Још од новембарских председничких избора у САД и пораза ужасног ратнохушкача Хилари Клинтон преплављен сам питањима из Србије, Русије и других земаља о томе како ће се и када америчка спољна политика поправити. Да ли ће НАТО одустати од провокација у Балтичком и Црном мору? Да ли ће Трамп прихватити компромис око Крима? Да ли ће Вашингтон престати са својом стопостотном подршком Загребу, Сарајеву и Приштини, на рачун Срба? Зашто се ништа још није променило? Да ли ће Америка заратити са Ираном? Северном Корејом? Кином?
Треба имати на уму да се Трампова именовања унутар сопствене администрације одвијају глечерским темпом, што се само делимично може приписати напорима Демократа у сенату да успоре процес потврде. Такође није од помоћи ни то што Трамп има склоност да на спољнополитичке и безбедносне функције именује људе који ни у чему не деле његове наизглед искрене ставове. Понекад се чини да је једини истински идеолошки трамписта у његовој администрацији сам Трамп.
Ипак, најважније је имати на уму да је Трамп своју изборну кампању темељио на ономе шта нуди америчком народу на домаћем плану: контроли граница („Подигните Зид!“), депортацији миграната-криминалаца, елиминиацији вишка нелегалне радне снаге која снижава просечне плате (и повећава здравствене трошкове услед обезбеђивања хитних здравствених услуга неосигураним илегалцима), поништавању једностраних трговинских споразума и реиндустријализацији, и обнови наше инфраструктуре, која је некад била предмет зависти целог света а сада је ругло.
(Не)испуњење ових обећања, која утичу на свакодневни живот Американаца, ће одредити евентуални (не)успех Трамповог председниковања и то да ли ће бити поново изабран 2020, или ће се ратнохушкачка Дубока држава уздигнута чела вратити на место које сматра да јој по природи ствари припада. То јест, ако јој то не успе и раније, посредством „меког пуча“ који она, у садејству са мејнстрим медијима (МСМ), управо покушава да спроведе. Имајући то на уму, Трампов једини суштински спољнополитички задатак је да се случајно негде не упетља у неки нови катастрофални рат.
Међу обећањима које ће на унутрашњем плану одредити не само његову судбину, већ и судбину Републиканске партије с којом је у једној прилично нелагодној симбиози, централно место заузима Трампово обећање да ће укинути и заменити тзв. Обамакер, односно систем универзалног здравственог осигурања које је увео његов претходник. Треба имати на уму да, због историјских разлога исувише компликованих да би се овде објаснили, здравствени систем Сједињених Држава не личи на системе у већини других земаља. Мада савезна влада игра велику улогу у регулисању система, главни играчи су приватне компаније које нуде здравствено осигурање, на исти начин на који се нуде животно или аутомобилско осигурање.
Међутим, здравствено осигурање је подложно много строжем регулисању и, очекивано, саме компаније имају велики утицај на то како су регулисане. Оно што имамо као резултат је својеврсни систем државног капитализма који не задовољава никог – ни оне који заговарају универзални социјалистички модел који користе друге развијене земље (али који често узрокује листе чекања, несташице и нижи ниво здравствених услуга), нити оне који заговарају слободнотржишни модел који се користи за друге основне услуге, попут прехрамбених. Америчке цене за лекове на рецепт, од којих су многи развијени у САД, су међу највишим на свету, с обзиром да друге државе купују те исте лекове на велико, по прописаним ценама, што наводи компаније које послују у САД да мањак профита у другим земљама надокнаде на америчком тржишту, где могу да намакну цене како им воља. Што се тиче многих Републиканаца, једна од Трампових јереси је што би он желео да и америчка савезна влада купује лекове на велико и тако им смањи цене.
Америчке здравствене услуге су недостижно скупе свима који немају осигурање – а немају га сви. Већина Американаца који имају осигурање су осигурани преко компанија за које раде (где запослени такође морају да уплаћују у систем), што представља све већи проблем, с обзиром на све већи број компанија које запошљавају људе по уговору, а не као запослене којима се морају обезбедити основни бенефити. Милиони радних људи немају осигурање, или зато што им га њихови послодавци не нуде, или зато што нису у стању да га плате. Неки млади и здрави људи – које називају „младим бесмртницима“ – имају приступ осигурању и могу да га плате, али би они радије свој новац трошили на нешто друго. Програм „Медикејд“ пружа основне услуге сиромашнима. Како ствари стоје, за америчко здравство се генерално сматра да пружа висок ниво услуге и доступности – ако сте осигурани, нећете умрети чекајући на бајпас, одмах ћете доћи на ред.
Обамакер је унео измене у овај систем, већином тако што је настојао да примора „младе бесмртнике“ да купе осигурање под претњом новчане казне. Као резултат тога, америчко здравство је постало још компликованије и скупље – мада се исто тако мора рећи да је неколико милиона претходно неосигураних људи сада осигурано, помоћу субвенција.
Из више разлога, нови конгрес са републиканском већином је одлучио да питање укидања и замене Обамакера стави на прво место своје законодавне агенде. То суштински значи да скоро ништа друго не може да се опосли у конгресу пре тога. (Како каже једна америчка изрека – нису у стању да ходају и жваћу жваку у исто време.) Са своје стране, снаге које раде на Трамповом рушењу – из других разлога, а поготово да би га спречиле да промени америчку спољну и безбедносну политику – се максимално труде да овај, први приоритет републиканске домаће политичке агенде доживи катастрофални неуспех.
Свакако да постоје неслагања у самим републиканским редовима у вези приступа овом питању. Постоје и процедурални проблеми везани за изгласавање у сенату, због могућности блокаде од стране демократске мањине. Уз то, Демократе имају још једног савезника у наводно непартијској Конгресној канцеларији за буџет (Congressional Budget Office), која је управо објавила искривљену процену трошкова републиканског здравственог плана, уз упозорење да многи неће бити приморани да купе осигурање па ће се стога сматрати неосигураним. Медији су то одмах преточили у слике окрутних Републиканаца који из чисте злобе терају болесне баке на улицу да умру.
Укратко, дебата о здравственом осигурању ће се одвијати са истом жестином „спаљене земље“ коју смо видели на примеру случаја „руског хаковања“ и политичког атентата на Мајкла Флина – осим што се сад театар грађанског рата померио на домаћи терен. Међутим, суштина није у здравству, већ у томе како онеспособити Трампа, а затим га уклонити пре него што превише науди Дубокој држави.
И, ево, управо док сам ово писао, неко из Савезне пореске службе је незаконито објавио део Трампове пореске пријаве за 2005. годину. Хајка је у току!
