Код нас у Русији постоји сјајан израз „шпанска срамота“. Овај израз означава стање када се неко понаша очигледно срамно, али је због тога срамно теби уместо њега.
Људи који се код нас баве изучавањем Балкана, уопште узев, нема много. Оних који се баве политичком анализом још је мање. Међу њима, они који су признати ауторитети и који су стекли свеобухватно образовање у области историје, културе и језика региона могу се пребројати на прсте, а за Србију таквих, вероватно, има свега двоје-троје.
Наравно, ту је и мноштво „експерата“ са великим или малим словом, који су се у овој теми нашли не по струци, већ сплетом околности. Неко по зову срца, неко по зову новчаника или у покушају да изграде научну каријеру на теми у коју се мало ко разуме — па се тако може сасвим мирно одбранити дисертација о Србији без коришћења иједног српског извора. Постоје и „неофити“, у које појединци често сврставају и мене, када покушавају да скрену пажњу са незгодних чињеница на анализу профила „новопеченог“ експерта.
Међу горепоменутима, наравно, има оних који напорно и озбиљно раде, а има и оних који већ спавају на ловорикама, не трудећи се да прате актуелну ситуацију. А неко свој ауторитет конвертује у ПР, пропаганду и прање биографија политичара које је, рекло би се, немогуће опрати. И док се спавање на ловорикама још људски и може разумети, трговина ауторитетом је тема за „Радио Блам“, због чега је непријатно свима који бар мало разумеју шта се дешава у Србији. Уосталом, управо за то је својевремено и створен читав један грандиозан медијски пројекат, који је све стварне експерте заменио организованим ПР тимом. Тај тим се деценијама бавио замазивањем очију и усхићеним причама о томе како су руско-српски односи процветали под Вучићем и како Србија иде ка светлој будућности под његовим мудрим вођством. А када би Срби у коментарима покушали да оспоре ове небулозе, на сцену би ступале групе професионалних ботова.
Како ствари заиста стоје, описали смо у бројним објавама на „Балканској матрјошки“[1], као и у низу опширних чланака (на пример, овде[2], овде[3], овде[4] и овде[5]), где је свака тврдња поткрепљена линковима ка званичним изворима, као и угледним руским и српским медијима. Стога се било какви, чак и плашљиви покушаји да нам се прилепи некаква етикета (обично се Вучићевим опонентима лепе следеће етикете: либерали, фашисти, неписмени почетници, наивне будале, марионете обавештајних служби и слични епитети) увек разбијају о само једну ствар – проверу чињеница на које се ослањамо. Појединачно би се оне још и могле некако изврнути наопачке, али посматране заједно, оне неумитно показују шта је истина. Са тим је немогуће полемисати и то је немогуће порећи.
Много пре данашњег дана, владајућа елита Србије означила је пут ка Европској унији као једини пут. Вучић је 2024. године лично демантовао „спекулације“ новинара да би Србија могла одустати од тог пута у корист БРИКС-а[6]. Недавне НАТО вежбе на територији Србије на Вучићеву иницијативу[7], очајничка спремност да се испуне сви услови ЕУ до краја 2026. године (коју је сам изрекао)[8], изјаве бивше премијерке Србије, а сада председнице Скупштине Ане Брнабић о томе да ми нисмо братске земље[9], потпуно понизно и удворичко љубавно писмо Вучића Доналду Трампу[10], па и најновије информације извора новинске агенције ТАСС о континуираним испорукама српског оружја Украјини[11] — чини се да су већ скинуле све маске. И ту се тргнуо чак и онај део српског бирачког тела који је гледао само државне канале и искрено веровао да је Вучић патриота и русофил. Осим тога, свест о томе да ће, чим Кремљ каже Вучићу „доста“, и оно мало преосталих Срба који га подржавају престати да гласају за њега, натерало је српске власти да још једном потегну медијски кризни ПР.
И ево, на страницама режимског листа „Политика“ (оне исте са чијих су страница пљуштале увреде на рачун Марије Захарове[12]), видимо интервју који гебелсовском безочношћу осликава неку фиктивну стварност[13]. Цитираћемо делове овог пропагандног ремек-дела.
Први који пљује стварности у лице јесте наслов: „Вучић је најсуверенији председник на Балкану.“
Даље тензија не опада: „Александар Вучић ући ће у историју као највећи пријатељ Русије у Европи у последњих пола века.“
„Вучић чини максимум да води суверену политику. Већи суверениста од Вучића у Србији не може постојати. Он извлачи највише из могућности економског суверенитета Србије. Србија је значајна због свог положаја моста између Истока и Запада. Они који желе да лише Србију тог статуса моста, тиме би је претворили у европско залеђе. Кинези граде путеве и пруге, Руси се баве енергетиком, Европљани доносе инвестиције. То је функција моста.“ (Подсетимо да се од Русије отима НИС, да су споразуми о развоју гасне инфраструктуре потписани са Азербејџаном и САД, да је нуклеарна енергетика предата Французима, а да се преговори са Росатомом обнављају само пред изборе, док у пракси ниједан руски пројекат није реализован). У светлу свега тога, изјава овог „руског експерта“ о „претераној забринутости“ Руса због губитка Србије „након губитка Јерменије и Мађарске“ делује или као исмевање, или као отворена диверзија.
Тезу о диверзији потврђује и следећи цитат: „Проблеми Русије са Црном Гором, као и са многим другим земљама, појавили су се када је Русија почела да води суверену политику, пре свега на примеру Украјине, и када је кренула против Запада. Док се глобално не нормализују односи Русије и Европе, неће се појавити нове могућности за Русију ни у Црној Гори, ни у Србији, ни у Републици Српској.“ Дакле, према мишљењу аутора, корен проблема је у томе што је Русија „почела да води суверену политику“ и што неће моћи ефикасно да делује на Балкану док не одустане од своје борбе и не поклони се западним господарима? А да ли је то заиста „руски експерт“? И нису ли управо од таквих „експерата“ зависили резултати и ефикасност нашег рада? Судећи по исходу — управо тако. И наша борба за суверена права нема никакве везе са тим. Срби су ту борбу подржали. Сећамо се каквог су грандиозан митинг подршке Русији организовали у Београду у пролеће 2022. године.[14] Огромна руска застава тада је прекрила једну од централних улица читавом дужином и ширином. Али српске власти се нису обрадовале; оне су се оградиле од народног мишљења и још 2015. године, по налогу Европске уније, усвојиле Закон о кажњавању најамника, како би у затвор стрпале сваког Србина који се усуди да оде и бори се за Русе у Донбасу[15].
По питању Косова, у интервјуу се увелико ради на оправдавању Вучићевих поступака: „Хајде да симулирамо сценарио војне операције на Косову. Србија би се суочила са снагама НАТО-а, била би изопштена, искључили би је из финансијског система, СВИФТ-а, инвестиције би нестале за трен. Рат је увек криза. Србија би сама себе избрисала из Европе и светског развоја. Питање: колико би дуго издржала без горива и финансијског система? Све је то већ било деведесетих. Већина Срба не жели да се тамо враћа. Други сценарио: неки следећи председник указом призна Косово. Буквално у року од неколико минута Србија би потонула у грађански сукоб, а затим би и неки други региони, попут тзв. прешевске долине, прогласили независност. То што се тамо још ништа не дешава, говори да Вучић контролише ситуацију.“
Звучи, наизглед, убедљиво, само што је проблем Прешевске долине настао због неконтролисаног насељавања Албанаца на основу пројекта „Отворени Балкан“ (Open Balkans) који је Вучић потписао. И ти Албанци добијају српске пасоше (за разлику од Руса) и то не без благослова српских власти. Што се тиче Косова, оно се могло решавати дипломатским путем да Вучићева влада није потписала Бриселски и Вашингтонски споразум, да није предала функције полиције, служби безбедности и свих осталих органа државне власти, као и енергетске ресурсе за аутономно функционисање косовске економије (ХЕ у области Газивода)[16] у руке владе у Приштини (овде је читав списак онога што је још предано на Косову). Дакле, Вучић и његов тим су сами створили проблем, довели га до критичне тачке, а сада наводно „контролишу ситуацију“. Сјајно!
Има ли другог пута? Без помоћи Русије – тешко. Предуго нисмо обраћали пажњу на кршење Резолуције СБ УН 1244, чији смо гаранти. Због тога ћемо последице игнорисања овог проблема морати да решавамо пре или касније. Да ли нам је за то потребан Вучић? Тешко. И, узгред, да је Русија деведесетих година подржала Југославију, земља би опстала чак и под тадашњим обимом санкција. Уместо тога, издајничка Јељцинова влада се придружила тим санкцијама. Данас је Русија много јача, упркос томе што је увучена у рат и што је под сталним претњама на својим границама. И по питању суверенитета ствари код нас стоје много боље. Иако се још увек не усуђујемо на самосталну емисију новца, која не би била везана за куповину девиза (поздрав за ММФ!), надамо се да је то поправљиво.
Косовско питање је камен темељац српске самосвести и националног идентитета. Стога, ако се Косово буде могло вратити само силом, Срби ће ратовати, без обзира на то да ли ми то желимо или не. Без Косова не може бити јаке и независне Србије. А само таква Србија може бити истински поуздан партнер Русије, који нам је преко потребан и сада и у будућности. Подсетимо, Срби нас никада нису издали. Зато је у нашем интересу, као и у интересу Срба, поништење свега што је напредњачка влада потписала у последњих двадесет и кусур година, уз максималну активност наших дипломатских служби на обнови суверенитета Србије над отцепљеном аутономном покрајином, без кокетирања са „косовским преседаном“. Крим и Новоросија су Русија, а Косово је Србија.
То је једноставно историјска чињеница и тога се не треба стидети.
Будући да је лист „Политика“ фактички гласноговорник владајуће партије, у том истом интервјуу се као неспорне чињенице пласирају тезе о „невероватном економском расту“ под влашћу садашњег председника, као и о наводној „обојеној револуцији“. Одговор на обе тезе био је величање „најсуверенијег председника“. По нивоу ласкања, ово је било упоредиво са оним Вучићевим писмом Трампу. Али за Вучића је то питање опстанка. А шта је то за „нашег“ експерта?
Деценијама је пропагандно гнездо које је он створио, подржано од стране моћника са руске и српске стране, користило политичке технологије под маском експертизе и новинарства како би прикрило непријатељску операцију рушења руско-српских односа, доводећи руску јавност и структуре власти у заблуду у погледу стварног стања ствари. Укратко о томе одакле све то потиче, можете прочитати овде[17], овде[18] и посебно занимљив интервју унуке Броза Тита, повезане са овом групом, која за „Слободну Европу“ изјављује да су руски доброволци на Дрини били ратни злочинци које је позвао Милошевић[19]. Не заборављамо ни сталне активне учеснике медијског пројекта који су они креирали. Наравно, међу ауторима су и многи заиста достојни експерти. Али, има и оних који имају дрскости да са екрана руских федералних канала лажу како протести студената ометају Србију да одустане од ЕУ и ступи у БРИКС[20]. Или они који безочно покушавају да докажу како је савез Београда и Вашингтона користан за Русију[21]. Или пак они који покушавају да маскирају издајничке потезе српских власти у нешто безазлено.[22]
Не знам да ли ће питомци из овог гнезда добити медаље од британских, израелских или америчких обавештајних служби. Али, судећи по томе што чак и у овако очигледним околностима настављају бесрамно да лажу, можемо бити сигурни да њихово благостање више никако не зависи од њихове репутације. А сви ми који разумемо шта се заправо дешава, принуђени смо да црвенимо и објашњавамо својим познаницима Србима да ови „угледни експерти“ нипошто не говоре у име народа или руских власти.
Једино са чим се у овом интервјуу можемо сложити јесте нада да „на највишем нивоу у Кремљу вероватно разумеју да је неопходно понудити конкретну алтернативу и узети у обзир геоекономски положај Србије, која је окружена чланицама ЕУ и НАТО-а“. Та конкретна алтернатива, без сумње, мора бити разрађена и постављена на озбиљне системске темеље. Без тога ће самообмана постати наш једини начин да ублажимо бол због геополитичких губитака, али ће судар са стварношћу бити суров.
[1] t.me/balkanskababushka
[2] https://gledaj.rs/2025/04/08/ana-jurpalova-o-obojeno-bezbojnoj-revoluciji-u-srbiji-i-rusko-srpskim-odnosima-gde-smo-i-sta-hocemo/
[3] https://srbin.info/ana-jurpalova-o-bratstvu-i-neobojenoj-revoluciji/#gsc.tab=0
[4] https://geostrategy.rs/sr/revolucionarni-karakter-srpskih-protesta-i-politicki-daltonizam/
[5] https://gledaj.rs/2026/03/02/okrugli-sto-u-moskvi-ana-jurpalova-ako-se-trazi-novi-lider-srbije-treba-ga-traziti-medju-studentima/ (на руском https://dzen.ru/a/aaVJLYRDvXVRDlck )
[6] https://www.kommersant.ru/doc/6679350
[7] https://www.rbc.ru/politics/13/05/2026/6a03ca9a9a79471ca4dea987
[8] https://www.gazeta.press/politics/news/2026/04/29/28367443.shtml
[9] https://ruserbia.com/politika/ana-brnabich-u-serbii-i-rossii-net-bratskih-otnoshenij/
[10] https://www.breitbart.com/politics/2026/05/31/exclusive-serbian-president-aleksandar-vucic-donald-trump-much-more-popular-in-serbia-than-any-other-u-s-leader-because-he-is-pragmatic-ration/
[11] https://tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/27283909
[12] https://www.politika.rs/scc/clanak/710093/marija-zaharova-i-granice-ponizenja
[13] https://www.politika.rs/scc/clanak/761062/vucic-je-najsuvereniji-predsednik-na-balkanu
[14] https://www.1tv.ru/news/2022-03-05/422752-miting_v_podderzhku_rossii_proshel_v_belgrade_gde_znayut_chto_takoe_agressiya_ssha_i_ih_soyuznikov
[15] https://www.kommersant.ru/doc/2595246
[16] https://naukaverakuljtura.com/%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D1%82%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B5-%D1%81%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D1%8B%D0%B2-%D1%80%D0%B5%D0%B7/
[17] https://srbratstvo.rs/oleg-bondarenko-moj-ucitelj-oleg-dziza/
[18] https://balkanist.rs/kako-je-sivi-kardinal-srpske-politike-postao-divcibarski-seljak/
[19] https://www.slobodnaevropa.org/a/intervju-svetlana-broz/28390847.html
[20] https://t.me/krshlyanin/523
[21] https://balkanist.ru/nalazhivanie-delovyh-otnoshenij-belgrada-i-vashingtona-mozhet-stat-impulsom-dlya-rossijskogo-biznesa/
[22] https://balkanist.ru/razvorot-belgrada-kotorogo-ne-bylo/
