У совјетско време партија је поучавала нас, новинаре који се баве међународном проблематиком, да у саоопштењима међународне штампе тражимо смисао између редова и та глупа навика се дубоко укоренила у мојој глави. Ја се ионако нисам прешалтао и не верујем у часност независних западних медија. Посебно америчких. Иако ме често срамота од колега.
Зато сам одмах и посумњао, када сам прочитао интервју новог српског премијера Ане Брнабич агенцији Блумберг. Она је рекла да се неће дуго колебати ако се пред њу постави питање неопходности избора између Русије и ЕУ. Изабраће ЕУ.
Не, мислим да се тако не ради. Ана Брнабић је добро припремљена дама и такве глупости неће говорити. И нисам успео ни завршити читање интрвјуа, а већ стижу депеше о томе да је наш амбасадор у Беграду пожурио ка госпођи премијерки и испоставило се да је то заиста била «патка». Она не говори тако. А као потврда тога, Ана Бнабић је показала стенограм разговора у коме је све изгледало другачије.
А то је изгледало овако: «Наш пут – јесте Европска унија, то је очигледно. Ми имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и религије. Многи људи у Србији доживљавају Русију као нашег старијег брата, нашег заштитника. Та осећања не треба потцењивати. Но, наш стратешки пут је – Европска унија».
А већ даљи пасажи интервјуа у коме није дала јасан одговор на то шта ће радити Србија ако одбијање да прихвати антируске санкције постави под претњу чланство у ЕУ – једноставно одсуствују.
Иако је она наводно рекла да је «на Балкану веома сложено прихватати се било какавих обавеза».
Добро, ако одсуствују, значи да одсуствују. Знамо ми те Американце… Подметнула копилад.
Јер и председник А. Вучић и министар иностраних послова Ивица Дачић су стали у заштиту оклеветане Ане Брнабић. Обоје су рекли да је то огољена лаж. А бивши председник Николић је генерално ставио тачку: као, како сте смели тако нешто и помислити?!
Ја сам ту, на своју срамоту, сањарио. Па мислим, ако су зашиљена пера из Блумберга нанели такве трауме државном руководству Србије, онда ће им забранити улаз на територију земље, прогласити их персономама нон-грата, обавестити целокупну светску штампу о прљавим триковима ове подле агенције и да ће им дати по заслугама. А можда ће им, једног дана, улични хулигани стати за врат како не би махали прљавим шапама на најсветије.
Но, заслужили су ниткови! Скоро да су подорвали вечно пријатељство између Србије и Русије.
Међутим, за сада је све тихо. Канцеларија Ане Брнабић чак није затражила ни објашњење од Блумберга. Изгледа да и даље могу водити своју подривачку делатност?
А можда је српска влада сувише великодушна, да би на такве ситнице обраћала пажњу?
Иако ме неки гласић који се у мојој подсвести очигледно зародио још у периоду совјетског тоталитаризма, полагано голицао:
– А да то није било сондирање српског јавног мњења? Јер још увек јој нису озбиљно заврнули руке на леђа. Чак нису поставили услов ни за признавање Косова ради ступања у ЕУ. Само су наговестили. Иако ће доћи време када ће то поставити као услов.
Па у ЕУ и нема таквих преседана, да би земља-учесница водила сопствену политику по питању односа са Русијом. Све су постројили у један ред. Ево се метежни Виктор Орбан у Мађарској бори за слободу и ништа се не догађа.
Тако да одважне изјаве Александра Вучића и Ивице Дачића о спољној политици без преседана, која спаја два неспојива напитка у једној бочици, наравно, пријају души. Но, не уливају бланко поверење. У сваком случају, док не осетиш укус напитка.
