Поглавље из књиге „Срби и Руси — браћа по Промислу Божијем“
Настављамо да упознамо читаоце са књигом нашег сталног аутора Ранка Гојковића „Руси и Срби — браћа по Промислу Божијем“. Али ако смо прошлог пута говорили о нашем сународнику који је оставио траг у историји Србије, данас је реч о јунаку романа В. С. Пикуља „Бајазет“.
Нажалост, наш „руски Дима“ је толико ватрено настојао да популаризује домаћу историју да је, у жељи да заплет учини што узбудљивијим, често толико претеривао да се данас у сваком друштву не приличи ни изговорити наглас име некада тако популарног писца. Измишљотине су се често претварале из уметничких генерализација у отворене пасквиле. И роман (и по њему снимљена телевизијска серија) „Бајазет“, нажалост, нису изузетак. Уосталом, тема нашег данашњег разговора неће бити искривљавање ликова појединих официра — бранилаца тврђаве, већ лик Фјодора Едуардовича Штоквича, у роману представљеног под именом Јефрем Иванович Штоквиц. (О искривљавањима ће такође бити речено неколико речи).
Међу руском емиграцијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца постојало је уверење да је Ф. Е. Штоквич Србин, али пореклом не из Србијанаца, не из пречана и не из Црногораца, већ да су Штоквичеви преци Лужички Срби. Ипак, за то не постоје документарне потврде.
П. В. Тихомиров, преводилац и уредник дела огледа уврштених у књигу
Јунак Бајазета Фјодор Едуардович Штоквич
Нема потребе подсећати на то да је након пада средњовековне српске државности истинска отаџбина православних Срба постало Царство Небеско. „Недолог век земног царства, а Небеско Царство је непреходяће“, завештао је свети кнез Лазар.
Притом ове речи, осим духовног смисла, за Србе имају и утилитарно значење. Јер су Срби, изгубивши верност православљу, муњевито нестајали у маси других народа — Хрвата, Албанаца, Немаца…
У Немце су се већином претварали представници најзападнијег словенског племена — већ поменути у претходном поглављу Лужичани, односно Лужички Срби. Притом многи потомке Лужичких Срба са чистом савешћу називају управо Немцима. Као такав пример може се наверити херој Првог светског рата, храбри српски командант Павле Јуришић Штурм.
Осамдесетогодишњи [двадесетосмогодишњи] немачки официр Paulus Sturm ступио је у службу српске војске 1876. године како би учествовао у рату против Турске. У руско-турском рату командовао је пуком, у балканским ратовима дивизијом, а током Првог светског рата постављен је за команданта Треће армије и учествовао је у Колубарској контраофанзиви 1914. године.
И овај човек, који је прошaо славни војни пут од пруског официра до српског генерала, у књизи једног од највећих српских писаца Добрице Ћосића „Време смрти“ назван је… Немцем. Вероватно само зато што је у Србију стигао из Шлезије.
И колико се још таквих примера може навести!
У фундаменталном делу „Исток, Русија и Словенство“ К. Н. Леонтјев истиче следеће: „Пансловенизам је неизбежност… Али само православни пансловенизам је спасење, док је либерални пансловенизам пропаст, пре свега за саму Русију!“
Пример вековног пољско-руског и српско-хрватског непријатељства требало је већ давно да прекине сваку причу о апстрактном ванрелигиозном пансловенству. Наша словенска браћа по крви постају истински рођена браћа само у случају када им душе постану истински православне, а дела усмерена на служење заједничком циљу. Такав циљ најчешће је била одбрана земаљске отаџбине, јер — као што пракса показује — губитак земаљске отаџбине за већину људи представља и губитак јасног и сигурног пута ка небеској Отаџбини.
Управо смо поменули сина Лужичких Срба (а никако Германца!) Павла Штурма, који је постао српски херој Јуришић.
А сада бисмо желели да говоримо о још једном Лужичком Србину који се традиционално доживљава као Немац: реч је о хероју већ руском — Фјодору Едуардовичу Штоквичу, широко познатом савременим руским љубитељима руске историје захваљујући томе што је постао прототип капетана Штоквица, јунака романа В. С. Пикуља (и истоимене ТВ серије) „Бајазет“.
Документарних доказа о томе да је Штоквич пореклом Лужички Србин нема, али је међу руском емиграцијом старе краљевине Југославије постојало уверење да легенда руско-турских ратова, пуковник Штоквич, потиче управо од Срба, и то лужичких.
Ево шта је о јунаку нашег огледа писао дореволуционарни аутор:
„Ф. Е. Штоквич (Штокфиш), упркос свом немачком презимену, представља нестајући тип старог кавкаског официра. Пореклом је из племства Тифлиске губерније, рођен је 1828. године и православне је вероисповести. Његов отац се такође прославио под зидинама друге турске тврђаве — Карса, у турској кампањи 1828–1829. године. Он је дигао у ваздух магацин барута, што је одлучило судбину тврђаве. Сам је платио свој херојски подвиг животом: након експлозије пронађена су само његова одликовања која је носила тог дана; ни тела ни његових делова нигде није било…
Ф. Е. Штоквич је, након што се школовао у Тифлиској губернијској гимназији, ступио у војну службу 1847. године као подофицир; исте године преведен је у чин јункера, а 1849. године у чин прапоршчика. Од тог тренутка почиње борбена служба Штоквича. Учествује у свим значајнијим акцијама и чаркама на Кавказу током читаве деценије, све до коначног престанка војних операција на овој удаљеној периферији.
За храброст у бици код Бајандура 2. новембра 1853. године унапређен је у чин потпоручника; за храброст у бици код Баш-Кадик-Лара 19. новембра 1853. одликован је Орденом Свете Анне 4. степена са натписом ’за храброст’. Затим је Ф. Е. Штоквич својом крвљу морао да потврди учешће у незаборавној бици код села Кјурук-Дара 24. јула 1854. године. Као што је познато, тог дана је двадесетхиљадни Александропољски одред под командом генерал-лейтенанта кнеза Бебутова до ногу потукао шездесетхиљадни турски корпус. Наши трофеји били су: петнаест топова са шеснаест муницијских колица, два барјака, четири стандарде, двадесет значака, мноштво оружја, бубњева, музичких инструмената и око седам стотина шатора; осим мртвих и рањених, непријатељ је изгубио 2.018 заробљеника. У овој бици Штоквич је контузован парчетом гранате у десну подлактицу, а такође је рањен у руку метком који му је прошао кроз ткиво. Као награду за исказану храброст унапређен је у поручника.
Следећи чин штабс-капетана добио је такође за борбени подвиг у акцији код аула Веден 10. марта 1859. године. Учествовао је и у наредној експедицији која се завршила заузимањем Гуниба и заробљавањем Шамила“.
Користећи прилику, рећи ћемо неколико речи о Шамилу. Тачније, не о самом имаму, већ о томе како је са њим поступала власт Руске Империје након његовог заробљавања. Однос према пораженом непријатељу — било заробљеном војнику или заробљеном војсковођи — управо је оно што веома јасно и недвосмислено карактерише сам дух православне цивилизације. Убеђен сам да ће чак и највећи либерали међу данашњим заштитницима људских права — ако је реч о поштеном и часној човеку — признати да нико од цивилизованих (а ни нецивилизованих) народа није поступао према пораженом непријатељу са толиком милосърдношћу коју су показивали руски православни људи.
Шамилу је пре заробљавања било обећано да ће му бити дозвољен хаџ у Меку. Што је и остварено. Шамил је отишао на ходочашће у Меку, а одатле у Медину, где је и завршио своје земаљске дане.
Коментари су, што се каже, сувишни.
Вратимо се нашем јунаку
Након што смо изнели податке о ранијој служби Штоквича, прелазимо на опис двадесет три дана одбране бајазетске цитаделе, која је овековечила име њеног славног заповедника. Околности које су приморале шачицу руске војске да се затвори у цитаделу и издржи опсаду биле су следеће.
„Након што је 15. априла наш Еривански одред прешао границу, становништво Курдистана се све време, при појави наших војника, понизно појављивало изражавајући потчињеност, није напуштало своје домове, није гонило стада, водило је трговину са нама и имало слободан приступ у наш логор. Курди су стално уверавали да никада неће започети непријатељске акције против нас, пошто су наводно незадовољни турском владом.
И заиста, Курди су се понашали прилично поштено док је наш одред стајао готово у центру Курдистана; али чим су трупе кренуле напред, одасвуд су почеле да стижу узнемирујуће гласине о општем устанку Курда против нас.
Почетком јуна већ је било потпуно извесно о огромним гомилама Курда које су се придружиле непријатељском одреду са циљем да опколе Бајазет који смо заузели. 4. јуна очигледно непријатељски однос Курда према нама изразио се између осталог у томе што су тог дана напали стада становника Бајазета и отели до хиљаду глава стоке.
Командант одреда стационираног близу Бајазета, потпуковник Пацевич, сазнавши за промену расположења Курда и њихово окупљање у чете, желећи да сазна снаге непријатеља који се, према гласинама, кретао ка Бајазету, одлучио је да 6. јуна предузме извиђање према тврђави Ван. Ради појачања трупа којима је располагао, позвао је комеданта Бајазета Штоквича и наредио му да из гарнизона да једну роту. Штоквич се успротивио таквом наређењу, истичући да се цео гарнизон састојао од само две роте, од којих је једна увек била у акцији на стражи; али пуковник Пацевич је наредио да рота крене за њим у извиђање.
Одред под командом пуковника Пацевича кренуо је из Бајазета у пет сати ујутру 6. јуна. Око једанаест сати ујутру у тврђави су већ чули пуцњаву иза брда, према језеру Ван, а ускоро су се на гребену брда појавили козачки коњаници који су водили коње демонтираних [распојасаних / сјаханих] козака; за њима се појавио густи ланац стрелаца-козака који су се повлачили готово трчећи. Непријатељска коњица је обилазила оба крила оних који су се повлачили, држећи се прво на осам стотина корака, а затим све ближе, не појединачно, већ у масама. Капетан Штоквич је, видевши тежак положај оних који су се повлачили, позвао тврђавску стражу као заштиту, и ускоро су наше трупе, узвраћајући ватру, у реду ушле у тврђаву, или тачније у бајазетску цитаделу ради упорне одбране. Од тренутка уласка трупа у тврђаву, главна команда над њима прешла је, према постојећем војном закону, на капетана Штоквича.
Током повлачења наших трупа кроз град, сами Курди су отворили ватру на њих из својих кућа. Пуцале су чак и жене!… Све до ноћи 6. у мрклу ноћ ватра није престајала, а унутрашње двориште тврђаве било је изложено ватри са околних висова. Ноћу, уз одблеске пожара, гарнизон је у граду видео стравичну слику: муслимани су клали Јермене не разликујући ни пол ни старост… Жене и децу који нису били доклани бацали су у ватру…
Одасвуд су се чули језиivi крици, стењања и плач… Војници су једноставно плакали гледајући шта се дешава… Такве слике поновљене су три ноћи заредом, с том разликом што су у варварству учествовали не само Курди, већ и регуларна турска пешадија и — што је најстрашније — саме курдске жене!“
(Према другим изворима, масакр је почео тек након што су браниоци тврђаве одбили понуду о капитулацији и одбили први јуриш).
Град са цитаделом, коју је још у XIV султан Бајазит подигао на месту старог арменског града Пакована, налази се у североисточном углу Турске. Сама цитаделя Бајазет више је замак него тврђава, али се налази на брду са толико тешким прилазима да три-четири пешадијска батаљона са неколико топова могу издржати дуготрајну опсаду.
Због чињенице да је злосрећно извиђање које је предузео Пацевич испровоцирало непријатеља на одлучне акције, фактички загнавши остатке руског одреда у тврђаву, припреме за опсаду нису спроведене на одговарајући начин. Притом је најсудбоносније било то што комедант тврђаве није на време издао наређење да се залихе хране гарнизона преселе из града у цитаделу, а што је најважније — нису створене залихе воде. Стога је, када су Турци пресекли поток из којег се тврђава водом снабдевала цевима, над гарнизоном надвила претња смрти од жеђи.
У таквим условима почела је 23-дневна одбрана тврђаве Бајазет, која је трајала од 6. до 28. јуна и ушла у историју као „Бајазетско седење“.
Већ трећег дана блокаде врућина, жеђ и глад почели су да доносе очај опкољенима. Официри и војници окупљали су се у групама и расправљали о насталој ситуацији. Почели су да се чују позиви на капитулацију.
Ујутру 8. јуна Турци су великим снагама под командом бившег комеданта града Кјамал Али-паше предузели снажан напад на цитаделу. И управо тог дана догодило се нешто о чему историчари и данас расправљају.
На зидинама тврђаве подигнута је бела застава капитулације.
Ова жална чињеница се раније једноставно прећуткивала, а касније се одразила у познатој сцени из Пикуљевог романа са паничним Пацевичем. Спор се стога више не води око тога да ли је покушај капитулације постојао или не, већ о томе ко је крив: деморалисани Пацевич или Официрско собрање које је донело колективну одлуку?
У самој цитадели у том тренутку владала је конфузија. Из многих делова тврђаве ватра је настављена, док се застава час појављивала час губила из вида. Упркос Пацевичевом наређењу да се прекине ватра и припреми предаја, већина официра није журила да изврши наређење, уверавајући збуњене војнике да о предаји тврђаве нема говора.
Милиционери су већ почели да развлаче барикаде на капији, док се међу официрима отворено сукобљавало. Чули су се гласови оних који су били спремни да у случају предаје сами себи пуцају у главу, док су се други спремали да скоче са зида и бајонетима се пробијају до пограничних планина. Ковалевска је молила Ставропољце да се не предају, већ да се боре до краја.
Ови последњи су, заједно са артиљерцима, супротно Пацевичевим наређењима, по наредби Томашевског извукли 8. топ под свод капије у друго дворище и, напунивши га картечем, усмерили цев ка капији, спремни да отворе ватру на непријатеља који је покушавао да провали у цитаделу. Око топа су се, наоружани бајонетима и сабљама, постројили Ставропољци и канонири.
У међувремену је Пацевич, машући шапком са зида, на турском викао нападачима да ступе у преговоре. Међутим, у том тренутку тешко је рањен метком у леђа, при чему су, према сведочењу очевидаца, хитац испалили из саме цитаделе. (Уосталом, „у рату нема случајних метака“, како је говорио светитељ Николај Велимировић).
Од тог тренутка ситуација у гарнизону се радикално променила. Браниоци цитаделе изјурили су на зидове и отворили паљбу из све снаге по Курдима који су их опколили са свих страна.
Бела застава капитулације била је покидана. Штоквич је потпуно преузео дужност комеданта тврђаве.
Након одбијања турског напаа започела је исцрпљујућа опсада која је полако али сигурно уништавала браниоце тврђаве. Осим мука од жеђи, војници су били лишени и оног мало чега се може надати исцрпљено људско биће: није било могуће чак ни мирно заспати, јер су тела наших војника била прекривена гомилама паразита…
Војници су толико ослабили да их је трзај пушке обарао с ногу. „Два-три дневна двопека и једна супена кашика ускјеселе воде са мирисом леша при пакленој врућини од 40–45° учинили су своје током многих дана: нису убили гарнизон, већ су га претворили у гомилу скелета и живих мртваца које није било могуће гледати без душевне језе и ужаса“, сећао се касније Штоквич.
Знајући за тежак положај гарнизона, непријатељ је у цитаделу слао парламентарце са понудама за предају… Али Штоквич је одбио све захтеве за капитулацију.
28. јуна у помоћ Бајазету стигао је Еривански одред под командом генерал-лейтенанта Тергукасова и напао блокадни турски корпус; Штоквич је такође са делом гарнизона извео испад. Турци су били поражени. Тиме је завршена 23-дневна одбрана бајазетске цитаделе.
Касније је Штоквич писао: „Да је опсада потрајала још 5–6 дана — читав би гарнизон до једног изгинуо од глади и жеђи, или би цитаделе одлетела у ваздух заједно са Турцима који су провалили у тврђаву“.
„Бајазетско седење“ ушло је у историју руске славе, а име комеданта тврђаве, капетана Штоквича, постало је појам за херојство.
У том контексту, свакако изазива чуђење чињеница што је у свом познатом роману Валентин Савић Пикуљ зашто-зато другог хероја одбране Бајазета — пуковника Исмаил-хана Нахичеванског — приказивао као издајника. Ово је изазвало нездрава реаговања чија се суштина на крају срушила на покушаје разоткривања „мита о Штоквичу“, чија је личност, по мишљењу „разоткривача“, засенила лик хана Нахичеванског у јавној свести.
Ипак, какве год маштовите реконструкције које „отварају очи истини“ излазиле на књижевно тржиште, треба имати у виду да сва пређашња руска енциклопедијска издања једногласно наводе да је одбраном руководио капетан Штоквич. У каснијим совјетским издањима влада неодлучност: као команданти се наводе и капетан Ф. Е. Штоквич и пуковник И. Хан Нахичевански.
Веома не бисмо желели да наш оглед завршимо на оваквој ноти, јер психолошки оваква двосмисленост подстиче пораст неповерења било према званичној руској војној историографији, било према личности Исмаил-хана Нахичеванског.
Ствар је у томе што неповерење према славном муслиманском ратнику, који је верно служио православном Императору Сверуском, индиректно баца сенку на сећање на другог представника славног рода Хана Нахичеванског. А управо је нећак Исмаил-хана Нахичеванског, генерал Гусејн-хан, био један од оних тројице генерала који су након познате катастрофе 2. марта 1917. године остали одани цару Николају.
Добивши из Ставке вест о абдикацији, генерал Гусејн-хан Нахичевански послао је начелнику штаба Врховне команде генералу М. В. Алексејеву телеграм:
„До нас су дошле вести о крупним догађајима. Молим Вас да не одбијете да пред ноге Његовог Величанства положимо безграничну оданост гардијске коњице и спремност да умремо за свог обожаваног Монарха. № 2370. 3. март. 14 ч. 45 м. Генерал-ађутант Хан-Нахичевански“.
Као што је познато, генерал-ађутант Алексејев није проследио телеграм цару. Генерал-лейтенат А. И. Деникин бележио је у својим „Огледима руске смутње“ да су само ретки официри покушали да спасу монархију, али је било прекасно.
Нема ко је у том тренутку могао да скине издајничку заставу капитулације. У Ставци се није нашао свој „капетан Штоквич“.
Коришћена литература:
[1] Антонов В. М. 23-х дневная оборона Баязетской цитаделе и комендант Фёдор Эдуардович Штоквич. — СПб. : Тип. т-ва „Общественная польза“, 1878.
[2] Бабич А. В., Галич А. М. Бессмертный гарнизон: о „Баязетском сидении“ в июне 1877 г. — Краснодар : ГАКК, 2011.
[3] Иванов Р. Н. Оборона Баязета: правда и ложь. — 2-е изд., испр. и доп. — М. : Герои Отечества, 2004.
