БИЛДЕРБЕРГ И СРБИЈА

422

Без обзира што делатности „Билдерберга“, већ дуже време нису тако велика мистерија као некада, посебно од објављивања књиге Данијела Естулина „Истинита прича о клубу Билдерберг“, просечни српски читалац још увек је далеко од сазнања шта је то у ствари „Билдерберг“, који су му циљеви и механизми деловања, у каквој је вези са осталим глобалистичким институцијама, а посебно каква је његова улога у распаду бивше Југославије и садашњој гео-стратешкој позицији Србије на Балкану и Европи.

Иако делује од 1954 године, и мада су буквално сви значајни представници тзв. „међународне заједнице“ који су учествовали у контролисаном распаду СФРЈ, од првог, Лорда Питера Карингтона, до последњих, Ричарда Холбурка и Мартија Ахтисарија, били чланови ове организације, у Србији се и данас деловање „Билдерберга“ посматра кроз призму некаквих „теорија завере“ које више постоје у главама занесених појединаца него у реалном свету.

Узроке за овакво стање, пре свега, треба тражити у незрелости српске политичке елите и њене евидентне неспремности да дефинише стратешке политичке циљеве, као и њене спремности да се, зарад личних интереса, у потпуности одрекне свих облика свог националног суверенитета (медијског, културног, економског, а на примеру Космета видимо и територијалног), а такође и целокупног историјског и друштвеног наслеђа. 

На овај начин отворен је простор да се кроз мрежу тзв. невладиних организација, независних медија, слободних интелектуалаца и осталих инструмената новог светског поретка, угуши или обесмисли било која критичка мисао о последицима срљања у глобалистичко друштво и улоге које у том процесу имају организације попут „Билдерберг групе“. Сетимо се само каквом је прогону, на свим нивоима, пре петнаестак година, била изложена проф.др. Смиља Аврамов, како би њена књига „Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија“ била маргинализована у нашој јавности, иако спада у светски признате ауторитете на пољу познавања утицаја глобалистичких процеса на међународно право.

Будући да, због напред изнетог, просечна особа у Србији о „Билдербергу“ зна веома мало, овде ћемо прво изнети неколико општих информација о његовом настанку и деловању, које могу бити важне за разумевање овог текста.

Иницијатор оснивања „Групе Билдерберг“ је холандски принц Бернард Леополд, племић контраверзне биографије и члан више тајних друштва, а прво окупљање одржано је 1954. године у холандском хотелу „Билдерберг“ по чему је група добила име. Формално, седиште организације се налази у Хагу, али традиција је да се редовна годишња окупљања њених чланова одржавају увек на другој локацији, при чему је регистрована цикличност да се сваке пете године место окупљања налази на територији САД, као и да се окупљања дешавају у периоду од средине маја до средине јуна месеца и трају три или четри дана.

Групу сачињавају истакнути појединци из политичког, привредног, финансијског, војног и медијског естаблишмента за које се сматра да могу значајно утицати на креирање, реализацију и контролу предвиђених глобалистичких процеса и успостављању тоталитарног, наднационалног, коорпоративног, Друштва које себе назива „Новим светским поретком“ (Novus Ordo Mundi).

Због значаја који њихове годишње конференције имају за читав свет, али и из разлога промоције њихових идеја, глобалистички медијски систем их све чешће назива „Светском Владом у сенци“, што сигурно није адекватан термин. Много ближе истини је да их посматрамо као наднационалну Владу оних простора које директно (попут САД) или индиректно (попут, рецимо, Србије) контролише Нови светски поредак.

Групом „Билдерберг“ управља њено унутрашње језгро од петнаестак чланова, које и одређује основне теме за њихове годишње конференције као и састав позваних да у њима учествују, што је посебност ове организације.

Наиме, за разлику од других тајних организација, чији чланови, када испуне процедуре за чланство, узимају учешће у раду и одлучивању по свим питањима, „Билдерберг“ функционише по позиву, односно за своје годишње конференције узима оне учеснике који су релевантни за теме о којима ће се разговарати и одлучивати, а те теме, на захтев правих господара „Билдеберга“, формулише и обрађује поменуто унутрашње језгро, које је присутно на свим састанцима и координира рад. Зато се и присутни који узимају учешће у раду називају „учесницима“ и они се евидентирају за архиве „Билдерберга“. Њих можемо сматрати члановима, али присуство на једном окупљању не мора значити да ће бити позвани и на она наредна.

Поред њих, постоје и позвани који имају статус „гостију“ и чије се присутност формално не евидентира. Иако се они не сматрају званичним учесницима могу итекако утицати у обликовању одређених закључака и ставова, јер сама чињеница да су позвани значи да ће их они који доносе коначне одлуке консултовати, или да рачунају на њих у спровођењу тих одлука. Многи од њих на следећим окупљањима постају званични „учесници“, или како се то, обично, каже  чланови „Билдерберга“.

Овде негде бих завршио упознавање просечног српског читаоца са чињеницом да „Билдерберг“ није никаква форма дружења доконих богаташа којом теоретичари завере плаше обичне људе, већ развијена глобалистичка институција која креира, иницира и води глобалистичке процесе у данашњем свету.

Негде, на линији тих процеса, испречила се и СФРЈ, држава које више нема. У процесу њеног крвавог распада, од почетка до краја, главни протагонисти били су људи директно и индиректно везани за „Билдерберг групу“.

Први човек са југословенских простора кога је под своје окриље примио „Билдерберг“ био је словенац Марк Вољч, банкар, креатор милионских махинација „Љубљанске“ и „Нове Љубљанске Банке“ које су скупо коштале привреду и грађане бивше југословенске заједнице, али и дугогодишњи инвеститор активности „Билдеберга“.

Процес распада СФРЈ отпочео је управо сецесијом Словеније. Случајно?!

А први, од многих, представника тзв. међународне заједнице за решавање југословенске кризе, био је лорд Питер Карингтон, човек који је председавање годишњим састанцима „Билдерберга“ преузео 1990 године, само годину дана пре него што је започео своју „југословенску мисију“.

Дакле, није од себе самих дошао да нас спашава, како се мислило и говорило, бивши Генерални секретар НАТО-а, нити бивши Министар иностраних послова Уједињеног Краљевства, а ни председавајући у Дому лордова енглеског парламента, већ актуелни председавајући „Билдерберг групе“. Случајно?!

Након њега, процес „решавања“ југословенске кризе преузимају лорд Дејвид Овен и Сајрус Венс, обојица чалнови „Билдеберга“, а по уобичајеном глобалистичком концепту ротирања кадрова њих наслеђују Карл Билт и Торвалд Столтенберг, такође учесници билдербершких годишњих окупљања. Случајно?!

Процес су заокружили Ричард Холбурк и Марти Ахтисари. Треба ли, уопште, да кажем – „Билдерберг“.

И тако се велика СФРЈ скратила на СР Југославију, али процес је текао даље.

По устаљеној методологији изазивања и управљања кризама отворено је жариште на Космету.

Дефинитивна одлука о бомбардовању СР Југославије и промени режима у Србији, договорена је на редовном годишњем састанку Билдерберг групе за 1998. годину, који се од 14 до 17. маја, одржао у шкотском градићу Ершир (хотел Турнбери). Наравно, као и увек, овакве одлуке се доносе током неформалних сусрета, радних ручкова или уз вечерње шетње актера задужених за ову тематику. Поред, већ поменутог, Марка Вољча, на конференцији у Шкотској, са статусом госта, био је присутан и Ветон Сурои, Албанац са Косова, син бившег дипломате СФРЈ, публициста и покретач часописа „Kohaditore“.

Састанку „Билдеберга“ 1998, такође у својству гостију присуствовали су бивши председник Бугарске Петар Стојанов, и бивши Министар иностраних послова Румуније Мугура Исареску. Обе ове земље дале су, касније, пуну логистику НАТО-у за агресију на СР Југославију.

Од оних који су, као учесници (чланови) учествовали на овом састанку „Билдерберга“ и бавили се неопходношћу оружане акције против СРЈ били су неизбежни амерички дипломата за кризе Ричард Холбрук, бивши Министар иностраних послова Енглеске Вилијем Хејг, као и Јоргос Папандреу и Костас Караманлис, први лидер тада владајуће, а други највеће опозиционе, партије у Грчкој, као и Волфганг Ишингер, немачки дипломата, представник ЕУ у преговорима око статуса Косова и државни секретар у министарству спољних послова Немачке у време бомбардовања СР Југославије.

Све ове чињенице морали би узети у обзир грађани Србије којима се и данас натурају приче о наводној НАТО интервенцији због кршења људских права Албанаца на Космету, при чему неки протагонисти, попут Ахтисарија или Весне Пешић, иду чак тако далеко да истичу како је због тога Србија заувек изгубила право на Космет.

Наравно, овакви ставови су бесмислени не само са аспекта међународног права, већ и дешавања на терену. Јер, заузимање Космета од стране НАТО-а стратешки је циљ који обезбеђује гео-политичке и коорпоративне циљеве Новог светског поретка, и ништа што је Милошевић урадио, или није урадио, није могло да измени ову чињеницу.

Баш као што и ништа не може изменити чињеницу да је са годишњег заседања  „Билдерберга“ за 2011, одржаног у швајцарском Сент Морису, процурела информација о закључку да се европске интеграције Србије морају максимално убрзати и да се, у том смислу, морају подржати политичке промене које то могу омогућити не угрожавајући перспективе Косова.

Треба ли бољег објашњења за све што се догађало на српским изборима 2012. и након тога, од преурањене честитке Ван Ромпеја (члан „Билдеберга“), до  формирања нове владајуће коалиције и њене максималне кооперативности у заокруживању Косовске независности.

Што се тиче Ветона Суроиа, он је првом окупљању „Билдеберга“ након НАТО агресије, које се одржало у Бриселу, од 01. до 03. Јуна 2000. године, присуствовао као званични учесник, односно члан ове организације, а као држава из које долази означено је Косово. Статусно неутрално, зар не?! 

А и Косову ето премијера кад престане потреба да га воде ратни злочинци и профитери.

Драган Милашиновић, рођен 27.03.1961. године у Подујеву, Космет-Србија. Дипомирани економиста. Био финансијско-комерцијални руководилац највећих привредних система у Србији (Шар, Фероникл, Комграп, Нибенс-Група, Партизански пут, Предузеће за путеве Београд итд). Практично искуство у процесима приватизације и као део тима Продавца (Комграп) и као део тима Купца (Нибенс-групација). Учествовао у стручним тимовима за писање разних макро и микро економских програма, инвестиционих пројеката и бизнис планова за конкретна предузећа. Вишегодишњи аналитички рад на тему глобалистички процеси, политика, економија и привреда, као и вишегодишње уредничко искуство на уређивању аналитичког антти-глобалистичког портала „ЦЕОПОМ-Истина“.