Убиство Александра Карађорђевића као предигра новог светског крвопролића

181
слика: https://www.mkd.mk/

И ове године, поједини пригодни текстови о убиству краља у Марсеју натурају теорију о дубокој умешаности комуниста у сам атентат (ах ти Руси, они данас искачу из сваке неразјашњене дилеме прошлости!) јер су шуровали са усташама!

Али, енигма Марсејског атентата је ипак много више упућена на лоповштине британских господара из сенке, него ли на тадашњи Кремаљ и бркатог хазјајанина!

Александар Карађорђевић као владар, био је ослоњен на француску улогу у времену после Великог рата, али је мудро и далековидо подржао Масарикову идеју да се створи тројни савез познат као Мала Антанта, јер су новонастале земље Чехословачка, Југославија и проширена Румунија, биле угрожене од великомађарских настојања за ревизију Тријанонског споразума.

Али, Британци су још од 1927. године користили Анту Павелића као својеврсну полугу притиска на Александра за уступке хрватским сепаратистима, намерно отварајући тзв „хрватско питање“, иако је јасно видљиво да је усташки покрет терористичка организација и да се терористи решавају употребом жандармерије и суда, а не политичким уступцима.

Индикативно је да је од те 1927.године на челу бугарашког ВМРО Иван-Ванчо Михајлов, који се такође залаже за тероризам као облик политичког деловања, што је прокламовао још друг Троцки, те је разумљиво да на тој основи сарађују хрватске усташе и бугарашки ВМРО, покушавајући заједнички да дестабилизују Југославију. Разумљиво је и да их подржава адмирал без мора (Хорти) и талијански Дуче, разочаран што је српска пешадија ипак прва стигла на плави Јадран, али тада аустроугарски! Зато су и мађарски и талијански логори за обуку доступни усташама, чији су инструктори вмровци!

Код толиких комшијских „бабица“, усташки покрет је бујао упркос свим потезима државне власти краља ујединитеља, чије се чврсте руке плаше у самој Југославији, желећи да га убију!

Међутим, чињеница је да је Александар благовремено уочио општу опасност за мир у Европи, која се рађа под британским патронатом у Немачкој, док се усправља после привредног колапса и „хуманих“ одредби версајског споразума, који су ипак аминовали и британски и амерички представници, а диктирали осветољубиви Французи.

Александар је далековидо сагледао непосредну опасност за Чехословачку и Југославију, инсистирајући и на војном повезивању, што би било брана плановима „продора на Исток“ (Drang nach Osten) које је британска политика упорно шапутала у уво немачким нацистима!

Тврдоглав и својеглав, Александар није намеравао да слепо слуша покварене острвске сплеткаре, ипак се још сећао њихових прљавих игара из 1915.године, које су отерале српску војску у Албанску голготу. Био је потпуно свестан опасности од усташко-вмровских терориста, али је ипак поклонио поверење француској полицији, верујући да ће га заштитити током посете. Тврдоглаво је одбио да панцир обуче испод адмиралске униформе, упркос молбе краљице Марије на коју га је потсетио собар!

Упозорење југословенске полиције, које је било детаљно поткрепљено стварним сазнањима, у француској истрази није никада детаљно поткрепљено њиховим превентивним мерама, ако их је уопште и било! Француска се и данас буса у прса како су српски пријатељи, али и даље упорно крију документе из истраге самог атентата ко змија ноге, а прошло је толико година, да се историчари и запитају па шта то крију, или боље речено чије све умешаности крију!

Убиство Александра је заправо било сахрана версајске европске стварности, а не само почетак растакања краљевине Југославије, као државе која је тежила стварном миру, макар и на Балкану.

Убиство је омогућило и последичне игре око Чехословачке, и јачање нацизма и фашизма, и Аншлус Аустрије, и великоталијанске игре у Албанији, све као предигру новог светског крвопролића!

То убиство је заправо највише користило банкарско-индустријским круговима Лондона и Њујорка, да зараде на насталој трци у наоружању која се отвара од 1935.године, када нацисти почињу своје масовне маршеве за „бољу Европу“, коју ће наравно предводити Трећи Рајх, кога је Александар ипак препознао, намеран да заустави надолазећу невољу, али је бугарски терористички метак био бржи!

Атентатор је користио своје омиљено оружје, поуздано и проверено, наравно немачке производње, али су бомбе биле талијанске, а пасоши са лажним именом чехословачки, али из конзулата у Загребу!

Таман толико и да дан данас разбуди машту, а нема интересовања хијена из филмског и телевизијског света, а зарада би била импресивна!

Ипак, нико још не дира скривене „марсејске кругове“, и не отвара ту Пандорину кутију, а време тече!