Српски војник није изабрао свој позив само да би извршавао наређења, већ да би увек био на услузи Отаџбини. Онда када је полагао заклетву она се није односила на његове чинове, привилегије или било чије појединачно име. Када се постаје војник Отаџбине није битно које је друштвено уређење, да ли је држава краљевина или република, која је странка на власти или … Једино битно за српског војника је душа, чојство и неизрецива љубав ка мајци Отаџбини и свом народу.
Онда када се догоди да властодршци издају (што и није тако ретко) посао војника, посао српског официра је да то препозна, не дозволи, заустави. Не можеш бити српски војник, не смеш се звати српским официром ако то ниси спречио. Задатак часног војника и официра је да учини све да издаја не успе, да се образ Отаџбине никад не упрља. Знао је то увек кроз историју прави српски војник, зато је Србија и имала толике официре са којима се поносила.
Сетимо се само 17. априла 1941. године и капитулације Краљевине Југославије у Другом светском рату. Тог дана посада разарача „Загреб“ добила је наредбу команде да брод неоштећен преда окупатору. Окупатори су очекивали да ће тако и бити. Мислили су да ће бити управо онако како су много касније, у првој деценији 21. века и успели. Додуше, ово потоње није представљено као окупација већ као потребна и неопходна „реформа“ војске. Тада НАТО окупатор наоружање није преузео да би га користио већ да би га претопио. Окупатору тада није требало оружје али му је било неопходно да што више отупи оштрицу српске војске. Наравно то је био само наставак тихе окупације после НАТО агресије која је изведена на нашу Отаџбину.
Успех „демократског“ запада у разоружању Србије на почетку 21. века не треба да тражимо у снази тог зла. Прави разлог је у нашој поданичкој власти и недовољној части и поносу официра који су о томе могли да одлуче, да се супроставе или зауставе. Назив „реформа војске“ је био само маска за прихваћену издају и губитак части тих „официра“ и политичара. Њихова имена занавек ће бити уписана у историји Србије црним словима. Као имена људи без довољно части и образа. Као имена оних који нису заслужили да носе униформу коју су пре њих носили поносни српски војници и официри. Да ли су то прихватили из незнања или мањка храбрости и части није ни битно, јер је и једно и друго недопустиво за српског војника. Пре њих су ту униформу носили они који ни по коју цену нису били спремни на понижење.
Вратимо се зато на 1941. годину и ратни брод „Загреб“, којим су управљали поносни официри, прави потомци српских јунака. У наредби о предаји коју им је послала команда јасно је стајало да непоступање по њој повлачи војни суд и смртну казну. Међутим, на броду разарачу се нису налазиле кукавице ни слепи послушници жељни нових еполета, већ часни војници. Официри којима понос и љубав ка мајци Отаџбини није дозвољавала бедну и бесчасну предају иако је Краљевина већ капитулирала. Зато комадант разарача Никола Кризомали одлучује да се ратни брод ни по коју цену не преда окупатору. У складу са одлуком издаје наређење поручницима Милану Спасићу и Сергеју Машери да се изврши припрема за потапање брода. Спасић и Машера су тако и учинили а затим рапортирали Кризомалију:
„Господине капетане бојног брода, штапини су потпаљени. Напустите брод.“
Након овог кратког рапорта капетан је издао наређење да се брод напусти, што су сви сем Спасића и Машере и учинили. Ова два официра краљеве војске доносе одлуку да до краја остану доследни у одбрани своје части. Одбијају наређење, а не успевају ни на силу да их укрцају на већ одлазеће чамце. Када су штапини већ догоревали остају сами у пуној ратној опреми на крми брода. Очевици су даље описали :
„Стајали су мирно окренути ка Ловћену. А онда су се, у потресној церемонији, окренули и један другом стргли еполете с рамена. Загрлили су се и изљубили, а онда опет окренули ка Ловћену…“
Чувши јаку експлозију следеће што су сведоци могли да виде јесу тела Сергеја Машере и Милана Спасића која лете кроз ваздух… Разарач је своје путовање уместо у рукама непријатеља завршио на дну Јадранског мора. Официри Машера и Спасић уписали су се златним словима у књигу части. Управо у ону књигу у коју су се уписивале и генерације српских официра пре њих. Никад прави српски војник, српски официр није могао да прихвати издају, никад дозвољавао да изгуби част. Онај прави, никад.
Можда се зато треба сетити и мајора Стевана Велимировића. После једне изгубљене битке у Српско-турском рату 1876. године, генерал Михаило Черњајев у нападу беса због тог пораза оптужује га за издају, запретивши му војним судом. Увидевши да је пренаглио и погрешио, ђенерал Чернајев брзо мења своју одлуку, након чега саопштава мајору Велимировићу да ће га, ако сутра буде успео да очува позиције на левој обали Мораве, унапредити у чин потпуковника. Али било је касно: мајор Стеван Велимировић је сматрао да је његова официрска част укаљана, био је осрамоћен. На промену наређења и могућност награде коју му је упутио генерал Чернајев, одговорио је :
„Праштање није нужно, пошто ја не увиђам моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и досада борио без икаквих награда…“
Тог поподнева Морава је нажалост већ носила мртво тело мајора Стеве Велимировића. Извршио је самоубиство, не могавши да прихвати да буде осрамоћен, сумњу у његову љубав ка Отаџбини и официрску част. Веру, част и оданост мајци Отаџбини прави српски војник никада није мењао за еполете. Проблем данашњих официра је што су они све мање војници а све више политичари. А код политичара по западној традицији важе нека друга правила. Њих бирају по неким другим вредностима. Баш због тога они који прихвате та западна правила политике могу да издају а да то не буде ништа ново. Нажалост можда ни толико чудно. За њихов посао параметри нису вера, душа, чојство. Да су те карактеристике имали вероватно и не би били политичари, већ војници, часни синови своје Отаџбине.
Они који имају карактер, они који су светосавци, они који знају и поносни су на своје претке, за који год животни позив да се одлуче сигурно је да ће показати оно право српско срце. Прави Србин никад не губи душу без обзира да ли носи часну српску униформу или се затекао у блатњавом дворишту политике. Пример те праве и неуништиве светосавске душе можемо препознати у записима Младена Ст. Ђуричића са самог почетка Балканског рата:
“То ми је био највећи дан у животу”.
“Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на ком је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
НА ГАЗИМЕСТАНУ
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
– Добровољац Ра-кић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последнји пут тада.”
Наравно ради се о Милану Ракићу, дипломати, песнику, националном раднику, добровољцу, рођеном у Београду 1876. године. Србину који је правни факултет започео у Београду, а завршио у Паризу 1901. Од 1904. године радио је у Министарству иностраних послова а од маја 1905. у конзулату у Приштини, која се тада још увек налази под турском влашћу. Описујући Приштину тог доба у једној од својих преписки бележи:
„Нигде животне прилике нису тако бедне, а живот без дражи као овде. Па ипак нисам видео да је души негде тако слатко као овде.“
Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство и одмах по оглашавању мобилизације пријавио се као добровољац. Бивши дипломата се сад појављује као ратник у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије. Постаје комита под командом Војина Поповића – Војводе Вука. Управо такав је требало да буде сваки прави Србин који се одлучио да буде политичар. Прави светосавац никад не губи душу. За ове данас који се баве политиком са сигурношћу можемо речи да су све али Срби нису.
Данас се, нажалост, српски министри, политичари, официри поносе похвалама које добијају од Енглеске, Немачке, Америке, Брисела… Ваљда су заборавили да су нас ти што их данас хвале до јуче бомбардовали. Не налазе они ништа чудно у свом понизном и беспоговорном служењу НАТО-у, већ су срећни што их непријатељ тапше по рамену. У свом бунилу пред народом се шепуре хвалоспевима које су добили од убица српске деце. Али светосавци за разлику од политичара који их данас представљају добро памте. Прави Србин није заборавио речи једног од некад водећих идеолога мржње ка свему што је српско, свему што је православно:
„Кад желиш да увредиш свог противника, хвали га на сав глас због особина које му недостају.“
Винстон Черчил
Док се бескичмењаци радују похвалама које добијају од непријатеља српства, српски народ добро зна шта оне значе. Док запад мисли да је успео да сломи српски дух, док издајници мисле да су добро одрадили свој задатак, народ их пребраја, све сигурнији да им се крај приближио. Стрпљив, сигуран у веру и коначну победу правде, српски народ се води речима свог блаженопочившег патријарха Павла:
„Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина правда и љубав моћније.“
Зато можда већ сутра сване јутро у коме ће српску политику водити прави Срби, они којима је узор Милан Ракић. Осећа светосавско срце да се приближио дан када ће се у српским официрима пробудити уснули понос. Понос који им више никад неће дозволити да свој часни позив упрљају у каљу западне политике. Част и понос који ће омогућити да српски војник никад више не крене погрешном стазом. Стаза понижења и срама сигурно није пут резервисан за српског војника. Успех запада да на моменат заведе српског војника је само тренутан, јер нико не може да промени светосавску душу. Питање је тренутка када ће се пробудити крв предака која тече у нашим венама.
