Катарина II је упорно спроводила целесходовну политику потчињавања Светог синода државној власти, чији су главни проводници били обер-прокурори. Такви представници, попут И. И. Мелесина (1763–1768) и П. П. Чебишова (1768–1774), уживали су наклоност и пуну подршку царице.
Изградио се одређени систем који је синодалне архијереје осуђивао на ћутање и бесприговорно потчињавање свим наредбама и жељама владарке. Московски митрополит Платон Левшин је не без основа са великом горчином писао о времену свог боравка у Светом синоду: „Управо је њима (обер-прокурорима) поверена сва власт; нас не стављају ни у шта и не само да желе да нас потчине себи, већ нас сматрају својим потчињенима…“[1].
Најтипичнији пример вршења дужности обер-прокурора представљају чиновници попут Аполоса Ивановича Наумова (1786–1791), за чијег мандата се постојећи поредак није мењао. Синод је, као и раније, извршавао заповести царице које су му преко обер-прокурора преношене, као и његове сопствене предлоге који су се тицали уређења црквене управе[2].
Смрт Катарине II и ступање на престо Павла I нису донели суштинске промене у управљању Православном црквом.
У том погледу се издвојио император Александар I, који у првим годинама своје владавине за обер-прокурора поставља кнеза Александра Николајевича Голицина (1803–1817).
Историчар руске цркве И. К. Смолич је ово именовање овако оцењивао: „Избор Александра I био је донекле чудан. Голицину, који је имало свега 30 година, отворило се поље делатности које му је било потпуно непознато. Поступак цара објашњава се тиме што је у првим годинама владавине Голицин био у његовом најближем окружењу. У то време Александар се још увек трудио да свуда поставља себи блиске људе. Чак је и С. Рункевич, аутор официозног дела „Руска црква у XIX веку“, морао да призна да је кнез Голицин био потпуно неприпреמљен за своју дужност.“
Под новим обер-прокурором, који је био цар пријатељ, чланови Светог синода — а пре свега митрополит Амвросије, који је био члан Синода све до своје смрти — били су приморани да се одрекну било каквог отпора[3].
Александров избор пао је на не сасвим обичног човека. Кнез Александар Николајевич Голицин (1773–1844), стварни тајни саветник прве класе, „канцлер руских ордена“ и државни секретар, по директној линији потицао је од васпитача Петра I, бојарина кнеза Бориса Алексејевича Голицина. Отац му је умро две недеље након његовог рођења, па су о васпитању сина бринуле мајка и дадиља. Према опису кнежевг биографа В. Шереметевског, „у родитељској кући, где је све било подређено захтевима религије“, он је био „држан у великом страху“ под надзором своје размажене мајке и више него ограничене немачке дадиљине. Прва је дечака болно шибала, понекад „ни за шта, ни због чега“, […] а друга га је такође шибала „без икакве милости“[4].
„Мали, сиромашни кнез“ морао је сам да пробија себи пут у живот на прилично својеврстан начин. Године 1783. одређен је за пажа, „где су се испоставиле главне црте и особине његовог карактера: сићушан, весео, сладак, оштар, обдарен чудесном мимиком и изузетном способношћу за опонашање гласова. Такође је стекао и заштитника у лику познате собарице Катарине II Перекусихине, која се забављала са међу. Управо га је она упознала са Александром Павловичем, који му је постао друг у играма“. Године 1797. уздигнут је у чин коморника. Према запажањима кнеза Чарториског, кнез Голицин „није имао никаквих других талената осим способности да друге натера на смех“. По сопственом признању Голицина, „његове смеле оштроумности нису познавале никакву меру ни узбуду“, циљале су на све „што му је дошло под руку“ и „често погађале и оно што би за сваког часног човека морало бити неприкосновено“[5]. Стога није ни чудно што су га у детству у кући немилосрдно шибали. И те како је било за шта и због чега.
Такво верско васпитање, праћено физичким и емоционалним насиљем, развило је код Голицина негативан став не само према мајци, већ и према самој религији, те он постаје ревносни следбеник „неверничке (безбожне) школе XVIII века“. То се одразило на његов однос са царем, када је кнез у блискости са Александром Павловичем „развијао неверничке и лажне идеје“ и „себи често дозвољавао у личном присуству великог кнеза и подстицања и отровне руге на рачун хришћанске вере“[6].
Упркос таквим кнежевим убеђењима и његовим приговорима да у Синоду може служити једино „преко сопствене савести, у супротности са сопственим умним погледима“, Александар I је 21. октобра 1803. године именовао Голицина за обер-прокурора Синода.
И раније је у Синоду било обер-прокурора, попут Мелесина, који су „једва веровали у Бога“, али је кнез Голицин постао други обер-прокурор после Чебишова који у ствари у Бога није веровао. Обер-прокурорске дужности обављао је „са паганском савесношћу, али не променивши притом ни свој начин мишљења ни начин живота. Био је иритиран богохуљењима, толико смелим да су се чак и људи који су сматрани слободоумнима, попут кнеза Тјуфјакина, узнемиравали због њих и тражили милост“[7].
Након овог именовања „весели и подсмешљиви“ човек испољио је потпуно другачије црте карактера: окрутност, сумњичавост и ауторитарност према црквеним службеницима који су зависили од њега, док је у својој канцеларији концентрисао готово све послове црквене управе.
Од самог почетка Голицин се активно посветио великим и малим реформама у синодалном ресору, а посебно најважнијој реформи духовно-образовних установа, које су му биле потпуно непознате. Најпре је архимандриту Сергијеве пустиње Евгенију Болховитинову, познатом по учености и марљивости, наложио да састави „план за усавршавање духовних школа и издржавање црквеног клира“. Евгенијев пројекат исправио је и уредио други истакнути стручњак — могиљевски архиепископ Анастасије Братановски. Након смрти овог потоњег, ствар у своје руке узима Сперански и оснива комитет „који је имао да размотри план за усавршавање духовних школа“. Састав овог комитета именовао је лично Сперански.
Сложен посао организације духовно-образовних академских округа и увођења нових административних поредака и наставних планова у академијама, семинаријама и школама представљао је у правом смислу terra incognita за кнеза Голицина. Он је на духовно-образовне установе гледао „као на загонетне творевине њему непознате савремене учености“ и наставио да се ослања на Сперанског[8].
Значај кнеза Голицина у историји руске цркве није се огледао толико у самој тој духовно-образовној реформи — која му у суштини није ни припадала — колико у стварном ширењу овлашћења обер-прокурора, а затим и у правном утврђивању тих проширених овлашћења за представника световне власти при Синоду у лику министра духовних дела.
Александар I је именовао кнеза Голицина у Синод управо зато да би тамо имао „свог човека“ који би могао да „задовољи његове захтеве и очекивања“. Тако је цар, који се „надао свему добром од савесности кнеза Голицина“, на црквени ресор гледао очима свог фаворита и веровао ономе што му је тај фаворит говорио.
Голицин је у потпуности искористио такво поверење за вршење притиска на чланове Синода. У случају било каквих приговора, кнез је потезао аргумент који није остављао места сумњи: „Ја ћу ово донети до знања цару императору“, и тиме би ућуткао било ког противника. Лични састав Синода нашао се у потпуној зависности од кнежеве воље.
На крају се комисија за духовне школе, која је била под влашћу кнеза Голицина и која је Синоду одузела све послове просветно-верског карактера, претворила у оруђе које је „раздирало“ Синод. Читава каријера синодалних чланова и свих архијереја уопште налазила се у фактичкој зависности од обер-прокурора.
О изолацији цара од свештенства сведочио је архимандрит Фотије. Кнез Голицин је веома страховао и био иритиран сваким контактом свештенства са царем који се одвијао „мимо“ њега. Само у ретким случајевима, уз Голициново одобрење, допуштан је пријем митрополита код цара.
Именовање Голицина за министра духовних дела и народне просвете представљало је врхунац ње моћи и славе. Према тачној тврдњи савременика, ово министарство није било „ништа друго до један човек за кога је оно било створено“[9].
У Департману духовних дела била су организована четири одељења:
– за послове грчко-руске конфесије;
– за послове римокатоличке, грчко-унијатске и јерменске конфесије;
– за послове свих протестантских конфесија;
– за послове јеврејске, мухамеданске и других нехришћанских вера.
У овој подели очигледно је понижење владајуће вере, која је била потчињена само једном од одељења департмана и тиме изједначена са другим, чак и нехришћанским конфесијама. Савременици су на то тако и гледали, препознајући у овом чину присуство „грубе грешке, штавише намерне“.
И каснији истраживачи су на ове грешке гледали на исти начин: „заборавили су да у Русији постоји владајућа црква, око које се гомилају многе друге конфесије“.
Положај који је 1817. године заузео министар духовних дела и народне просвете постао је тријумф световне власти над духовном какав историја није памтила.
Услед тога је вршење руководства црквеним пословима остало у рукама кнеза Голицина. За посебног обер-прокурора у Синоду именован је кнез П. С. Мешчерски, који је био потчињен кнезу Голицину и служио као посредник између Синода и министра, представљајући покорног извршиоца заповести овог потоњег.
Све јасније се осећала растућа власт кнеза Голицина и његовог „окружења“. Ревнитељи православног хришћанства са сузама су се жалили да министар духовних дела „јавно нарушава црквену хијерархију…, свезавши руке и ноге свима, држи их као на ланцу, премудре и свете пастире и учитеље…, док свуда, осим у црквеној служби, прво место заузима и речју и делом“[10].
Сам столац остављен за кнеза Голицина у синодалном присуству био је симбол потчињавања цркве, „непријатељска столица у министарском Синоду“. Назив кнеза Голицина — „кнез синодални“ — по правду су све чешће почели да замењују другим: „кнез над Синодом“ или „министар над Синодом“.
Како се испоставило, ово још увек није била куминација деструктивних дејстава према руској цркви, већ тек следећа фаза, када кнез А. Н. Голицин пролази кроз радикалну унутрашњу духовну трансформацију која га води ка вери са више него неочекиваним резултатима.
——————————
[1] Смолич И. К. История русской церкви. 1700-1917. Москва: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. Часть первая. С. 152-153.
[2] Русский биографический словарь. Нааке-Накенский – Николай Николаевич Старший. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1986. Репринтное воспроизведение издания 1914 г. С. 141-142.
[3] Смолич И. К. История русской церкви. 1700-1917. Москва: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. Часть первая. С. 156.
[4] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 76.
[5] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 77.
[6] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 77.
[7] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 83.
[8] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 80.
[9] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 82.
[10] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 82.
