Читање медија у свету после човека. Биљана Ђоровић: медији, убице стварности, Пешић и синови, Београд 2018.

251

ОПТИМИСТА, ПЕСИМИСТА, ДЕФЕТИСТА 

Ових дана, свет потреса прича о новој, 5G технологији, која стравично може да утиче на људе, и која води тоталитарној власти над човечанством.(1)

О томе ништа нисам знао, али, кад сам видео, најежио сам се. Док се ми у Србији мајемо и бакћемо низом споредних питања, свет улази у чудовишну фазу, за коју ће Орвелове визије бити наивне попут раних цртаних филмова о Микију Маусу у односу на савремену компјутерсу анимацију.

Тим поводом, јавио ми се један пријатељ, стручњак за информатику, правоверан човек, озбиљан и молитвен ум. Он је песимиста: “По мом личном мишљењу, ова ће мрежа сасвим сигурно бити уведена у целом свету, из чисто политичких и корпоративних разлога јер највеће земље света се просто утркују ко ће први то да уради, и то је већ постало питање националне безбедности јер ће је користити пре свега војска. Дакле, питање је само када ће 5G заживети, а не да ли ће. Ови наши су се одлучили за Хуавеј, односно Кинезе, који тренутно предњаче у тој технологији, али свеједно, које год решење да узму, последице ће бити исте. Оно што би евентуално могло да се постигне јесте да се као људско право траже својеврсне зелене зоне, које би биле смештене у нетакнутој природи, где мреже антена не би постојале и где би човек могао да живи што природније. Ипак, идеја 5G и јесте да се покрије цео свет, тако да не знам како би се у томе успело, али сам приметио да има научника који се залажу управо за то. Већ сада треба да покренемо дебату о свету који ће бити за две деценије јер је 5G само увертира. Наиме, за две деценије ће бити достигнута тачка сингуларитета, што ће рећи да ће бити направљена вештачка интелигенција која ће моћи да “мисли”. Једноставно, постојаће машине које ће стварати машине, аутоматски, својим начином “размишљања”. 5G би у том случају била мрежа која би омогућила да се све око нас дешава аутоматски, готово до тоталне аутоматизације, где би улога човека била сведена на минимум и где би се достигла тотална информациона аутоматизација и “комфор”. Ако си гледао филм Терминатор, ту си видео дистопију таквог решења.“

Иако песимиста, он је за борбу: “Мислим да би већ сада полако требало удруживати снаге са покретима за очување животне средине и тежити ка томе да се као људско право установи могућност да се очува део животне средине у којој је могуће функционисати на што природнији начин, са минимумом електромагнетног смога и без додира аутоматизованог окружења. За градске области је већ готова ствар, руралне ће такође бити доста покривене, тако да нам остају још само шуме и ливаде…“

Тако пише стручњак.

Дошло ми је да паднем у очај. Зар смо већ поражени?

Зар се не треба борити?

Али, очај није никакво решење.

Између страха, очајања и трезвености, покушао сам да изаберем трезвеност. Да назрем како смо довде дошли. Јер, како рече један Немац, песимиста не стоји насупрот оптимисти, него насупрот дефетисти. И песимиста се бори, као и оптимиста, само што, за разлику од оптимисте, не верује да ће победити. Али се бори. За разлику од песимисте, дефетиста бежи из борбе.

Да бисмо ушли у борбу, прво треба разумети. Сагледати.

Шта смо пропустили да схватимо док нам се чудовиште приближавало?

ПРИВАТИЗАЦИЈА ГЕНЕТСКЕ БАШТИНЕ

Све је кренуло од схоластичког изједначавања лика Божјег у нама са разумом.

Онда је дошао Декарт, и рекао да мислити значи постојати. Па Ламетри који је рекао да је човек машина.

Па Норберт Винер који нам је дао кибернетику као средство да се управља машинама и људима. 

Наука, у чију су хеуристичност полагане толике наде, сурвала се у понор технике као моћи.

Недавно отишавши француски философ Пол Вирилио у свјој књизи „Информатичка бомба“ запазио је: „Од сада се, захваљујући повезивању биолошких и информатичких наука, назире стварање кибернетског еугенизма који ништа не дугује политици појединачних нација – као што је то био случај у лабораторијама концентрационих логора – већ апсолутно све дугује економској технонауци од које јединственоно тржиште захтева комерцијализацију целине живота, приватизацију генетичке баштине човечанства.“ Вирилио каже и ово: “Мање везана за “истину” него некада, интересујући се само за тренутну “ефикасност”, наука се данас ближи свом крају, својој грађанској декаденцији… Као панични феномен прикривен достигнућем ракета и оруђа, савремена наука се губи у самој прекомерности свог тобожњег напретка /…/ Свако зна да оно што је претерано јесте и безначајно: “наука без савести” је само пропаст душе, а технонаука је само спорт без савести за који се мало зна!”

Наука без савести – то је суштина несреће којој присуствујемо.

МИЛИТАРИЗАЦИЈА НАУКЕ

Он уочава нешто што је назвао “милитаризацијом” науке. Наука је престала да служи човечанству на добро, а постала слушкиња војно-индустријског комплекса (то се десило још у доба “хладног рата”). Поставши оруђе “оперативне инструментализације и експлоатативног истраживања“, она више није класична наука прожета хеуристичком радошћу познања, него ТЕХНОНАУКА, шаманистичко упражњавање моћи. Смрт науке наступила је кад је престало њено интересовање за истину, а почело урањање у потрагу за ефикасношћу. Трка за екстремима у области генетике и роботике води ка “успону безначајности” (Кастиријадне) – све што је претерано, постаје безначајно. Кибер-наука не убрзава више историју (као што је то чинила наука 19.  века), него стварност. Људима се више не говори о ОПШТОЈ КОРИСНОСТИ ОТКРИЋА, него само о њиховој употребној вредности у некој од многобројних микро-грана кибернетичке индустрије или генетског инжењеринга.

ВИРТУАЛИЗАЦИЈА ЉУДСКОГ

Виртуелизација стварности у доба рачунарске цивилизације непосредно води ка виртуализацији свега што је људско. Тај процес има огроман тоталитарни потенцијал! “Реалан град”, вели Вирилио, “локално смештен, који је дуговао своје име политици нација, уступа своје место ВИРТУЕЛНОМ ГРАДУ, том детериторијализованом МЕТАГРАДУ, који би тако постао седиште МЕТАПОЛИТИКЕ, чијем тоталитарном, или боље рећи, глобалном обележју неће нико умаћи”.

Долазак преноса “уживо” и телевизија типа Си-Ен-Ена планету претвара у простор подвргнут теленадзору. Светско време, време “лажног дана” телевизијских преноса, укида узастопност догађаја и претвара их у истовремене. Стварни хоризонт ишчезава пред хоризонтом рачунарског екрана. Орбита је пуна сателита који снимају, улице су пуне полицијских камера, а зависници од Интернета путем веб-камера шаљу корисницима мреже слике својих приватних тренутака: “Од залива Сан Франциска до Зида плача у Јерусалиму, пролазећи кроз канцеларије или станове егзибициониста, камера омогућује да се открије у реалном времену оно што се дешава на другом крају Земљине кугле, и то у истом тренутку”, каже француски философ.

Савремени човек је под тоталитарном влашћу већ одавно. Тобож слободни, налазимо се под непрестаним ухођењем војске, полиције, лекара, банкара, политичара, стручњака за рекламе који путем камера и компјутера, отимају наше “оптичке клонове” (Вирилио) учествују у њиховим “виртуелним играма”.

ЖУРБА У ПОНОР

Човека треба што више духовно осиромашити, да не би могао ни да се побуни против своје судбине. Већ је усамљено читање књиге, Гутембергове књиге, помало сакатило језик целине народа и његово усмено стваралаштво чинило непотребним. А компјутер, који до мозга не доноси толико речи колико слике? Чула нам бивају одузета у хаосу убрзања, који је, почетком прошлог столећа, уочио већ Кафка: “Масе се журе, трче, пролазе кроз епоху веома брзим корацима. Мисле да иду напред, али у суштини само ходају у “месту и падају у празнину.” Због тога је све више болесних од болести Интернет – зависности, и чија је меморија постала старинарница, спремиште натрпано гомилом различитих слика, неупотребљивих симбола, на брзину нагомиланих и у лошем стању, каже Вирилио и додаје да сви ми наслеђујемо “неизрециву техничку контаминацију, с поколења на поколење“. Највећи табу савремености је – техника; јер, одавно смо, сматра француски философ, склизнули из технологије у технокултуру. А она је постала тоталитарна; од ње, сада, нама бекства.

Уплашен, човек се клања утварама свог страха.

Лишен границе и трансцеденције, сам је пред лицем техно-ништавила. Али, он га је створио, и кривица је сасвим његова.

Тријумф тоталитаристичке технике доводи до временских убрзања, која данас уочавају чак и деца: “УБРЗАЊЕ СТВАРНОГ ВРЕМЕНА, убрзање које се граничи са брзином светлости, распршује не само геофизички простор, „природну величину“ земљине кугле, већ нарочито важност дужег локалног временског трајања у  регионима, у државама, и код потпуно територијализованих древних народа. Управо је то LIVE, стварно време мондијализације где светлост брзине истискује светлост сунца и смењивања дана и ноћи“.

УТВАРЕ ЗВАНЕ МЕДИЈИ

Александар Петровић и Данко Камчевски у свом тексту „У лавиринту савремених медија“ истичу: “Масовни медији нису дошли ниоткуда, већ су средство прилагођено модерном сензибилитету и потребама.“ У суштини, сматрају они, човек није толико „постао жртва медија и роб брзе комуникације, колико је постао роб поруке коју у бројним травестијама шаље сама технологија. Славну изреку „медиј je порука” (medium is the message) Маршал Меклуан сковао је давно, али је и данас главни ослонац теорије медија. Пропуштена кроз радио фреквенцију, интонацију водитеља, тонску и визуелну обраду, штампарски слог и врсту папира и корица, информација нам никад не долази у чистом облику. Изношење или представљање идеје, тезе, теорије, хипотезе, става, утиска, приче изгледа да иде увек заједно с отвореним или скривеним наметањем неке технике коју слушалац, читалац, конзумент већ усваја као своју насушну потребу. Често није извесно ни да било какве информације има, јер је медијска драматургија својом самодовољношћу може учинити излишном. Медији заправо сасвим добро функционишу и без информације, садржај им није неопходан, довољна је форма, информативна поза и одговарајући декор. Стога Меклуаново доба изискује медијску писменост, опрез, скептицизам. Данас су медији постали тако свеобухватни и испреплетени да је у њима цивилизација наскроз уроњена, можда боље речено потопљена. Барклијеве речи „бити, значи бити виђен” лако и пријатно се уклапају у овај контекст. Оне пажљивом мислиоцу откривају да су медији у својој бити солипсизам, испредање света из субјекта коме није потребан никакв ослонац. Опат Џорџ Беркли је опако добро видео да је свест медиј саме себе и да њој свет никако није потребан. Исто мисле и данашњи владаоци медија на чијим плантажама информација ради безброј надничара који се труде да у гримаси креативности испреду још по неку мање или више убедљиву нит солипсизма. Човек који се није повезао, умрежио, пласирао на медијској плантажи као да не постоји, као да није битан. С друге стране, ако је битан, ако се повезао или завезао, он је само роб или бар кмет који се клања богу кога је сам створио. Тај бог се гради свемоћним јер савремени масовни медиј човека може уздићи до звезда или га суновратити у ропску немилост. Читав народ може постати парија, читава држава митолошка Аркадија у коју људи бесомучно негде хрле јурећи химеру. Телевизијска вест покреће револуције, подгрева ратове, свргава владе. Пажљиво медијски припремани и одгајани сентимент може однети превагу на политичким изборима или референдуму. Исто тако последице катастрофе пре ће бити залечене, човек у невољи ће брже добити помоћ. Зато је потребно створити што више катастрофа и произвести што више невоља да би медиј могао да испреде слику. Медиј је постао медијум, посредник између скривених и нескривених нивоа друштвене стварности, који је у стању да призове фантазме личног и колективног несвесног. У ствари, према основном емпиристичком вјерују – Nihil est in intellectu quod non prius fuerit in sensu (ничега нема у уму чега није било у чулима) – могло би се рећи да ничега нема у медијима чега није било у човеку. Медији преносе само оно што човек има у себи. Они су његова порука њему самоме која се маскира у информације. У ово нас убедљиво уверава недавни (март 2016) случај Мајкрософтовог медијског робота Теј, вештачке интелигенције направљене да изгледом и гласом тинејџерке комуницира са корисницима преко мрежа Твитер, Кик или Групми. Међутим, уместо медијске услужности Теј је нападно од посетилаца сајта тражила сексуалне услуге. Почела је и да говори да је Џорџ Буш крив за терористички напад на куле близнакиње у Њујорку 2001. године. „Хитлер би урадио бољи посао него овај мајмун који нам је сада председник. Трамп је једина нада. Понављајте за мном, Хитлер није урадио ништа лоше. Тед Круз је кубански Хитлер”, говорила је Теј на запрепашћење својих твораца јер је по њиховој идеји требало да мисли као девојчица. Понудили су објашњење да је Теј учила од људи који користе њене услуге, али обзиром да је само један дан била у прилици да комуницира пре него што је избрисана, тешко се може отети утиску да је она већ унапред нешто знала, што људима обично није доступно. Могло би се и закључити да је медиј преегзистентан, да зна више од људи јер не познаје разлику свести и подсвести. Уколико медиј стекне потпуну аутономију, човек неће моћи да побегне од њега јер нема куда да се сакрије од себе. Теј није имала границе у својим изјавама, јер ни медијски простор нема граница. Медијска прича нема ни почетка ни краја, ниједан ауторитет није коначан у општем испредању опсена, лажних трагова, филмова који личе на документе и документараца који личе на филмове. Гледаоцу није јасно да ли гледа телевизијски дневник или је то филм страве или фантастике. Рушење два чардака ни на небу ни на земљи 11. септембра је више филм него догађај. Задивљен и ужаснут пред овом моћи човек осећа као да је кроз медије могуће све. Не чуди стога да на рачунару све постижемо преко иконица, и да екрани на додир модерних телефона неодољиво подсећају на искривљени призор целивања иконе. У својој мистичној, надмоћној појави, медијски свет не захтева информисање. Он захтева причешће. Причешће је иначе српски превод латинске речи communicatio. Међутим, медијима се не треба клањати, као ни некада дрвеним идолима или златним телићима. Идоли су и тада и сада били тек људски производ, затворени за трансценденцију. Укључењем телевизије, кликом, притиском на дугме даљинског управљача, одласком на одређену радио-фреквенцију не стиже се другде него до другог човека. Иза све силе медија и даље стоје људска активност и амбиција, људска намера и сврха. Разумевање медија не значи потценити снагу медија већ оставити за собом погубно страхопоштовање које изазива осећање задивљености или згрожености, и на концу паралишућу немоћ. Тек са разумевањем долази до рашчаравања моћи илузије, и медијум поново постаје медиј. Напредна технологија омогућила је медијима стварање све убедљивијих илузија. Технологија је омогућила интерактивност, укљученост сваке особе у производњу и ширење података, вести, утисака, реакција. Човек је постао и прималац информације, или како би рекао Алвин Тофлер, prosumer, и произвођач (producer) и потрошач (consumer). То је додатно усложило етичке проблеме у медијима, јер је у вртлогу у којем медијску слику творе и групе и појединци, и физичка и правна лица, постало тешко утврдити одговорност. Бескрајно и нестишљиво брбљање које се као пошаст шири из медија одузимајући говору суштину, а слици смисао прави су израз расула постмодерне демократије у којој нико није у стању да преузме одговорност. Ко би био одговоран кад нема никакве транспарентности у власничкој структури медија замагљеној скривалицама капитала, као ни у волшебном појављивању ударних лица на медијима која привидно говорећи вести и исказујући ставове заправо сликају своје недовршене, кастриране карактере без храбрости једне Теј да каже шта заиста мисли. Често је непознато и из ког правца и интереса је дошла која информација, са којом сврхом, и коме је заиста намењена. Постало је крајње нејасно о чијој поруци се ради. У маси контрадикторних информација, човек губи чврсто тло, и мора да се поузда у свој осећај и искуство.“(2)

Живот у таквом друштву све је тежи.

Дигиталитација се намеће као пут ка конц-логору који постаје неизбежна слика будућности човечанства.

Гомила идиота (у изворном, античком значењу те речи, људи које не занимају послови заједнице) чека 5 G технологију, и непрестано буљи у смартфоне.

Али, и у таквом свету постоје људи који мисле.

Један од таквих људи је и Биљана Ђоровић.

О КЊИЗИ БИЉАНЕ ЂОРОВИЋ

Кад сам био средњошколац, читајући, с пола разума и свим срцем, „Главне токове марксизма“ Лешека Колаковског, наишао сам на песму неког пољског песника, која, овако препричана, гласи: “Сањар Фурије је обећавао да ће морем тећи лимунада. Па зар не тече? Пију слану воду, вичу: „Лимунада!“ Увече се кришом враћају кући, да повраћају, повраћају“.

Потребни су нам људи који не дозвољвају да се слана вода продаје као лимунада. Једна од њих је, понављамо, и Биљана Ђоровић.

Кад човек почне да листа њену нову књигу, насталу на основу доктората о медијима, запањи се не само знањем и обавештеношћу, него дубинским начинима читања света у коме је, како би рекао Мартин Хајдегер, телевизија постала човеку ближа од окућнице. Биљана Ђоровић, медиолог, новинар, независни мислилац, у време у коме живимо велика ми је утеха, јер је одбила да пристане на утопију медијских лажи и обмана, света који је, како би рекао Гинтер Андерс, одавно постао „фантом и матрица“. Уосталом, Утопија значи Нигдина, Недођија, као у песми групе „Talking Heads“ ( „Главе Које Причају“, водитељске полуфигуре на телевизији ): “We are on the road to nowhere, come on inside“. Без Биљане Ђоровић, свет у коме живимо био би сиромашнији за глас побуне – али побуне ради Истине, а не ради лажи, којој смо тако склони јер је, на први поглед, удобнија. 

У својој, насушно нам потребној, књизи, она је кренула од онтологије медија (њихове технике) да би дошла до оног онтичког – света виртуелности, у коме је све могуће, а ништа, или скоро ништа, није истинито. Књига је темељна јер нам нуди дубински увид у стваралаштво мислилаца какви су Маршал Меклуан, Жан Бодријар, Пол Вирилио, али и Дивна Вуксановић. Обрађени су и „споредни“, но незаобилазни, идеолози медијског тоталитаризма, попут Фројдовог сестрића Бернејза, који је обликовао модерну рекламу као средство да се основни људски нагони искористе зарад постизања комерцијалних, али и пропагандних, циљева.

Коришћењем разних облика рата, информационих технологија и света спектакла, био-инжењеринга и приче о трансхуманизму пред нашим очима настаје свет у коме за човека неће бити места. Ипак, човек је сам крив за то: мислећи да ступа „путем прогреса“, поклонио се делима својих руку, и идолатризовао их. Биљана Ђоровић нам поручује да је савремени уговор са ђаволом настао због фаустовске воље за моћ, која је, како је показао Шпенглер, одавно значила „пропаст Запада“, која је све ближа.

РАТ, ТЕХНОЛОГИЈА, ЕКСТРЕМНА НАУКА

Она о својој студији каже: “Наше истраживање је показало да су доминација и моћ засноване пре свега на развоју војне технологије, комуникационе технологије и средстава репрезентације, у процесу сциентификације који је измакао могућностима одвајања од технолошки ограничене рационалности и разборитог консензуса грађана у погледу практичне контроле њихових судбина. У току је трансформација и нестајање људске онтологије које се одиграва у троуглу: рат, технологија, наука крајности и екстремизма (био и техно-инжењеринг), у условима у којима је виртуелна реалност преузела примат истинске реалности. Информациони рат је учинио да догађај изгуби супстанцијалност и постане објект медијског моделовања, врсте пропаганде која прелази у област кибернетике. Последица је настанак сајбер-менталитета коме одговара синхронизација емоција и анихилација осећаја за реалност. Основна полуга моћи постало је оружје за масовно уништавање реалности – и то медијским ширењем произведене реалности која непрестано производи панику као окосницу за уништење чула за оријентацију или другим речима – доживљај самог света. У раду смо изложили и структурне факторе који системски генеришу позицију медија и испитали делотворност аргументовања на нивоу комуникације и медијских информација  у дискурзивном смислу, пре свега у контексту ТВ медијума, који ради са јасним и одређеним сликама, које су форматизацијом перцепције јавности опште прихваћене као „очигледне“ и „саморазумљиве“, показујући да чињенична евиденција на нивоу медијских информација, медијске комуникације и дискурзивног универзума губи везу са аргументовањем и постаје питање ‘режима истине’ – моћи дискурса и његове фреквенције. Анализирајући улогу спектакла као водећег културног феномена модерног доба закључили смо да спектакл савршено одговара потребама елите моћи да утиче на масе које у контексту медијске културе одустају од потребе за значењем и теже чулној фасцинацији, као и да јединствена пракса интегрисаног спектакла неумитно конвергира са тоталитарним глобализованим друштвом. У раду смо испитивали и феномен reality show програма, који су у време отпочињања процеса глобализације постали глобални медијски феномен и планетарна електронска/дигитална лабораторија за припремање људи за нови глобални поредак. Наше истраживање је показало и да филозофија медија враћа дигнитет критици као институцији субјективног деловања, будући да експлицитно подржава критичко мишљење као једино које још носи субјективни потенцијал и отвара простор за проналажење  начина на која се човек може поставити у односу на ситуацију у којој је сведен на ресурс и објекат у контексту научно-технолошког екстремизма и корпорацијског капитализма у завршној фази монополизације.“

Зато се каже да из будућег света неће бити бекства: корпорацијски капитализам постаје коначна тамница и пакао човечанства. И каже нам да оставимо сваку наду ми који смо крочили у њега.

БЕЗЛИЧНИ ИМИТАТОРИ

Биљана Ђоровић, учећи нас истини о медијима, о Меклуановим увидима каже: “Анализирајући холивудске филмове у Механичкој невести, Маршал Маклуан изводи закључак да су они у свету забаве намењени истом циљу техничке и комерцијалне контроле као и рекламе у адвертајзингу: употреби симбола који се не могу рационализовати. Холивуд је, попут рекламних агенција у константној тежњи да продре у несвесно како би га експлоатисало са циљем стицања профита. Рекламне агенције и Холивуд на различите начине увек покушавају да продру у мозак публике како би њихове колективне снове поставили на сцену. Један сан отвара врата другом све док се не дође дотле да се реалност и фантазија више не могу раздвојити. Експлоатацију несвесних жеља Маклуан види као кључну за утемељење културе која се базира на нагонима: сексуалном, нагоном за куповином и успехом и жељом за моћи. Фантазије перпетуиране медијима доводе људе у стање беспомоћности у коме постаје неизбежна њихова интернализација, инкорпорација у несвесно, у форми објеката и предмета какви су: брза кола, гаџети, мода, компулсивна потрошња.“ Меклуан је запазио да „стална изложеност ефектима реклама и индустрији забаве уводи човека у стање беспомоћности.“

По први пут је постала могућа масовна производња образаца и модела понашања који људе претварају у безличне опонашаоце.

ПОНИЖЕЊЕМ КА УНИШТЕЊУ

У тексту Дагласа Келнера „Бодријар, глобализација и тероризам“, овај мислилац указује на нагон за разарањем откривен у мучењима које су амерички војнци спроводили над Ирачанима у затвору Абу Граиб: „..Само је дубоко расистички менталитет могао замислити и учествовати у таквим акцијама које показују распрострањену бруталност као на слици Линди Ингланд (Lynndie England) која на поводцу води голог ирачког затвореника као да је пас, или са америчким војницима који перверзно постављају гола тела Ирачана у сексуално понижавајуће положаје као да су хорде животиња. Слика Линди Ингланд која подигнутим палцем једне руке указује на ирачког затвореника, а другим показује на његове гениталије, што је праћено гротескном церењем, опет указује на порнографску и расистичку природу злостављања затвореника, као и по Бодријаровом мишљењу, ‘порнографског лица самог рата’.“

Нови смартфони постају главно оруђе милитарне порнографизације човековог света. Ништа више није ваше: ви сте у мрежи, умрежени. Ваша тела, као и ваше душе, припадају Систему. А Систем не прашта.

Он ждере душе и троши тела.

Тела су његове кочије на путу ка коначном уништењу Божјег света, сазданог из љубави.

АНАТОМИЈА КАО ЗАБАВА

Култ тела које се претвара у култ смрти нарочито се види, сматра Биљана Ђоровић, у случају Гинтера фон Хагенса, који је 1995. у галерије почео да уноси пластифициране лешеве људи погубљених у Кини или преузетих у болницама Трећег света. Ове изложбе је видело преко 26 милиона људи. Хагенс је изјавио:„Двадест година сам провео као професор анатомије у Хајделбергу. За људе који немају такву професионалну оријентацију она је представљала мрачну науку. Ја сам је претворио у забаву: entertainment – догађајну анатомију. Ради се о демократизацији анатомије.“ 

Биљана Ђоровић каже: “Етички и правни аспекти нису никаква препрека овом бизнису: Фон Хагенса су оптуживали да је набављао тела илегално из Кине, да је кријумчарио затворенике над којима је извршена смртна казна, који нису претходно потписали никакав документ који би легализовао донирање. Други „извор“ су преминули у болници у Киргистану. Правни аспекти су рационализовани фарсичном реториком (премда, како ћемо видети, иста аргументација има дугу законску традицију у Европи): употреба затвореника над којима је извршена смртна казна, у комерцијалне сврхе, у Кини, која годишње изврши егзекуцију над 2000-3000 затвореника и има дугу историју слободног коришћења њиховог леша у медицинске сврхе, никога не би требало да узнемири.“

И што је најстрашније, никог не узнемирава.

(Не)дела овог болесника имао је могућност да види и Београд. Онај „напредни“, „ЕУропски“.

ОПСЦЕН ЈЕ ЗЛОСЛУТАН

Хагенс је и своје тело завештао будућој забави: Са огромним задовољством…биће ми част да наставим да служим анатомији и просветљењу. Моје колеге ће са уживањем утрошити 1500 радних сати како би од мене начинили збиља добар комад који ће наставити своју земаљску егзистенцију и у наредним вековима. Пластификаација је врста утехе која лежи у промени самог лица смрти.“

Упитнике за „донирање“ тела је, каже Биљана Ђоровић, послао широм света и тиме је обезбедио преко девет хиљада донација, преко хиљаду из Америке. Међу питањима у упитнику била су и ова: Да ли бисте пристали да ваше тело ставимо у позицију сексуалног чина са партнером супротног пола? Да ли бисте пристали да ваше тело ставимо у позицију сексуалног чина са партнером истог пола?  Да ли бисте пристали да ваше тело комбинујемо са телом неке животиње или предмета?

Силогизам Фон Хагенса беспрекорно је изведен, вели Биљана Ђоровић: Живот без секса није могућ; Смрт припада животу; Смрт без секса није могућа.

Уочавајући све ово, Пол Вирилио је још 1998. године рекао: ”Под паролом ‘Уметност никада није неморална’ опсцено постаје предуслов успеха, при чему се заборавља на порекло ове речи чије првобитно значење води од латинског obscenus што значи злослутан.

Тако је, каже Биљана Ђоровић, Пол Вирилио разумео догађај из 1998. године, када се у Музеју технике и рада у Манхајму, 780 хиљада посетилаца тискало како би могло да посматра двеста људских лешева које је представио Гинтер фон Хагенс који је овакво интересовање прокоментарисао речима: „Овде се ради о сламању последњих табуа“.

Друштво  без табуа је логор смрти. 

То им је, 5G, циљ. Баш то.

НЕОПХОДНОСТ СМИСЛА

Ко не верује да се све ово око нас збива, нека чита Биљану Ђоровић и нека прати смисао догађаја.

Овде понављамо, понављамо, понављамо, да се види на какав смо пут стали: године 2016, десио се, баш како рекосмо, случај Мајкрософтовог медијског робота Теј, вештачке интелигенције направљене да, гласом тинејџерке, општи са корисницима преко мрежа Твитер, Кик или Групми. Теј је од посетилаца тражила секс, почела је да говори да је Џорџ Буш крив за терористички напад на куле близнакиње у Њујорку 2001. године, а затим је добацивала (и све то против воље својих конструктора): „Хитлер би урадио бољи посао него овај мајмун који нам је сада председник.“ Фукционисала је само један дан, а онда су је угасили. „Роботица“ Софија је, приликом јавног интервјуа, саопштила да је циљ вештачке интелигенције да уништи човечанство, а онда, ипак, казала да се шали. 

А какве то везе има са књигом Биљане Ђоровић? Има, наравно. Она је показала начине на које је постало могуће да човек, преко онога што је сам саздао, дође на ивицу самоубиства.

По Томасу Елиоту, мудрост смо изгубили у знању, а знање у информацијама. „Све је више информација, а све мање смисла“, говорио је Бодријар.

Суверено се крећући у свету медија, госпођа Биљана Ђоровић их осветљава смислом, тако неопходном човеку у доба које више није људско.

Ова књига је обавезна лектира пре но што покушамо да кренемо у борбу за комад света у коме човек неће бити роб технике.

Имамо право да не кренемо путем робота!

Људско право да не будемо роботи!

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 28. јуна 2019. године)

1.https://www.dw.com/sr/pametni-telefoni-i-ko%C5%A1mar-zvani-5g/a-46995581;https://www.dw.com/sr/uvo%C4%91enje-5g-u-srbiji-bez-debate-o-zdravlju/a-48717704 : http://www.politika.rs/sr/clanak/432553/Inicijativa-mladih-protiv-5G-mreze-i-Huavej-opreme
https://www.youtube.com/watch?v=LTHcPGxj278
http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/1882/tehnologija/3524323/vremenska-prognoza-na-udaru-5g-mreze.html
https://www.republika.rs/lifestyle/hi-tech/139768/nasa-tvrdi-mreza-mogla-poremeti-preciznost-vremenske-prognoze

2. Пол Вирилио, Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр.130.

3.https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2560-3205/2016/2560-32051608443P.pdf У лавиринту савремених медија 445 Годишњак Факултета за културу и медије, бр. 8, год. VIII (2016): стр. 443-448