Пребијање навијача „Црвене звезде“ као „кроатоунификација лијепе њихове“

93
слика: https://www.kurir.rs/

Дивљачко пребијање навијача „Црвене звезде“ у  селу недалеко од КНИНА, само зато што су као Срби навијали за ту Црвену Звезду, изазвало је реакције у eвропској и регионалној штампи, нарочито у Србији и Р Српској!

Нажалост, коментари београдске штампе били су скоро шаблонски, и баш видљиво далеко од истраживања почетака појаве тако типичне за хрватску „уљудбу“ (социјализација), која траје већ више од два века  наспрам српског народа у „лијепој њиховој“!

Препознатљиво, већ шаблонско реаговање хрватских уљудбара, који су обавезно под кринкама (читај, маска), оборужани палицама, мачетама и кољем, као јединим средством које ти „српски цигани“ могу разумети, појавило се на јавној сцени још у другој половини XIX века, у мешовитим срединама где су Срби углавном били знатна мањина, али увек окупљена око СПЦ, одударајући већ тада од све видљивије „кроатоунификације лијепе њихове“, коју су отворено потицали свештеници RKC, али и тадашња крута аустроугарска администрација састављена обавезно од  високих чиновника, и домаћих мешанаца као нижег чиновничког апарата  послушних извршитеља, притом фрустрираних својом личном неприлагођеношћу.

Ти су мешанци потекли од пристиглих чиновника, које су називали „Бахови хусари“ (по аустријском министру Баху) јер су плански упућени у крајеве где има Срба, тачније православног становништва, као нежење које ће се женити домаћим католкињама, остајући у тој средини и после пензионисања као својеврсне цару одане енклаве, у „сумњивом“ окружењу одгајајући своју децу у мржњи и покорности, цару и католичкој цркви.

Домаћи Срби упорно су указивали на те потомке, који су тежили да буду већи католици од папе, како гласи народна изрека!

Чињеница, да су им се маме углавном удавале из чисто материјалне користи, малтретирајући и саме своје комшије као нормалну појаву јер су  постале „царске“, те су недодирљиве!

Како је време пролазило, јачала је ова шовинистичка нетрпељивост!

Стварање Југославије, прве заједничке државе где су Срби напокон постали слободни и у некадашњим аустроугарским крајевима, срцем и душом служећи својој Отаџбини, само је ове трагове прошлости довело до усијања, изазивајући личне сукобе, пизме и пакости, од стране потомака „бахових хусара“ који су упорно ширили причу о „циганској окупацији лијепе њихове“, злурадо гледајући манифестације Соколских удружења, или Видовданске и Ђурђевданске свечаности широм „лијепе њихове“, које баш ничим нису вређале Хрвате!

О  радосном учешћу потомака „бахових хусара“ у пројекту затирања  Срба, Жидова и Рома у време НДХ сувишно је говорити, као и о чињеници да их кроатокомунисти нису казнили за то недело, те су после притајеног периода наставили са испољавањем свога „кроатоваспитанија“, свесни да су поново заштићени из виших интереса!

То се нарочито манифестовало на фудбалским утакмицама у Сплиту, када би Звезда гостовала, а Срби из Крајине и шире масовно долазили да навијају, јер је то тада било једино режимско допуштење, као вешто толерисани вентил за национално пражњење!

Бесни, што не смеју да палицама и мачетама васпитавају те „влаје из Загоре“ и шире, домољуби су временом акумулирали трајну мржњу наспрам Црвене Звезде, тачније наспрам оне симболике навијања, коју Звезда тада значи!

Не чуди стога, да маскирани домољуби, претходно осокољени говором (наводно пијане) хрватске плавушице у Книну, спонтано крену да заврше са ретким остацима покланог народа, свесни да их нико неће казнити, ни усташофилна власт, ни злонамерно ћорава ЕU која их подржава, ни NАТО који их обожава као будућу пешадију, када се напокон изнова крене на те „руске агресоре“, наравно!

Салонски београдски критичари ових бројних појава „кроатоваспитанија“, напокон би морали да системски уобличе адекватно објашњење за суштину те појаве, па да потом утврде стратегију супростављања, тумачењем настанка и штетног учинка, али по моделу- на љуту рану, љута трава- а не да кампањски реагују, потом препустајући другосрбијанској олош-елити да упорно тумачи „српску кривицу и одговор разложно фрустрираних Хрвата, и то у њиховој земљи“, где су трагови српског трајања и постојања стари колико и хрватски, али без оног лажног измишљања католичких фрањеваца у „Ljetopisu popa Dukljanina“ као какве обавезне Књиге Постања код данашњих Хрвата!