Све се чешће у неким текстовима казује како су Београд у Великом рату ослободиле здружене француско-српске снаге, биће да се тако лакше каже како су у Другом светском рату Београд ослободиле јединице Црвене армије, којима су помагале формације НОВЈ (партизани).
Притом се ипак превиђа историјска чињеница, да су тог тмурног и облачног првоновембарског јутра 1918. године у Београд опрезно ушли српски ослободиоци, јер су очекивали злонамерно гранатирање са земунске стране, као последњу пакост поражених припадника две германске царевине!
Претходница коњичког ескадрона 7. пешадиског пука обрадовала је ретке београђане који су брзо пронели вест о ослободиоцима, који су већ тог послеподнева у водним колонама са Торлака силазили у периферне делове престонице.
Француска батерија тешке артиљерије стићи ће тек другог дана, јер су инжењерци претходно поправљали цесту да могу да се комотно крећу!
Још од 26. октобра, раздрагани становници разрушене српске шрестонице зачули су тутњаву ослободилачких топова као поруку да напокон стиже дугочекана слобода.
Одмах су вредне београђанке почеле да шију српске тробојке, иако је још увек претила смрт ако их ухвате гњевни окупатори!
Како би од београђана сакрили своје планско повлачење увели су окупатори полицијски час, тако под велом мрака одвозећи своје војнике и опљачкана материјална добра Србије!
Још двадесетог октобра 1918.године, српска врховна команда одлучила је да у ослобођени Београд најпре уђе Дунавска дивизија, и то њен 7.пешадијски пук, кога су управо и чинили највећим делом сами београђани као резервисти.
Том одлуком је регент Александар понајбоље показао страшну цену освојене слободе, јер је мали број претекавших ратника који су се на Торлаку постројили 28. јула 1914. године под онај барјак, који ће ношен рукама победника од Доброг поља у Македонији, за четрдесетпет дана под непрекидном борбом прећи 800 километара, да би напокон стигао до Београда, који је тада био и престоница и гранична караула Србије!
До краја дана, 3.новембра 1918.године ослобођена је читава Србија, јер је непријатељ панично бежао, очекујући последично суђење за своја многобројна недела током окупације, ако падну у заробљеништво.
Иако је непријатељ порушио железнички мост надомак Аде Циганлије, отсецање Земуна од Београда није спречило прву чету Петог пешадијског пука да на броду „Радецки“ пређе Саву 5. новембра, и на Миленијумској кули на Гардошу истакне победничку српску тробојку! Настављајући свој ослободилачки марш незадрживо је српска војска продирала у новоприсаједињене делове Отаџбине, Срем, Бачку, Банат, Барању, Босну и Херцеговину, Боку, Црну Гору, чији су се житељи добровољно изјаснили за присаједињење краљевини Србији!
Већ 9.новембра, у Београд је победнички ушао и сам регент Александар, кога ће на Славији са хлебом и сољу дочекати Коста Главинић, председник београдске општине и маса раздраганог народа. Тек два дана потом, потписано је у далекој Француској примирје на Западном фронту између земаља Антанте и Немачке, што је и њима донело дугочекани мир!
Иако војнички поражени у рату, у својим последњим данима немачки и аустроугарски окупатори су преко привременог понтонског моста код хотела „Бристол“ до тадашње земунске железничке станице вукли све што су могли и стигли, желећи да иза себе оставе тоталну пустош у Београду!
Кад су заробљени бивши окупациони гувернер Србије фон Реме Беренфелдски и његов начелник штаба пуковник Хуго Керхнаве у пештанском пристаништу, педантно су изјавили да су у јужну Угарску превезли лађом или железницом све што се могло транспортовати, 4000 вагона жита, 10000 комада стоке за клање, 10000 комада рогате марве, 4000 оваца,15 вагона кукуруза у зрну.
Данас мало ко зна, да су из Србије само у Вуковар као централно дистрибутивно место окупатори пренели 113 вагона провијанта, 1125 вагона житарица, 140 вагона соли, 56 вагона дасака, 30 вагона монополске робе, 133 вагона разног намештаја, укључујући клавире, лустере, ћилиме, 20 вагона керамике, велики део електричних и водоводних уређаја Београда који се могао понети, 7 вагона бакра.
Оно што нису могли опљачкати аустроугари, довршили су Немци, пљачкајући тог последњег дана окупације све радње од Теразија до Славије, прекинувши струју и воду, порушивши железничку станицу и мост на Сави.
Биће да се управо због оваквог „хуманог третмана“ окупиране Србије у Великом рату, толико и не говори о овом ослобађању Београда, да се наши драги пријатељи (како их назива колаборантска власт) не би осетили нугодно због ових несташлука њихових драгих предака, доказаних злочинаца у два светска рата у Србији!
