Католичкој Пољској није довољно вишевековно искуство

155

Овог септембра навршило се осам деценија од почетка оружаног сукоба немачке и пољске војске, које су настали спор око коридора за тадашњи Dancig, решавале као неминовни наставак бројних претходних међусобних политичких ултиматума.

До почетка отворене ревизије тог ратног сукоба који је одмах прерастао у светски, неупитни став историчара да је немачка страна тако започела нови светски сукоб, ипак још чека затворене архиве!

Упорно утрпавање дела кривице aрмији СССР за брзи војнички слом тадашње Пољске, као видљиви појавни облик сарадње два тоталитарна режима у тадашњој Европи, изнова је отворио дилему о кривици за изазивање светског сукоба, јер су постојеће чињенице дискутабилне.

Немци су оружјем интервенисали тек после масовног физичког прогона становника Пољске, али немачке националне мањине, и то као одговор од стране пољске армије на захтев за ревизију коришћења коридора, одређеног од стране међународне комисије при стварању новопроглашене државе Пољске, као јединог решења за одвојени део немачке државе у тадашњој Источној Пруској!

Немци су одмах после свог почетног војничког успеха у пограничним областима, упутили писмену понуду пољској страни за мирно решење насталог спора, али су Велика Британија и Француска одмах објавиле рат Немачкој, формално правно претварајући тадашњи локални сукоб у светски рат!

Док се потом одиграва пољска драма, „брижни савезници“ из Лондона и Париза не чине баш ништа да физички помогну својом војском, а у рату су са немачким агресором, како тврди моћни BBC!

Тек када су увидели, да ће немачке трупе заиста избити на тадашњу пољско-совјетску границу и бити још двеста километара ближе Москви, покренули су совјети своју војску да изађе на међународно договорену  Керзонову линију, коју су одредили чланови комисије за пољско-немачко разграничење (1919.године!), као међународно признату границу новонастале Пољске (на Истоку).

Чињеницу, да су Пољаци користили оружани сукоб између црвених и белих у Русији да силом оружја прошире своје тадашње границе, притом окупирајући тадашњу руску територију на којој су сами Пољаци мањина у односу на Белорусе, Украјинце и Жидове, западни историчари игноришу, јер би морали да кажу да је совјетска армија у септембру 1941.године само изашла на међународно признату границу источног дела Пољске, притом дочекана од домаћег становништва као ослободилачка, после бројних примера прогона и злостављања од стране пољских шовиниста!

Стање после немачке окупације Пољске, и објављеног (мирујућег!) рата од стране Француске и Британије, тадашње совјетско руководство искористило је за убрзану припрему своје државе и армије од неминовне нацистичке агресије, коју покварено потичу и амерички и британски финансијски кругови, намерни да добрано профитирају од тога немачко-совјетског оружаног сукоба.

Амерички финансијски моћници рачунају, разореним ће државама бити неопходна помоћ за опоравак који ће они диктирати, а кредити ће се наплатити из ресурса природних богастава тих земаља, притом своју покварену намеру увијају у обланду „борбе против комунизма“ који се мора победити, не бирајући средства у тој борби!

То, што је већ тада било видљиво да нацисти отворено планирају „коначно решење жидовског питања“ није бринуло оне који су свесно финансирали нацисте у успону, док се они сами нису осетили довољно снажним да заузму своје тобожње место у „новом светском поретку“!

Америка је већ тада планирала питање свога будућег учешћа по моделу као у Првом светском рату, тек када противник буде добрано исцрпен и ослабљен!

Успаване победом у Великом рату, тог септембра 1941.године ни Француска ни Британија нису представљале опасност за разбуђену Немачку, тако жељну реванша и наплате „демократских услова“ из Версаја, ојачану моћном индустријом Чехословачке коју су јој те заштитнице демократије принеле на тацни у Минхену, рачунајући да ће се потом упутити на Исток по жељени „Lebensraum“ који неминовно ипак води преко Пољске, тим пре што су Пољаци уљуљкани наводном британском заштитом,  кињили у континуитету немачку (и не само немачку!) националну мањину!

Чак ни минхенска трагедија Чехословачке није им била довољна опомена, да прихвате понуду совјетског руководства (дату још пре минхенске срамоте) да се заједнички одупру претећем фашизму!

Уместо извлачења поуке за страшне последице свог немара у сагледавању угрожености државе, данас пољски државници упорно прозивају некадашње совјетско руководство за своју трагедију, отворено хушкајући НАТО да се трајно насели у Пољској, тобож као заштитник од претеће руске „агресије“!

Историја је учитељица за мудре, али католичкој Пољској није довољно вишевековно искуство, да је за разне покварењаке увек извлачила кестење из ватре својим рукама, у односу на православну Русију!