију русофобију у народу. Тај процес нацификације и русофобије реализован је на стратешким определењима државног руководства Украјине и ослонцем на снаге на западу Украјине, које баштине нацистичке вредности. Програм је спровођен чак од вртића, школских установа, факултета па до свих нивоа власти, на локалном и регионалном нивоу.
Грађани Украјине, који се осећају као Руси и свесни су свог националног порекла, били су изложени тортури, пресијама, терору од нацистичких банди, које су спроводиле своју самовољу, како кроз деловање власти тако и кроз деловање насилника и паравојски под заштитом државе. Терор Оружаних снага Украјине и нацистичких формација у Донбасу од 2014.године постао је несношљив. Нажалост тај терор и страдање цивилног становништва „није видела“ Европа, НАТО пакт, а посебно САД и Велика Британија, нити њихови медији.
Данашња лицемерна ЕУ „лије сузе“ због страдања цивилног становништва у оружаним сукобима у Украјини и не присећа се преко 14.000 страдалих у Донбацу и преко 500 деце. Све то говори о лажним моралним дилемама и вредностима Запада, о његовој похлепи и хистеричној русофобији. То је та болест која је изгледа неизлечива у власти многих држава Европе. Те власти се налазе под тоталном контролом америчке администрација. Европска унија је показала тоталну неспремност и недозрелост да се ухвати у коштац са проблемима који постоје, односно да не дозволи САД и Великој Британији да урушавају њену безбедност. Медијска кампања, слање добровољаца, увођење масивних санкција и на своју штету, забрана летова, издвајање новца и оружја за Украјину су појаве ирационалне мржње према Русији, које све више преводе Европу у стање рата са несагледивим последицама. То и јесте циљ Америке и Велике Британије, док мирно гледају потоке крви у срцу Европе. Али та мржња коју испољава Запад према Руској Федерацији и руском народу довшће до још већих последица по мир и безбедност Европе. Исцрпљивање ЕУ и Руске Федерације у Украјини јесте идеал коме тежи америчка стратегија.
Данас свет се налази на раскршћу безбедносних процеса, кроз које се изграђује нови мултиполарни светски поредак. Све се то прелама кроз рат у Украјини, који може ескалирати у регионални или светски рат. У том процесу позиционирање Р. Србије и народа, може донети бенефите или последице. Народ у Србији подржава праведну борбу Русије и руског народа и веома је битно да српски народ остане на страни слободе и правде у борби против глобализма и једноумља.
ИЗВОРИ:
- Младеновић, Мирослав, Килибарда, Зоран: Шангајска организација за сарадњу, Војно дело, пролеће 2011, 24-40.
- Parakhonsky, Borys: “Central Asia: Geostrategic Survey,” Central Asia and the Caucasus Information and Analytical Center, June 2000.
- Scott, James Wesley: EU Enlargement, Region Building and Shifting Borders of Inclusion and Exclusion, Ashgate Publishing Limited, 2006.
Интернет адресе:
- Дугин, Основи геополитике, Глава 4.1, 4.2, 4.3, стр. 10 и 11, ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА, ModernLib.ru, http://modernlib.ru/books/dugin_aleksandr/osnovi_geopolitiki/read_10/
- Организация Договора о Коллективной Безопасности, www.odkb-csto.org/media/presentation.ppt
- Повеља Шангајске организације за сарадњу, http://www.soi.org.br/upload/34b4f65564132e7702726ee2521839c790b895453b6de5509cf1f997e9e50405.pdf
Проф.др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији
ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ
