Кнез Голицин изненада постаје верник, али са склоношћу ка свему надземаљском и чудесном, што се касније конкретизовало у изразити мистицизам, који је подразумевао најтежу непосредну комуникацију човека са Богом и светом бестелесних бића, познавање „божанских ствари“ кроз тајанствено надахнуће Духа Светога, те испољавање одозго дароване силе у облику пророчанстава и чудесних знамења.
Мистици су стављали акценат на духовно препорађање, дајући предност моралу над догмадима и обредима. Сматрали су да различите хришћанске вероисповести ометају уједињење људи и да су догматске особености штетна заблуда, док у православном догматизму нису признавали поштовање светитеља, моштију и икона[1].
Моћну подршку у оваквом кнежевом расположењу пружили су енглески представници Британског библијског друштва, који су пристигли у Русију за време француске најезде са циљем да шире Свето писмо међу поданицима руског императора. Долазак пастора Патерсона Александар I је оценио као божанску подршку у овом критичном за земљу времену, док је Голицин библијског агента прихватио раширених руку.
Николај 6. децембра 1812. године, према извештају кнеза Голицина, основано је Петербуршко библијско друштво „за издавање књига Старог и Новог завета“. Под сигурним покровитељством кнеза Голицина, „библијски“ Енглези су вешто организовали посао ширења књига Светог писма, тежећи ка заједничком циљу за себе и министра да приклоне руске православне хришћане енглеском тумачењу Библије.
У току десет година у Русији је отворено 60 огранака Библијског друштва и до 200 библијских савеза; при образовним установама основана су „дечија садруштва“, а у народни оптицај пуштено је до пола милиона примерака Светог писма. Друштво је имало спољашње сјајне успехе, а „библијски“ Енглези су уздизали „ревност према светом делу сејања речи живота“ од стране „кнежева“ и „врховних началствующих“, мислећи пре свих, наравно, на кнеза Голицина[2].
Међутим, делатност Друштва изазвала је и оправдану критику због мањкавости руског превода Библије, сачињеног на брзину. Све нове и нове верзије превода изазивале су сумњу да се оне „штампају на веру и на срећу“, са „неистинитим и чак потпуно супротним смислом“.
У прилог овом мишљењу архимандрит Фотије је указивао на то да се „Библија не даје на превођење онима који исповедају Христову веру“ и који познају православне догме, већ „самој паганима, који знају само свој матерњи и руски језик“.
Тако је, према причи самог кнеза, Бурјате које су њихови сродници послали у Петербург како би им „превели Библију“, најпре требало „поучити руском језику“. Бурјати су задивљујуће брзо „напредовали“ у руском језику и прихватили се превођења Јеванђеља. Занимљиво је да ови преводиоци нису забораврили да са собом у Петербург понесу своје идоле.
Према сведочењу савременика, у Друштво су се „увукли фанатици, безбожници, отупели пијетисти и лукави ласкавци“, који су зло видели у самим принципима и циљевима Библијског друштва.
Председник Британског библијског друштва Вотсон у јавним говорима постављао је задатак Друштва у Русији — ни мање ни више — него да тргне Грчку цркву из стања пропадања, да јој отвори очи за њене заблуде и да је ослободи вековима нагомиланих сујеверја.
Мистици, који су са Библијским друштвом склопили најтешњи савез, пустили су у оптицај огромну количину специјалне „духовне“ литературе, у најбољем случају прожете чисто протестантским идејама, док су у најгорем случају ширили збркана учења разних верских сањара која није прихватала ниједна хришћанска исповест.
Кнез је са заносом учествовао у ширењу ове литературе, баш као и књига Светог писма. Практично целокупна мистична литература александровске епохе дугује своје рођење кнезу Голицину.
Појавио се огроман број таквих — по мишљењу православних — „злочиначких, одступничких, јеретичких, па чак и директно ђаволских књига“, што је изазивало револт верника који су покушавали да се супротставе антихришћанској пропаганди. Могло се рачунати само на људе непоколебљиве и чврсте у вери, у време када православни нису могли да верују влади која није предузимала никакве мере против такве литературе, а која се ширила искључиво одлуком кнеза Голицина. Влада не само да није хтела да брани цркву од мистика, већ није дозвољавала ни самој цркви да се брани средствима која су јој била доступна. Библијски хришћани, сматрајући себе јединим власницима истине, нису трпели било какве приговоре.
Владавина библијских делатника, истичу очевици догађаја, „била је владавина сурове цензуре… забране нису давале право на излазак мишљењима противника“. Против аутора који су покушавали да пишу у одбрану православља истицан је аргумент да црква не потребује покровитељство појединца.
Довољно је било да неко подигне глас против мистика, па да кнез Голицин одмах установи како је „дух списа противен унутрашњем хришћанском ходу“, те би се затим, кријући се иза показне верске толеранције, свим громама којима је располагал обрушио на књигу као на „нешто што је у потпуности супротно начелима којима се руководи наша хришћанска влада“[3].
„Кнез Голицин је, — примећивао је о. Жмакин, — путем најобичнијег насиља стављао Синод у стање сталне контрадикције са самим собом, приморавајући га да осуђује оно што је било корисно за цркву, и обрнуто. Такве „духовне“ књиге штампане су без икаквог синодалног разматрања, док су књиге писане у духу православне вере биле подвргнуте строгој забрани“.
Са енглеским мистицима кнез Голицин је одржавао најпријатељскије односе. Енглези, посебно забринути за просвећивање Русије светлом истинског хришћанства, често су посећивали нашу отаџбину. Библијски агенти или филантропи, попут Патерсона, Пикертона и Венинга, дуго су гостовали у Русији. Године 1818. у Петербург су допутовала два посебно утицајна члана Библијског друштва — квакери Ален и Гриле, које је Александар I прогласио својим пријатељима, док их је кнез Голицин „отвореног срца“ очекивао ради извештавања о духовним услађењима.
Квекери, који су уживали посебну наклоност царевог двора и кнеза Голицина, осећали су се толико слободно да се нису устручавали да испоље крајњу безобзирност према руским ијерарсима. У своје путне дневнике уписивали су похвальне оцене оним свештенослужитељима који су им били достојни. Они који су се додворили квекерима могли су бити сигурни да ће те рецензије постати познате кнезу.
Као резултат таквог односа цара и министра према енглеским „просветитељима“, „Синод никада није уздигао свој глас против вапаја безбожника“, — тако је Фотије окарактерисао став православне иерархије према тријумфујућем мистицизму.
Поред обављања дужности министра духовних дела, Голицин није заборављао ни народну просвету, што се огледало у посебном покровитељству над оснивањем школа по Ланкастеровом систему. Ови Ланкастерови међусобни системи учења, који су изазивали сумњу код противника Голицинових реформи, пресађени су на руско тло од стране разних библијских и филантропских Енглеза, а кнезу Голицину су били блиски првенствено због тога што је програм ових школа укључивао поуку у Закону Божијем, која се састојала у читању Библије без тумачења.
Оваква брига о побожности у Министарству народне просвете доживљавана је од стране присталица православља као „јеретичко злоречје“. „Помешати религију са лажним просвећењем и просвећење са религијом, те кроз то искривити и религију и просвећење“ — тако је Фотије врло тачно дефинисао циљ духовно-просветитељске делатности кнеза Голицина[4].
Више од двадесет година кнез Голицин је стајао на челу најважнијих црквених и просветних установа, али ипак није завршио са поштовањем савременика. „Покровитељ свих раскола, старих и нових просветитељ“, „јавни непријатељ заветне цркве и државе“, „отиматљ духовне власти“, „световњак-богохулник“, „јересијарх“, „духовни Наполеон“ — таквим погрдним именима су кнеза Голицина награђивали ревнитељи православља.
Световни савременици су са различитих становишта осудили црквено-државну делатност кнеза Голицина. А. С. Шишков је говорио о његовој тежњи ка „општем спајању религија, или боље речено, ка укидању свих њих, а следствено томе и ка искорењивању „најдрагоценијег наследства које су нам преци оставили, јединства у вери“.
Негативно мишљење изразили су и каснији историчари, сматрајући да је његова делатност представљала озбиљну опасност за цркву. Исправна је тврдња професора Чистовича да „начин деловања Библијског друштва није био усклађен ни са народним схватањима и обичајима, нити са чином и поретком наше цркве“. Може се разумети узнемиреност православних због тога што са црквене тачке гледишта не само масовна, „каква су се могла очекивати“, али и „појединачна скретања наносе тешке ране Телу Христовом, те да је пастир цркве одговоран пред Богом за сваку „изгубљену овцу“ Христовог стада“[5].
Дана 15. маја 1824. године објављен је именовани Височайший указ Сенату: „Изилазећи у сусрет молби министра духовних дела и народне просвете, стварног тајного саветника кнеза Голицина, Всемилостивије га отпуштамо од управљања овим двома министарствима…“. Указом Синоду укинуто је Министарство духовних дела, уз заповест да „послови Светог Правитељствујућег Синода имају исти ток какав су имали пре оснивања Министарства 24. октобра 1817. године“[6].
Голицин је у својим рукама концентрисал колосалне полуге утицаја на умове и душе, на образовање и формирање погледа на свет руских људи. Кроз ширење „духовне“ литературе протестантског усмерења дошло је до подривања сакралног смисла руске државности, што нису биле случајне акције, већ коришћење државног апарата и његових ресурса ради реализације одређене агенде.
——————————
[1] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 85-86.
[2] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 88.
[3] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 92.
[4] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 120.
[5] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 122.
[6] Русский биографический словарь. Гоголь – Гюне. Москва: АСПЕКТ ПРЕСС, 1997. Неопубликованные материала в 8 тт. С. 130.
