Умишљање супериорности прикрива непостојање „војвођанског идентитета“

194
Димитрије Бањац тумачи улогу „суперниорног“ војвођанског пилићара Ђорђа Чваркова, Фото: ТВ серија „Државни посао“, РТВ.

На политичкој пијаци завичајне сујете, војвођански аутономаши продају своје незнање лаковерним и раскорењеним незналицама по Војводини као рог за свећу. „Војвођански менталитет“ нуде под називом „војвођански идентитет“ упакован у амбалажу „супериорности“.

Ја разумео сам да сте ви из ових крајева, чујем, из Кикинде. (…) Што би мој деда Игњат рекао, `ми смо Војвођани много суперниори (sic!) у односу на оне са планине`, јер, зашто… Ми из удолине, ми даље видимо и звезду, а он са планине не може, јер га заклања други врх, Монт Еверест, и он кад погледа не мож` да види, јер, овај… з… Је`л тако? Мисим, баш смо суперниорнији (sic!) ми Војвођани! [Лекар: „Моји су се у Кикинду доселили 1945. године“.] Дивни сте! Дивни људи! Како сте нас само обогатили! Читаву нашу равницу сте обогатили чим сте дошли! А ја то и кажем! Ми смо ту још кад је море било. Ми смо Чарнојевића дочекали. Али ви и ово остало… мислим… свако је од некуд дош`о. Је`л? Па није то срамота. Дивни сте.

Ђорђе Чварков (Државни посао, еп. 482, „Психо 2“, 13. јануар 2015. г)

 

Посебног „војвођанског идентитета“ у српском народу пре Другог светског рата није било. Настанак и развој народног просветитељства, књижевности, издаваштва, образовних установа и штампе на територији Војводине XVIII и XIX века били су изразито национално одређени. На простору данашње Војводине у XVII и XVIII веку заиста се „писало и мислило за читав српски народ“, како је то приметио Јован Скерлић. Међутим, Скерлић није напоменуо да су оностране Србе (како су тада називали Србе северно од Саве и Дунава) на то „писање и мишљење“ нагнале тешке невоље туђине. Уосталом, од старе славе се не живи, а векови су прохујали од доба рококоа. Давно беше, сад се приповеда.

Најпре је проповедник Сентандрејски, Коморански и Ђурски Гаврил Стефановић Венцловић жаоком својих беседа устајао против нове и веома штетне појаве. Радило се о умишљеној сопственој величини која се јављала с класним раслојавањем међу Србима на северу Угарске, врло брзо након Велике сеобе Србаља: „Еда ли сте ви сви спахије или грофови, официри у своме царству који сте мало признатији, те супроћ велике цареве господе у ношењем вашим пућите се? Села и градове негде своје имате? Кроз тај понос и пêчење божјим покарањем погубили (сте) земаљско царство и господство и тако радите да се и небесног лишите! Нисте ли једнако и раја и пахори под туђим царством и господством ка и ти што су мотичари и дрвоноше?“

Својим настанком 1848. године Српска Војводина била је изразито српска национална творевина. „Посебности“ војвођанских Срба у односу на остале Србе није било, а нарочито није било свести којом се они одвајају од свих осталих Срба. Напротив, Војводину су наши стари створили верујући да је близу крај хабсбуршке империје и отоманског султаната, како би спремно дочакали ослобођење и уједињење Српства.

Особине говора у Војводини су биле условљене неједнаком изложеношћу шумадијско-војвођанског наречја српског језика разним чиниоцима. Берислав М. Николић је још 1954. године докторирао на сремским говорима. О српском говору у Бачкој су писали Иван Поповић, Слободан Реметић и други аутори. Банатске српске говоре је до краја XX века теренским радом и научним методом пажљиво истражила екипа филолога на челу са Павлом Ивићем. Новосадске говоре, тек у наше време, научно обрађује група филолога објављујући своје радове у Лингвистичким свескама.

Вековно опште разочарење у Војводину

Током преговора који су довели до Аустроугаске нагодбе, Стари Бард је објавио где је Српска Војводина. Пропашћу Српске Војводине наш народ је задесило осиромашење и бројне невоље, од којих је мађаризација била само једна. Успостављањем полицијске свемоћи (Баховог апсолутизма) у Хабсбуршкој монархији су политичке слободе обесмишљене, а општинске и муниципалне самоуправе стављене под управу централне власти. Ослобођење кметова се претворило у своју супротност, јер су локалне самоуправе стављене под контролу жупанијских власти у којима је куријално племство и даље задржало одлучујући утицај. Владини и жупанијски службеници (беамтери и бирови) су се наметнули као владари сваке општине и додатно омогућили утицај велепоседничких комесара као намесника жупанијског куријалног племства на селу. У привредном смислу, услед ослобођења кметова бивше спахије су финансијски обештећене. Био је то вид субвенционисања спахија који је створио неравноправне услове на пољопривредном тржишту и убрзао пропадање ратара, њихово повлачење на салаше и њихов пад у руке зеленаша. Наш народ је под таквом влашћу пропадао здравствено, морално и духовно, сиромашио и расељавао се. Чак и онај романтично хваљени салашарски начин живота је био изнуђен невољама – потребама пољопривредног привређивања у неравноправним условима и повлачењем народа у слабо урбанизоване услове. Салаш је био својеврсни збег ради избегавања полицијског апарата владарског апсолутизма, свемоћи жупанијских бирова и спахијских комесара на селу.

Српску Војводину су у тим условима Срби сагледали као узалудни подухват. Знали су да је њихова Војводина постала мртво слово на папиру, нада ради које су уваљени у крвави обрачун Беча са Мађарима. Наш велики политички вођа Светозар Милетић је отворено поручивао да је Војводина била „мртворођенче од почетка“. Знао је Милетић, чак, да јавно изрекне клетву онима који за Војводином тугују: „Дабогда око испало ономе ко за њом тугује!“

Светозар Милетић 1861. године: „Војводина је била мртворођенче од почетка. Дабогда око испало ономе ко за њом заплакао!“ Фото: Срби на окуп

Милетићев пријатељ и сарадник, Тимотије Богобој Атанацковић је већ у роману „Два идола“ 1851. године описао како неправедни режим хабсбуршког царства уништава српског ратара. Опортуни лични и политички прагматизам, народна малодушност, апатија, паника и негативизам су на територији Војводине постали тешко наслеђе поданика умирућег поретка „Болесника на Дунаву“ који се грчевито борио да одржи феудалну „супериорност“ локалног племства на народној грбачи. Преостали лично и имовински слободни Срби некадашњег Великокикиндског дистрикта, автономних општина и укинуте Војне границе, економским, финансијским и социјалним средствима претварани су у оно што су мрзели: у подложнике комесара, бирова и беамтера – у жупанијске паоре.

Ђура Јакшић Европи 1867. године: „Теби да певам, теби тиранко?“ Фото: Дигитална библиотека Матице српске

У песми Ратар, Ђура Јакшић је на најсажетији могући начин описао стање нашег народа у Аустрији. Исти процес имовинског и моралног пада српских ратара у социјално подложништво локалним жупанијским господарима је приказао Милутин Јакшић приповетком „Мита Бродар“, у књижевном часопису Стражилово 1884. године.

Природу провинцијалног „господског високог друштва“, које је у савезу са накупцима, зеленашима и политичким опортунистима (српским родољупцима и мађаронима) управљало локалним поретком до пропасти Аустроугарске, детаљно је приказао Милоје Чиплић у недовршеном роману „Тамнице“ из 1941. године (објављен тек 1954). Управо је ово лицемерно а декадентно „високо друштво“ провинције дунавске монархије представљало себе „културно супериорним“ како би свом паразитском друштвеном статусу дало легитимитет. Не случајно, тај манир хабсбуршке провинцијалне културе у форми „војвођанске супериорности“ најпре је заразио српске велепоседнике с подручја Војводине у доба Краљевине СХС („дунђерце“, како их  је по сведочанству Милутина Јакшића српски народ називао с отвореним презиром). Век касније тај манир „културне супериорности“ поновљен је међу војвођанским аутономашима.

Умишљена „супериорност Војвођана“

Иван Иванић је још 1899. г. у приповетки „Бели Коњ“ приказао личност Пеке Ракића, неприлагођеног Србина из Војводине који је „урођени сепаратиста“ и сматра да су „Војвођани крем и елита српског народа“. Фото: Википедиа

Још је Иван Иванић (родом из Бачког Градишта) уочио да његови завичајци досељени у Србију из Војводине заузимају став о „супериорности“ када не успевају да се уклопе у нову средину. У приповетки „Бели коњ“ („Зора“, 1899) приказао је личност једног брбљивог варошког вагабунда, кафанске пијанице и помодара незнаног порекла кога називају Пека Ракић. Пека је нервозан човек који има проблем уклапања у средину након досељења у Србију. Тај је користио неке упадљиве особине војвођанских говора због којих су га сматрали Банаћанином и звали га Шојка[1]. Иванић је о том уображеном човеку записао: „По урођеном српском сепаратизму (је) сматрао да су Војвођани `крем и елита` српског народа, потомци старог исељеног племства, док је Србе у осталим српским земљама сматрао за потомке старих Немањићких `пријинара`, сељака“.

Као важан доказ посебности непостојећег „идентитета“ онога што данас називају „Војвођанима“, и савремени војвођански аутономаши данас истичу некакву војвођанску „културну супериорност“. Пошто не могу да објасне од чега се састоји непостојећи идентитет, они говоре и пишу о „разликама између Војвођанских Срба и других Срба“. Чак истичу да између осталих разлика постоји и „генетска“! У прилог своје тезе о „војвођанској супериорности“ аутономаши повремено издвајају један став из рада Јована Цвијића: „Северни Срби са подручја некадашње Српске Војводине су културолошки развијенији, политички просвећенији и еманципованији од других Срба са поднебља некадашњег Турског царства. Они су први створили српску културну институцију Матицу српску”. Овакав аргумент, поред војвођанских аутономаша, веома вреднују и београдски полуинтелектуалци који немају појма да су, на пример, Академија наука и Универзитет у Београду основани знатно пре него сличне установе у административном центру АПВ. Нарочито немају појма да је у доба између два светска рата део руководства Матице српске био обузет збрканим замислима о „војвођанској цивилизацији“, па сасвим запустио делатност ове установе на простору јужно од Саве и Дунава. Управо ради супротстављања таквим фабулацијама, основано је  још 1923. године у Београду Удружење Војвођана.

Изразито самокритичан став уместо умишљене „супериорности“

Радивој Симоновић: „Наше обожавање страног капитала је право идолопоклонство“. Фотографије др Радивоја Симоновића, Књига прва, Музеј Војводине, Посебна издања, XXVIII, Нови Сад. Објављено сагласношћу Музеја Војводине.

Веома давно, знатно пре Јована Цвијића, наши стари су знали колико су далеко од „супериорности“ унутар свог народа. Најбољи народни синови то стање нису крили, нити га улепшавали. Свом народу нису ласкали, већ су свом снагом нападали мрачне стране својих сународника у завичају. Примере таквог рада код Ђуре Јакшића, Милутина Јакшића и Милоја Чиплића сам помињао у ранијим текстовима. На свој начин је о томе истину објављивао и Радивој Симоновић, сомборски лекар родом из Срема (Лединци), који је био близак сарадник Јована Цвијића. Симоновић није жмурио на бројне карактерне мане и штетне навике нашег народа. Са медицинског становишта, на основу статистичког и теренског испитивања народа као целине, његов поглед је био изразито објективан и аналитички, а његови научни судови критички. Био је једнако критички настројен и према просветитељском рационализму, и према националном романтизму. Брижљивим научним радом је узрок народног пропадања открио у градском начину живота, урбанизацији и индустријализацији. Визионарски, он је наду да ће страна привредна улагања унапредити живот осудио као „идолопоклонство“. Још пре девет деценија Симоновић је „трговачки биланс“ (данас се радије говори о БДП-у или чак џидипиу), којим се доказивала „корисност“ страних улагања, називао „примером самообмане“. Више је вредновао планински начин живота од равничарског, а у оквиру равничарског, више је вредновао живот у селима разбијеног типа и на салашима од сеоског и нарочито градског живота. Као нарочито штетне појаве у народу Симоновић је означио неколико њих које се јављају у надрикултури: високо вредновање доколице, пијанство, попуштање патријархалног морала, беспосличење и политичарење. Урбанизованија панонска област, која се брзо индустријализовала, дакле, не само да у културном и антрополошком смислу није била супериорна, већ су се у њој брже, масовније и темељније испољавале све штетне појаве.

Против социјалног раслојавања и господске уображености, још у доба рококоа XVIII века, јавно је проповедао Гаврил Стефановић Венцловић, а „господску“ умишљеност, националну превртљивост, интелектуално епигонство и ћифтински тврдичлук варошана је из све снаге у XIX веку исмевао Јован Стерија Поповић. Душевно, морално и имовинско пропадање српске грађанске класе и занатлија је фотографски детаљно приказаивао Јаков Игњатовић, а однарођеност малограђана је посебно исмејао Стеван Сремац у Поп Ћири и поп Спири, чим се малограђанштина појавила у српском селу.

Стеван В. Поповић (Чика Стева): „Одрекосмо се слободе, тог јединог и најпоузданијег темеља истинскоме напретку“. Фото: Википедиа

Још шездесетих година XIX века је Матица српска отворила јавну расправу о узроцима народног пропадања. Тим поводом је о стварном стању народном сведочио Ђорђе Натошевић објављујући 1867. године своју књигу под насловом Зашто наш народ у Аустрији пропада. Исте године је оштром критиком обавестио свој народ о узроцима пропадања Стеван В. Поповић (Чика Стева) објављујући оглед под називом Како можемо напредовати. Слика стања народа у Војводини коју су они забележили далеко је од ма какве „супериорности“.

Ђорђе Натошевић: „Ми пропадамо морално и материјално и нестаје нас, што се не рађамо и одрађамо“. Фото: Википедиа

Године 1871. је о ужасном стању, нехигијени и примитивизму на селу Војводине јавно сведочио анонимни аутор у чланку Како живе наши сељаци новосадског Гласа јавности.

Млади Вељко Петровић,у песми Војводино стара, зар ти немаш стида?, 1912. године немилосрдно критикује госпоштину свог завичаја који је у стању срамне декаденциjе и заборавља народне идеале. У књизи Срби у Банату (погл. Верско-морални живот, 1941), Добривој Николић такође даје неумољиву слику пропадања народног морала. Сва сведочанства најбољих синова нашег народа никако не приказују слику „супериорности“ Срба са подручја Војводине, већ слику пропадања сељаштва, декаденције грађанства и однарођености највишег друштвеног слоја.

Вељко Петровић: „Војводино стара, зар ти немаш стида?“ Фото: О књижевности и књижевницима, разговору никад краја, Матица српска, 1958. г. Вељко Петровић: „Војводино стара, зар ти немаш стида?“ Фото: О књижевности и књижевницима, разговору никад краја, Матица српска, 1958. г.

Европски мултикултурализам у Војводини

Супротстављање Европи је традиција наше културе у Војводини. Давно су наши стари  превазишли скептичан став према Европи и заузели негативан.

Још се Ђура Јакшић о Европи врло негативно изразио у чак две своје песме: Јевропи 1867. и Јевропски мир 1871. године.

Бошко Токин (родом из Чакова) је био први образовани филмски критичар у свету. Попут Вељка Петровића и Станоја Станојевића и он је током Првог светског рата учествовао у албанској голготи Србије. Са Љубомиром Мицићем и Иваном Голом је Бошко Токин 1921. године уобличио Манифест зенитизма који је постао основ  јединог српског стваралачког покрета европског значаја, који је уз то био изразито критички оријентисан према суштини европске цивилизације. Данас смо сведоци европске пропасти која ће ускоро постати толико очигледна да је никаква пропаганда неће сакрити од опште јавности. Упорни Банаћанин је наставио делатност и када је покретачка снага браће Мицић малаксала, мада је Токин брзо напустио зенитизам. У свом роману Теразије, Токин је још 1932. године књижевно приказао потпуну декаденцију европеизованог српског грађанског друштва у сусрету с криминалом, неморалом и владарима у сенци (појавом која се данас популарно назива дубока држава). Токин је анатомски објективно приказао стање декаденције грађанског друштва, за разлику од раније сатиричних начина Нушића и Домановића.

Војвођански аутономаши су заузели сасвим супротан став према Европи, и пропаст наше Војводине под њиховом управом су деценију и по крпили надом у своју европску регију. Најгрлатији од свих аутономашких лидера Војводине је чак вољом Вучићевог режима награђен местом председника Одбора за евроинтеграције Скупштине Р. Србије!

Једини изузетак је Ласло Вегел који је војвођанским аутономашима, баш поводом европског идентитата, поручио истину: „С обзиром на то да није уобличен један јединствени европски идентитет, нема ни европске јавности, европске мисли, тако да није уобличена ни једна европска политичка заједница. А без тога федерална Европа је пука илузија. Истовремено, због темељних промена у свету и у Европи, није више био могућ ни повратак међу давно проверене оквире националне државе. Европејац се стога осећа као на ничијој земљи, без дома и домовине“ (Икебана мултикултурализма, Аутономија инфо, 15. јануар 2015).

Згазила си наук Доситеја свога!

Иако није монументална, српска култура је величанствена. Правовремено је уочавала сваку народну невољу и упозоравала свој народ на њу. Однарођење, површност, помодарство, уображеност, па чак и прикривање карактерних наказности гротескним измишљањем властите „супериорности“, бивало је у српској култури северно од Саве и Дунава разобличавано одмах као штетна појава.

Српска култура је у Војводини одувек била просветитељски надахнута, наглашено самокритички настројена, супротстављена свим штетним појавама, а унутар ње је од почетка постојао и наглашено скептичан став према Европи. Умишљена „супериорност“ је у Војводини одувек сматрана видом простаклука, непросвећености и разних карактерних изопачености прикривених помодарством и „урођеним сепаратизмом“. Тако је и данас.

Аутономашка (не)култура у данашњој Војводини представља наш завичај само оним што није представљало вредност у српској култури. Пошто све лепо, добро и корисно у Војводини на себи носи печат српске културе, војвођански аутономаши као „аутентично војвођанско“ промовишу данас оно што је у Војводини наша народна култура презирала. Ради се о „војвођанском менталитету“ кога је још пре девет деценија осудио велики Милан Кашанин. Управо да се не би открила садржина тог „војвођанског менталитета“, војвођанско аутономаштво се из петиних жила труди да међу раскорењенима у Војводини развије својеврсни распросветитељски манир.

Нашу Војводину у том аутономашком распросветитељском маниру данас представљају гротескне личности чија парадигма је српској култури добро позната. Ради се о лику Ђорђа Чваркова (у тумачењу Димитрија Бањца).  Приказујући лик фрустриране тврдице на државном послу с пилићарским схватањем „модерности“ и „супериорности“, савремена српска драмска уметност Војводине је показала да достојно наставља своје културне узоре.

Димитрије Бањац тумачи улогу „суперниорног“ војвођанског пилићара Ђорђа Чваркова, Фото: ТВ серија „Државни посао“, РТВ.

Изразита самоувереност о војвођанској „супериорности“ је била и остала обележје „војвођанског менталитета“ који упорно хоће да измисли „војвођански идентитет“ како би војвођанске Србе раскоренио. Раскорењени својим измишљотинама прикривају чињеницу да војвођанско аутономаштво свом завичају за скоро сто година није било у стању да допринесе ма чиме лепим, добрим и корисним.

 

___________________________________________________________

[1] Фонетика традиционалних банатских говора је раније била значајно географски условљена утицајем ветра и равнице. Уз употребу дифтонга акцентовање је стога наглашавано гласовним ударима, што је давало необичну живост изражавања, а придев је био фонетски носилац реченице, па се додатно посебно наглашавао. Стога су фонетске особине бантских говора у другим српским срединама често доживљаване непријатно, као свадљиво  обраћање, ругање или „крештање“ птице шојке (креје), што је забележио Иванић. Данашњој публици обузетој стереотипом о „војвођанском отезању“ (које је вид прикривеној муцања, тепавости изражавања и другим видовима и декаденције завичајног говора) веома је тешко да истински појми банатске говоре.