Улагујући се бриселским бирократима, унифицирајући српски народ на европски калем, прогласили су београдски колаборанти 11.новембар за државни празник!
Само, у лажи су кратке ноге кажу Срби, па да мало потсетимо заборавне на те давне али славне чињенице!
Кад су Срби кренули тог 15.септембра 1918.године да на Солунском фронту ослобађају тада окупирану Отаџбину, ударајући на здружене армије три тадашње царевине (Немачка, Аустроугарска, Бугарска), британски „томији“ успешно су већ четврту годину рили блато Фландрије, француски плавци су признали да они немају снаге да протерају немачке окупационе трупе, које су још девесточетрнајсте стигле до Вердена, а каубојска експедициона армија (500000 војника) која је у пролеће девестоседамнајсте стигла као спас исцрпљеним антантиним борцима на Западном фронту, већ је имала скоро половину војника избачених из строја, што рањених, што болесних, и нажалост погинулих, те ни они нису помишљали на офанзивне активности.
Тако су заправо на Западном фронту читали коминикее савезничке команде о пробоју Солунског фронта и незадрживом напредовању српске војске, забадајући српске заставице на показној мапи, како је лава српских војника газила силне царске солдате, који су за месец и по српске офанзиве подвијена репа оступали од Грчке до реке Саве, до тадашње српске границе!
Војници Седмог пешадијског пука Дунавске дивизије првог позива (остаци резервиста из Београда који су 26.јула 1914.на позив регента Александра по трећи пут у три године обукли свој копоран, да стану на браник Отаџбине) ушли су већ првог новембра у своју ослобођену престоницу, таман кад су немачки царски генерали упутили предлог савезничкој команди да склопе примирје,како би своју гладну армију возовима вратили у Немачку, која тада није била ни разорена,ни опљачкана, као страдалничка Србија.
По наређењу здружене команде из Солуна, прешли су српски пукови на територију распадајуће Аустроугарске, гонећи остатке царске војске, притом заробљавајући и фелдмаршала Макензена, најславнијег немачког команданта из Великог рата!
Војвода Мишић, као начелник српског генералштаба упутиће га у Солун, да би се француски и енглески генерали сликали поред њега као победници, поштујући чињеницу да је надмени Герман наредио да се браниоци Београда 1915. сахране са свим војним почастима, које су заслужили својом одбраном пред надмоћним агресорима!
Српске победнике тада су раздрагано дочекали и у Загребу и у Сарајеву, јер су им донели дуго жељену слободу, иако данас лажу да су то заправо били „великосрпски агресори“!
Још и пре оног потписа у Фошовом вагону у Компијенској шуми, којим су немачки агресори прихватили одржавање међународне конференције сила победница (које ће им одредити даљу судбину), распала се Аустроугарска, та тамница народа (како ће је назвати неумрли Гаврило на Сарајевском процесу, који то нажалост неће жив дочекати), јер су српске војничке победе довеле до тога, а не никакво договорено примирје!
Тек после потписивања примирја,усправиће се британски „томији“, а каубоји ће кренути у сакупљање ратних трофеја да их понесу преко мора, (нарочито су били тражени немачки први завоји од креппапира,јер више нису имали памучних!), а српски победници ће морати ратовати за будућу западну границу заједничке државе, јер новопроглашене Република Аустрија и Краљевина Мађарска желе да задрже словеначко и хрватско становништво у својим новим границама, те то слављено Примирје није Србима уопште донело видљиву олакшицу, да се може казати, ево то је била корист за Србе!
Нажалост, тада исхитрено облачење југословенског капута пре него ли је обучена свесрпска кошуља донеће српском народу тешке последице у Другом светском рату, и грађанском рату крајем прошлог века, које некадашњи савезници не да нежеле да прихвате, већ упорно терају воду на антисрпски млин, иако чињенице казују да греше, али велики и моћни терају по свом!
Само Срби имају изреку– ничија до зоре није горела –, али и још јаснију да је тама најгушћа пред свитање!
Нови мултиполарни свет који се рађа ко освит, полако али сигурно то и потврђује!
А време тече …………….
