Након И. И. Мелесина (1763–1768), следећи обер-прокурор Светог синода постао је Петар Петрович Чебишев (1768–1774), пореклом из старе племићке породице. Од малих ногу уписан је у војну службу у Преображенски пук. Године 1753. унапређен је из наредника у заставника, а затом је у чину капетана гарде преведен у армију у чину бригадира, након чега је, напустивши војну службу, прешао на ново радно место.
Међу постављеним обер-прокурорима XVIII века, Петар Петрович је имао једну специфичност — заљубљеност у савремена филозофска учења, која су од професионалног војника формирала убеђеног атеисту, који своје ставове не само да није крио, већ их је и отворено износио.
Очигледно је да су управо таква уверења била разлог његовог постављења за обер-прокурора, будући да су блиски људи који су га препоручили царици Катарини II знали све детаље из личних својстава кандидата.
Кандидатура је потврђена, и на чело највишег органа црквено-државне управе ступио је непомирљиви атеиста, који је одмах ушао у сукоб са већином чланова Синода. Они су, с обзиром на тако непријатељске ставове новог обер-прокурора, предузимали све начине да га се отарасе, али ништа нису могли да учине јер је Чебишев уживао заштиту саме царице. Деспотска владавина новог обер-прокурора се наставила и имала је више него озбиљну позадину.
Тој позадини припадао је однос саме царице према православној вери у Русији. Аутор „Историје Катарине Друге“, професор руске историје на Универзитету у Дерпту А. Брикнер, наглашава: „Катарина II је још пре свог ступања на престо обраћала пажњу на поштовање црквених обреда и исказивала поштовање према свештенству. Приликом свргавања Петра III са престола, она је у манифестима осуђивала поступаке свог супруга према цркви. Истовремено, будући ученица француске просветитељске књижевности, која је била у живој преписци са слободоумницима Волтером и Дидроом, а истовремено деловала у корист црквених привилегија, била је недоследна и противречила сама себи.“
„Мало-помало, Катарина је почела да делује у духу ’Духовног регламента’ Петра Великог, да ограничава права свештенства и да спроводи секуларизацију манастирских и црквених добара. У комисији коју је царица основала крајем 1762. године ради разматрања ових питања, било је, осим два црквена лица, најмање пет световних чланова. Главни Катаринини саветници у овом питању нису били архијереји, већ световни људи“[1].
Још упечатљивији пример односа према цркви био је Катаринин манифест о сазивању Велике комисије. „У њему је указано на долазак царице на престо као на спасавање империје од опасности која јој је претила, као и на напоре нове владе да обезбеди права сваког појединца и усаврши законодавство, суд и управу. Даље се говори о потреби стварања новог Законика. На крају се на наређује да се пошаљу посланици из Сената и Синода, из колегијума и канцеларија и ’из свих срезова и градова’.
Број посланика достигао је 564. Не може а да се не чуди чињеници да је свештенство имало само једног посланика: то је био митрополит новгородски Димитрије“[2]. Избор посланика је показао да у новом поретку Русије, везаном за њено ступање на престо, за царицу није било места за црквене служитеље, већ је настављена политика Петра I, која се састојала у потпуном потчињавању цркве државној власти и њеном коришћењу за утицај на становништво током спровођења антинародних реформи.
У време њеног претходника „незадовољство Петра свештенством из године у годину је све више расло, тако да је чак навикао да већину својих неуспеха и тешкоћа у унутрашњим пословима приписује тајном, али упорном отпору свештенства.
Када се у Петровој перцепцији све што се противило и било непријатељски настројено према његовим реформама и замислима оличено у лику свештенства, он је одлучио да неутралише тај отпор, и томе су биле усмерене све његове реформа које су се тицале уређења цркве.
Све оне су имале за циљ:
1. Уклањање могућности да се појави руски папа — ’други владар, аутократа исте или веће снаге’, какав је могао да постане, а у лику патријарха Филарета и Никона у извесној мери и постајао, московски патријарх;
2. Потчињавање цркве ’под власт монарха’“.
На свештенство је Петар гледао тако да оно „није друга држава“ и да мора, „равноправно са другим сталежима“, да се покорава општим државним институцијама[3].
Посебна пажња посвећивана је манастирима, када се Катарина, слично Петру Великом, трудила да се супротстави склоности ка аскетизму у народу.
Још за живота патријарха Адријана Петар је самостално, мимо поглавара цркве, забранио изградњу нових манастира у Сибиру. Затим је уследио низ указа који су одлучно смањивали самосталност свештенства у држави и независност црквеног реда од световне власти.
Посебној чистки били су изложени манастири. Монасима је наложено да остану, без права премештаја, у оним манастирима у којима их затекну посебни пописивачи које је послао Манастирски приказ. Из манастира су исељени сви који нису били замонашени. Женским манастирима било је дозвољено да за монахиње стрижу само жене старије од четрдесет година.
Указом од 30. децембра 1701. године одређено је да се монасима исплаћује новчана и хљебна плата из манастирских прихода „за заједнички живот [общежитие]“, а да се баштинима и имањима више не влада; „ово се не наређује ради разорења манастира“, објашњавало се у указу, „већ ради бољег испуњења монашког завета“.
Притисак на манастире наставила је Катарина, која је предлагала „да се одреди тачан број монаха и да се више не стриже, такође за мушкарце до шездесет година, а за жене до педесет година, као и да се утврди број активних манастира, од којих неке треба оставити за остареле и рањене официре, друге за војнике и подофицире, као и за умомане и домове за сиромашне оба пола. Нове манастире никако не градити, а то стога што је већина манастира у лошем стању и запуштена“[4].
Са таквим односом према православној вери није изненађујуће што Катарина поставља обер-прокурора атеисту и што упркос свим молбама чланова Синода о немогућности рада са таквим руководиоцем, они добијају одбијање. За царицу (у младости принцезу Софију Фредерику Аугусту од Анхалт-Цербста), васпитану у традицији свог народа, у другој вери, руска православна црква се испоставила као туђа и непријатељска.
А за Петра Петровича вођење Синода се завршило сасвим неочекивано када је 1774. године генерал-прокурор кнез Вјаземски, по наређењу царице, заједно са члановима Синода, извршио ревизију новчане касе и том приликом открио мањак од 10.440 рубаља које је обер-прокурор Чебишев узео „на основу сопствених признаница и писмених наредби“; иако је новац Чебишев исплатио, он је ипак био смењен са дужности.
Овако слободно коришћење синодалних средстава аутор биографије Петра Петровича описује као „нешто што се уопште не уклапа у његове филозофске погледе, што је омогућило члановима Синода да прво уздрмају његов положај, а затим га и потпуно уклоне са дужности обер-прокурора“[5].
Претходни текст серије:
Духовно и државно: служење обер-прокурора кнеза Јакова Шаховског
[1] Брикнер А. История Екатерины Второй. Москва: «Современник», «Товарищество русских художников», 1991. Том 1. С. 161-162.
[2] Брикнер А. История Екатерины Второй. Москва: «Современник», «Товарищество русских художников», 1991. Том 1. С. 548.
[3] Князьков С. Очерки из истории Петра Великого и его времени. Репринтное воспроизведение издания 1914 г. Издательское объединение «КУЛЬТУРА», 1990. С. 434.
[4] Брикнер А. История Екатерины Второй. Москва: «Современник», «Товарищество русских художников», 1991. Том 2. С. 645.
[5] Русский биографический словарь. Чаадаев – Швитков. Репринтное воспроизведение 1905 г. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 2000. С. 81-82.
