Безбједносне струкруре у БиХ су као брод лудака без кормилара

343

Гдје је пошао и куд плови плови тај брод пун лудака; шта се дешава на њему и шта је данас у очима Европе, Америке и модерног свјета БиХ а шта „Босанска парадигма“?

Радикални исламизам…терористичка прјетња цјелој Европи… мали халифати, вехабијска насеља и параџемати…неколико стотина џихадиста у Сирији и мрежа помагача у самој институционалној структури државе. Свјежа историја пуна екстремне мржње, лажи и подметања те немоћ да се рециклиране лажи наставе узгајати на геополитичкој каљужи као права истина о нашој прошлости и садашњости.

И више од тога: БиХ је слика поражених сарајевских комуниста, бивших удбаша и пијаница из „Слободне Босне“ који заједно, у политичком и идентитетском савезништву са ратнохушкачким гласилима Ал каидине „Активне исламске омладине“, попут часописа и портала САФФ, креирају медијску слику о самој земљи. Свакако и откривају стање духа које влада у мржњом отрованој сарајевској касаби кроз писаније медијских касаБалија.

Комунизам и исламизам у заједничком контексту су изненађење само за неуке и необавијештене – дуалистичко-тоталитарно мишљење присутно је у проклетој авлији и њеној симболичкој трансцеденцији сарајевске касабе кроз изневјеравање културе особености одувијек. Чак се посебно манифестовало након привидно, са запада наметнутог, секуларног поретка. Управо је у постратном привидно секуларном животу ове огавне политичке махале дошло до узајамне искључивости између иманенције и трансценденције, нарави и наднарави, вјере и невјере, вјерског и секуларног фундаментализма, те између религије и науке, вјере и разума. Та међусобна и теоријска искључивост између ексклузивнога хуманизма и ексклузивнога ислама представља функционалну обману и највећу несрећу у својим практичним политичким манифестацијама у којима се Алијин син из Предсједништва БиХ, нимало, не разликује од сељака из Прњавора и комунистичке битанге из Зулфикарпашићевог Бошњачког института; док заједно сарађују и мрсе политику са наводним Хрватом из Демократског фронта. Сви заједно наличе на идеолошке бојовнике из исте касабе који су три стотине бошњачке дјеце, за ситну лову и товар идеолошке мржње, послали да убијају и кољу по Сирији – народ тј. сиротињу Сирије.

Управо они, заједно, пуних уста промовишу грађанску државу; европску (и цијелу западњачку) културу, нуде стално нове рецепте и механизме координације сарађујући са исто таквим идеолошким и историјским отпадом из реда српског и хрватског народа.

Онај појединац и онај народ који вјерује овим људима, странкама и политикама што вјерно одсликавају укупни менталитет и историјску свјест политичког Сарајева, његове стварне и потенцијалне домете у било којој животној сфери, тај је луд и ништа није научио на властитим нити на туђим грешкама.

Као што је свако разуман па и овај аутор, пружао, врло храбро, отпор комунистичкој диктатури осамдесетих година прошлог вијека и био непријатељ, хапшен и осуђиван, сасвим је логично да се и овом манипулаторском свјетоназору који су формулисале злочиначке ратне партије Бошњака, Срба и Хрвата уз помоћ етаблираних међународних терористичких организација попут: Муслиманског братства, Ал каиде и Исламске државе, буде непријатељ. Као што су комунисти наметали став да је партија и држава једно те исто тако и ови нови практични диктатори, лопови и злочинци, желе на темељу тог искуства утјерати народ у тор и присилити га да све њихове промашаје и пљачке подржава и аплаудира им.

Ни данас, као ни у османлијско-турско, фашистичко или комунистичко доба није дозвољено нити се толерише било каква критика од стране индивидуе или неке групе у односу на прокламоване идеје о „најбољем од свих могућих поредака“ али ни у односу на тактичке и оперативне модалитете реализације дотичног поретка.

Треба напоменути да се под идеолошким коријенима таквог тоталитаризма не подразумијевају неки по себи опстојећи метафизички или трансцендентни ентитети, него се ради о хипостазираним и апсолутизираним парцијалностима које у нашој иманенцији фактички функционишу као “метафизичке утваре” слуганског положаја кроз вјекове..

Наравно да постоји разлика између тоталитаризма као идеологије и тоталитаризма као практичко-политичке и социјалне појаве. Идеологија овога или оног тоталитаризма обликује се прије успостављања тоталитарне владавине, као (светоназорска, програматска, итд.) антиципација тоталитарне стварности и израз тежње за изградњом тоталитарног поретка, па се стога може говорити и о њезиној потенцијалној независности о успостављеном тоталитаризму. Обавјештени и свјесни врло усамљени и малобројни појединци, сигурно немају никакве дилеме у погледу оцјене да је Хитлеров Мајн Кампф представљао утјеловљење тоталитарне идеологије и прије него што је успостављен Трећи рајх и да би концепти који су ту развијени представљали тоталитарну идеологију чак и у хипотетичном случају да аутор Мајн Кампфа никад није ни дошао на власт, те да би се у том смислу могло истраживати низ нацрта и пројеката тоталитарне прроде који нису успјели доћи до своје реализације. Видљиво је да се ниједан успостављени тоталитарни поредак не може посматрати независно од тоталитарне идеологије на којој се темељи.

У самој БиХ се препознају три димензије тоталитаризма: 1) тоталитарна идеологија као скуп концепата и идеја, 2) практична настојања да се тоталитарни “нови поредак” успостави, те 3) успостављена тоталитарна владавина, озбиљење тоталитаризма. Друга и трећа димензија нису могуће без прве, а трећа димензија није могућа без прве и друге димензије. Што се самих идеологија тиче, оне се с обзиром на контекст у којем се обликују и репродуцирају дијеле на оне које стреме успостављању жељеног тоталитарног поретка до оних које оправдавају и подржавају већ успостављени поредак.

Ипак, важно је нагласити и сљедеће: из назначенога временског примата идеологије тоталитаризма над тоталитарном праксом, као и успостављајем тоталитарног поретка, нипошто не може слиједити закључак да би тоталитарна пракса и озбиљење тоталитаризма биле еманације идеје тоталитаризма. Прије свега, тоталитарни концепти не падају с неба, него се обликују посредством комплексних процеса који у битној мјери зависе о детерминантама стварног друштвеног живота, те најчешће представљају идеологијске изразе одређених фактичких тенденција и интереса. Друго, тоталитарне идеологије у тоталитарним владавинама се често модификују у складу с интересном динамиком самих тих владавина, тако да се нипошто не може говорити о некаквом једносмјерном узроку. Међутим, “логика” тоталитаризма, због прокламованог „општег интереса“ удвојене идеје државе и нације, води неминовно сужавању и укидању бројних грађанских права која су обезбјеђивала грађанску ситуираност; права и слободе.

„Босанска“ профашистичка диктатура јавља се као чедо нове европске демократске ере и истовремено је њена најснажнија негација. У том погледу, тај фашистички концепт, мање или више брутално, зависно од периода, гуши парламентаризам, владавину права, демократска начела, слободу мишљења, рад синдиката, итд. Однос према политичким, економским и расним противницима – слободним људима, развија се временом у терор.

Откуда ту Европска унија и шта то раде Сједињене Америчке државе на Балкану?

Одговор на ово питање усмјерава нашу пажњу ка Информацији Министарства сигурности (?!) БиХ о прјетњи националној безбједности, на којој се у привидно површном и лаичком дискурсу нашло шаролико друштво многих организација и појединаца међу којима углавном не постоји никаква веза или сарадња – чак ни узајамно познанство.

Ова јадна информација је захваљујући мржњом задојеном прњаворском пандуру процурила у јавност и једина разумна реакција која се чула из сарајевске касабе била је она изречена од угледне новинарке Едине Латиф. Многе битне чињенице које је изговорила израз су њене људске дужности и моралне обавезе: да ако си дошао у посјед скривене истине, дужност ти је да је саопштиш људима. И она је саопштила ту истину указујући на озбиљну површност и дилетантизам те указујући на чињеницу да су на тој листи и људи који пишу о терористичкој прјетњи и да им није мјесто јер тако и она може сама догурати на такве или сличне листе државних непријатеља само зато што пише.

Стављајући се у заштиту лица које уопште не познаје а са којима се сигурно не слаже у већини погледа и ставова, угледна новинарка је скренула пажњу на цурење информација у тзв. сектору безбједности на заједничком нивоу, отворено упирући прст у Драгана Мектића, министра безбједности и безвредности – лажљивца без потребне стручне спреме.

Једна димензија није уочена јер, признаћете, тешко је правити озбиљније анализе неког „тајног документа“ који је привилегија малобројних те је недоступан озбиљнијој анализи.

Овај безврједни безбједносни докуменат, који су сачиниле болесне службе психичког болесника на мјесту министра, очито није направљен у лажној држави Босни и Херцеговини, него је ауторство над њим, ипак, нужно приписати западним силама: Британцима, Американцима и Њемцима: гласним и насилним перјаницама наводне демократије.

Та информација потпуно отворено и јасно уводи ову земљу у најважнији геополитички сукоб на планети: сукоб Русије и Турске са једне стране и западних сила са друге.

Све организације и појединци из ове информације денунцирани су због наводних руских или турских веза. Колико је сарајевски сукоб са Русијом логичан и разумљив, толико сукоб и напад на протурски орјентисане групе и организације открива сљедећи најважнију мету и циљ: БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА.

Бакир, кога на западу називају „Мали Ердоган“, је сљедећа неизбјежна жртва овог курса управо због блиских веза са режимом из Анкаре и Истанбула али и због потребе да се сачува привид о дјеловању праведног западног диктатора који у притиску ка осовини Русија-Србија-Република Српска успоставља лажну политичку симетрију прогоном Бакира и наставља исмијавати и дерогирати наводну државност БиХ успостављену у Дејтону.

Жртвујући своје протурске послушнике, Бакир Изетбеговић копа јаму под својим ногама али њега жалити због тога или му помагати у невољи у којој се налази било би сулудо: јер управо је његова „памет“ довела Драгана Мектића на чело министарства безбједности, сигурно не питајући разумније и зрелије око себе: ни супругу Себију, ни сестру Сабину.

Са својим испраним мозгом син Алије Изетбеговића, попут естрадног вјерника и националног вође више од тога и не може, након што је подијелио и фрагментирао СДА као својеврсно породично наслијеђе и инструмент радикализма, богаћења и пљачке.

Зато су Американци у том колу са подлим Британцима и неодлучним Њемцима.

Свако ко нешто зна о политичким вриједностима уставотвораца и оснивача-утемељитеља америчке нације, зна да је окосницу самога америчког Устава чинила жеља да се избјегну двије кључне невоље: могућа тиранија већине над мањином; могућа концентрација превелике моћи у једноме државноме тијелу које би представљало реплику „тиранина“ или „монарха“. Сам Дејтонски устав и утемељени концепт конститутивних народа у БиХ привидно одговара првоме аспекту али други аспект, иначе подржан доктрином неотуђивих права и слобода из америчке Декларације независности, начелно је неускладив с овом врстом политичког приступа ратних тзв. националних странака али и институцијом Високога представника за БиХ са општим и посебним „бонским овластима“.

Право име и родно мјесто „босанске диктатуре“ је високи представник, који са широким „бонским“ мандатом представља класичног институционалног тиранина који уз подршку америчке владе и амбасаде омогућује и ствара политичке и „правне“ услове за умјетно стварање новога деликта мишљења аналогног ономе што се некада у Совјетскоме Савезу догађало непријатељима народа и партије. О чему се ту ради?!

Ријеч је о хајци на локалног реформатора који жели енергичнију борбу против терористичке прјетње„ ефикасније и мање корумпирано правосуђе, образовање за свакога, али и локалном покушају иза Америчких леђа да се у Босни и Херцеговини зачепи губица свакоме ко говори супротно. Свакако и о премјештању питања с интелектуалног или теолошког на кривично подручје а свако противљење, отпор или ругање постаје разлог и оправдање за прогон. Укратко, тај својеврсни бакировско-мектићевски политички расизам представља себе као заштитника вишедимензиналног култа државе коју само они имају право рушити, понижавати, пљачкати и у њено име објављивати ратове.

Колико је дискриминација уперена против оних чија кривња почива у чињеници да су оно што јесу: интелектуалци или Срби, Хрвати, црнци, жути или бијели, толико се дискусија односи на разне анализе лажне агенде и објективне праксе, тачније новинске чланке, објављене истине и спорне тачке увијек подложне тумачењима, преобликовањима, будући да су и саме производи одређеног тумачења одређене истине.

Никада Волтереова изрека: „Згазимо недостојно“ (односно фанатизам и празновјерје) није добила актуелнију изопачену пројекцију обрачуна које покрећу управо фанатизам и празновјерје политичких неандерталаца испуњених мржњом док себе чистом институционалном силом представљау Европљанима и реформаторима.

На западу их прихватају као такве и тиме им помажу да успјешно покрећу лов на све што је другачије и што не личи на њих, или не прихвата њих као објективну слику свијета и властитог друштвеног или личног интереса.

Прави терористи, наравно, на њиховим потјерницама не постоје упркос обавези да буду.

То су прије свега терористичке организације са Консолидоване листе Савјета безбедности УН: 1. AL FURQAN; 2. AL-HARAMAIN & AL MASJED AL-AQSA CHARITY FOUNDATION; 3. AL-HARAMAIN ISLAMIC FOUNDATION; 4. BENEVOLENCE INTERNATIONAL FOUNDATION; 5. TAIBAH INTERNATIONAL – BOSNIA OFFICES; 6. GLOBAL RELIEF FOUNDATION; 7. BOSANSKA IDEALNA FUTURA.

На списку приватизираног Министарства сигурности нема ни лица за којима су расписане Интерполове потјернице због тероризма и ратовања у терористричким организацијама, иако је укупно расписано 96 плавих и 19 црвених потјерница.

Свакако да је на списку морало бити лице због кога је Министарство безбједности промијенило законску одредбу о задржавању страних држављана који представљају прјетњу безбједности у Имиграционом центру и пустило на слободу вођу муџахедина у БиХ – Имада Ал Хусина “Абу Хамзу”.

На листи је требао бити и Имад Ал Мисри Фарагала Ахмед (“Еслам Дурмо”), један од организатора терористичког напада у древном египатском граду Луксору у коме је убијено више од 70 западних туриста и због чега је овај терористички вођа издржавао десетогодишњу казну у Египту.

Из Америчке базе у Гвантанаму у БиХ су стигла петорица припадника тзв. Алжирске групе, који заслужују назив безбједносне прјетње на који се држава БиХ обавезала када их је прихватила након десетогодишњег боравка тамо: Омар Боуделла Хаџ, Мухамед Нецхле, Мустафа Аит Идр, Лакхдар Боумедијен и Сабер Лахмар Лабар.

У Босну и Херцеговину је такођер враћен, тачније упућен Тарек Махмод Ахмад Ал Савах, највећи Ал каидин стручњак за специјалне експлозиве, учесник “Тарнак фарм” тј. “Убејдах кампа” за обуку терориста на управљању минско-експлозивним средствима. Његов су изум експлозиви који пролазе аеродромске контроле на прекоокеанским летовима, експлозиви у ципелама, хемијској оловци, дјечијим играчкама и другим средствима за свакодневну употребу.

Постоји уговорена обавеза надзора и третирања овог лица као безбједносне прјетње.

Као и стотину „вехабијских насеља“ и параџемата из којих су вршени терористички напади на америчку амбасаду у Сарајеву, полицијску управу у Зворнику, убијани војници у Рајловцу, и организовани одласци на ратишта Сирије, Ирака, Либије, Авганистана…

На крају: најбоље што се може пожелити Бакиру Изетбеговићу, Осману Мехмедагићу Осмици и Драгану Мектићу, а што је у интересу свих грађана у земљи, није ни политичка фобија нити политичка филија, већ чиста равнодушност према њиховој судбини и неизбјежној пропасти на тржишту лажне државности које тражи промијену специфичног обрасца владања примитивним друштвом, успостављеним на релацији од Марин двора до Козије ћуприје.

Блажени да су плашљиви скептици и конформисти који вјерују да могу охладити насилничку природу и поквареност сарајевске политичке религије властољубља а да не подузму ништа озбиљно нити ризично да главне експоненте, лажне народне лидере и бахате злотворе претходно не отјерају тамо гдје им је мјесто: у затвор или лудницу!!!

 

 

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.