Завршила се епоха кнеза А.Н. Голицина са ликвидацијом Министарства духовних дела и обнављањем ранијег поретка управљања Светим Синодом. А обер-прокурор постао је побожни и према духовности поштоваовни кнез П.С. Мешчерски (1817–1833).
Али није узалуд архимандрит Фотије страховао од доласка у блиској будућности „новог злијег звијери”. И није се преварио у свом очекивању када је „сасвим православни, али хусарски прамолинеарни и на реалном тлу стојећи” гроф Николај Александрович Протасов, изабран за обер-прокурора (током 19 година), натерао свештенство да зажали за „савршеним јеретиком” (Голициним)[1].
Но пре него што се приступи описивању делатности новог лика, неопходно је схватити зашто је Александар I дуго времена веровао Голицину и позитивно оцењивао све његове мере у сфери духовних дела? За то је потребно знати о васпитању будућег императора и о најближем религиозном окружењу већ формираног владара.
А васпитањем Александра бавила се Катарина II, која је страствено волела свог унука. Она је руководила свим детаљима његовог васпитања. Била је одушевљена његовим необичним способностима. Свакодневно, по неколико сати, дете се налазило у соби баке, она се играла са њим, бирала и смишљала играчке, састављала дечије књиге, измишљала костиме са циљем што бољег очувања његовог здравља.
Када му је било четири године, Катарина је сама почела да га учи аритметици; када је научио да чита, царица се радовала његовој страсти према књигама. Ситнице у разговорима који су се водили између Катарине и њеног унука сведоче о необичној способности царице да уђе у положај детета, да се прилагоди његовим појмовима и интересима.
У инструкцији коју је саставила Катарина, главна пажња је била посвећена хигијенским условима, физичком васпитању, развоју снаге маште детета, подстицању осећања састрадања код детета итд.
Захваљујући свему томе Александар је васпитаван веома пажљиво. Имао је изванредне наставнике: пуковник Масон га је учио математици, научник Палас природним наукама. Посебно много дуговао је Лагарпу, „који је пробудио у њему љубав према човечанству, поштовање према урођеним правима свих и сваког”[2].
На тај начин, под руководством европски образоване царице, Александар је обучаван по западној образовној моделу, у складу са тадашњим савременим педагошким захтевима.
Бавили су се и духовним васпитањем будућег императора, када је царица за вероучитеља и духовника изабрала Андреја Афанасјевича Самборског, који се налазио на овој дужности од 1784. године до веридбе великог кнеза 1793. године.
О избору духовника извештава биограф императора Н. Шиљдер: „Диван избор Катарине више пута је био изложен критици. Историчари осуђују Самборског због тога што није умео да пренесе свом царском ученику истинско разумевање духа православне цркве. На њега су гледали као на световног човека, лишеног дубоког религиозног осећања. Ове оптужбе се не могу сматрати праведнима”[3].
О духовнику и његовој улози у васпитању Александра извештава биограф Н. Барсов. Андреј Афанасјевич је био син свештеника Харковске губерније. Образовање је стекао у Кијевској духовној академији и након завршетка курса 1765. године, према вољи царице Катарине II, послат је у Енглеску ради проучавања агрономије. Године 1768. оженио се Енглескињом. У Енглеској је провео 15 година, када га је царица позвала у Русију. Након именовања на дужност вероучитеља Александра и његовог брата Константина добио је на поклон имање, што му је омогућило да примени своја агрономска знања. Са својим питомцима често је посећивао поља имања, објашњавајући им корист земљорадње. Цео даљи живот духовника био је најтешње повезан са агрономијом.
Очигледно се бавио и духовним васпитањем, али некако без описа било каквих детаља и акцента на најважнију сферу развоја човека, упркос 15-годишњем периоду који је морао да остави значајан траг у историји царске лозе.
Више је било критичара, почев од „незадовољних квекера” типа Гриљеа, који су сматрали да су васпитачи придодати Александру одликовали познатим врлинама, али то нису били верујући хришћани. На шта се Самборски жалио да му ове личности сметају, које парализују његове лекције из веронауке.
Више је праведна оцена православног свештеника М.Ј. Морошкина, који констатује да се утицај Самборског на будућег цара ограничавао само на изучавање кратког катихизиса састављеног за сеоске школе и формално извршавање црквених обреда, без икаквог знања њиховог смисла и значења. „По свом образовању Самборски није био велики богослов, по склопу ума, по погледима и симпатијама био је више агроном него богослов, Енглез више него православни свештеник, развијенији од своје остале браће, али се и више од њега удаљио од чистоте и духа православља”[4].
Сам Александар извештава о својој религиозности: „Био сам, као и сви моји савременици, не побожан.”
Па ни Катарина II се никада није одликовала било каквом приврженошћу православној вери, туђој за њу још од времена адолесценције. И мање од свега могло се очекивати од царице провођење времена са духовним лицима, са којима су они радије комуницирали углавном преко обер-прокурора.
Зато је од православне вере Александар стајао толико далеко да су ближи били други хришћански правци, пре секта, у лику разних врста проповедника које је у Русију позивао његов верни друг кнез Голицин.
Пример служе позиви Голицина у земљу двојице посебно модних „духовних гастролера”, прослављених католичких патера, Ј. Линдела и Ј. Госнера, који су застранили у мистички протестантизам и изазвали прогоне од стране католичких власти. Ови, по изразу руског свештеника, јересиарси, богоотступници и растризи из католичке вероисповести били су, као велики мужеви, позвани у Петербург.
Линдел је по доласку у Петербург 1819. године почео да проповеда у католичкој цркви Св. Катарине, а затим у казненој Малтешкој капели при Пажеском корпусу, где је окупљао пуну публику. Модни проповедник био је примљен од стране Александра I, који је, сазнавши да је баварски патер одступио од римске цркве од 1812. године, на велику радост мистика значајно приметио: „Значајна подударност, јер у исто ово време Бог је почео да постоји за мене”[5]. У чему је била ова подударност и сам смисао Александрове изјаве познат је само самим мистицима.
Главно, никога није збунило што одбачени од католика сектант Линдел проповеда у привилегованој католичкој цркви – Малтешкој капели – чији је улаз био отворен само за узак круг лица: службенике амбасада и мисија, дипломате, великадостојнике, чланове царске породице, као и ученике-католике Пажеског корпуса, који је био престижна дворска и војно-образовна установа Руске империје.
Умиљат од цара и кнеза Голицина, Линдел је дошао до нечуване дрскости када је 1820. године на ручку код митрополита Сестренчевича започео богословски диспут и изјавио да је црква престала да постоји од III века и да је Библија, коју тумачи сваки хришћанин по сопственом разумевању, једини извор вере. Овај скандал изазвао је огорчење не само католика, већ и православаца, и Линдел је удаљен из Петербурга, али са почастима.
Именован је за визитатора (духовног контролора) римских цркава на југу Русије. Осећај некажњивости и подршке од стране свемоћног Голицина омогућавали су овом одступнику од католичке вере да врши одмазду над католичким свештеницима који су предводили хришћанске заједнице. Тако је био изведен пред суд синдик католичке заједнице Одесе, који се усудио да прекине противне вери расправе Линдела.
Касније је на место Линдела позван исти такав католичко-евагелистички патер Госнер, који је почео да служи и проповеда у Петербургу. Умејући да говори француски језик, Госнер је имао још већи успех него пре њега Линдел. Сви који су тражили наклоност кнеза окупљали су се на Госнерове проповеди, и према сведочењу очевица „окруживали су катедру, извртали очи, уздахали, плакали, клечали на колена”.
Али не само егзалтирана публика служила је свом пастиру вером и истином, већ и сам министар духовних дела и канцеларија његовог министарства. И са истом лакоћом као и Линдел, Госнер је придобио императора и чак освојио поштовање код несклоне ка мистицизму царице Марије Фјодоровне.
Проповедник је сматрао за себе најбољим начином служења не у непријатељским му католичким црквама, већ је изразио жељу да уреди сопствени молитвени дом. Кнез Голицин је ради испуњења Госнерове молбе затражио од суверена, „као великом човеку”, субвенцију од 18 000 рубаља.
Проповеди патера изазивале су невиђени ажиотаж, и ускоро је његова секта порасла до 40 хиљада људи, где је утицао на људе свим средствима, при чему се посебно истицао његов утицај на „сиромашни и црни народ”. Узимајући у обзир да се проповед држала на француском језику, очигледно је да се под сиромашним и црним народом уопште није подразумевао лумпен-пролетаријат нити радни народ Петербурга.
Не мање значајан догађај догодио се 1821. године, када је Петербург посетила сама бароница Варвара Јулија фон Криденер, коју је кнез Голицин дочекао са необичном радошћу. Бароница је припадала како рођењем, тако и браком са тајним саветником руске службе највишем друштву. Освојивши успехе у светској литератури, бароница Криденер била је проповедница „правог” хришћанства, „прочишћеног” од свега што су „му људи приписали”. Сматрана је „пророчицом”, прослављеном предсказањем о повратку Наполеона са острва Елба, и „чудотворком која је једном нахранила 900 људи са 18 хлебова и малом количином овсене каше”.
По доласку у Петербург Криденерша је отворила „молитвене састанке” код рођаке министра духовних дела кнегиње А.С. Голицине. Према речима архимандрита Фотија, многи од првих столбових бојара… журили су као оракула да послушају Криденершу… од злог духа удахнуту, и кнез Голицин је свакако био међу првима. Где је било и помолити се, ако не код баронице Криденер, која је умела да се моли тако да су њени самолитвеници „земља измицала испод ногу, и преносили су се на небо у радости вечне”[6].
Да ли је била позната императору? Не само да је била, већ је император био сасвим предаван бароници Криденер и само је политичко питање у вези са установом у Грчкој пореметило ово потпуно међусобно разумевање до те мере да је император званично забранио кнезу Голицину да посећује бароницу. Међутим, негласно му је дозволио да настави ове посете. Највише је од ове двосмислености патила тајна полиција, која је доносила на кнеза као на саучесника Криденерше.
Сви ови примери сведоче о више него хладном односу Александра I и његовог окружења према православној вери и о потпуном поверењу према било ком популарном „духовном комбинатору” којег је хвалио кнез Голицин. Обер-прокурор, а касније и министар духовних дела, поуздано је оградио императора од утицаја православних свештеника.
Поучан је однос према православној цркви следећег руског императора – Николаја I. У погледу вођења државне политике Русије браћа Александар и Николај су потпуне супротности. Први је посвећивао првостепену пажњу међународној политици, са посебном бригом о свеевропској безбедности, док се други бавио више унутрашњим проблемима земље. Али у погледу православне вере ово нису толико крвна браћа, колико пре свега духовни браћа-близанци, подједнако изоловани од истинске вере, створеним за то од стране Петра I Светим Синодом.
Остаје само да се заврши историја животног пута кнеза Голицина, који је био изузетно поштован од стране Николаја I, уживао је његову појачану пажњу и био окружен свеобухватном бригом. На његово место Николај I припремио је новог обер-прокурора, који је засенио тужно познату креатуру старијег брата Александра I.
[1] Руски биографски речник. Гогољ – Гуне. Москва: „АСПЕКТ ПРЕСС”, 1997. Необјављени материјали у 8 тт. С. 130.
[2] Брикнер С. Историја Катарине Друге. Том 2. Репринт издања А.С. Суворина 1885. г. Москва: „Современник” („Товариштва руских уметника”), 1991. С. 770–772.
[3] Руски биографски речник. Арон – Александар II. Репринт издања 1896. г. Москва: „ASPEKT PRESS LTD”, 1992. С. 145.
[4] Руски биографски речник. Сабанејев – Смислов. Репринт издања 1904. г. Москва: „АСПЕКТ ПРЕСС”, 1999. С. 151–152.
[5] Руски биографски речник. Гогољ – Гуне. Москва: „АСПЕКТ ПРЕСС”, 1997. Необјављени материјали у 8 тт. С. 105.
[6] Руски биографски речник. Гогољ – Гуне. Москва: „АСПЕКТ ПРЕСС”, 1997. Необјављени материјали у 8 тт. С. 105.
