БЛАГО МАЈЦИ КОЈА САВУ РОДИ И СРБИМА ДОК ИХ САВО ВОДИ

378

 

Круну није хтео, није хтео славу,

Али круна сама, дође му на главу.

                                                                                               Јован Јовановић Змај

 

Да би млади српски нараштаји могли изабрати праве орјентире и уопште опстати у овом времену када “западни хуманисти са бичем у руци” (израз П. Д. Кијука) после последњег геноцида над Србима од 24. марта до 10. јуна 1999. године, настављају са кажњавањем Срба до њиховог потпуног или уништења или преумљења, они морају познавати своју историју, не као пуки збир некаквих фактографских чињеница, већ као духовни садржај због којег су се надимале груди и снажиле мишице у непрекидној борби за Крст Часни и слободну златну, током векова крстоносне српске историје.

Пре свега, да на прави начин схвате Његошеве речи, да “над свом овом грдном мјешавином, опет умна Сила торжествује”. А то торжество умне Силе није ништа друго него Промисао Господња о човеку, јер Творац човеков је свакако и Творац историје. А Промисао Господња у српској историји, највеличанственије се огледа у лику најлепшег српског детета, највеће српске славе, духовног оца православне Србадије – Светитеља Саве. Свакако да је и пре Светог Саве било великих хришћана код Срба, било је и светитеља Господњих, али Свети Сава је тај који заувек сврстава свој љубљени род међу припаднике величанствене Православно-словенске цивилизације. 

Тек са таквим схватањем историје, као низа догађаја нераскидиво повезаних са Промишљу Господњом, где видимо уздизања и падања појединих цивилизација и у светлу службе Светог Саве христољубивој Православно-словенској цивилизацији, може се схватити и величанственост мисије нашег духовног родитеља. Светлост Истине Христове која је преко овог дивног српског мужа проникнула у милионе српских срца и обасјала српску земљу непролазном светлошћу и светошћу, доживела је и материјално оваплоћење у многобројним немањићким светињама, летописима, епским песмама, народним бајкама, српском хришћанском фолклору, Крсној Слави… – свему ономе што једним устима и једним срцем слави Христа у роду српскоме, а што је обухваћено једним именом – Светосављем. Свети Сава је својом христоликом душом, својом величанственом мисијом, толико проникнуо у будућност, да је определио судбину свог народа дoкраја његовог овоземаљског битисања.

Погледајмо у ком тренутку Свети Сава кормило српског брода усмерава у новом правцу и биће нам јасна улога Промисли у великим историјским процесима! У тренутку када се осећа губитак духовне моћи западне цивилизације, у тренутку када се и у Византији осећају дегенеративни процеси, када се осећа да је потребно нешто ново, Господ преко овог Свог великог угодника покреће читав род српски на изградњу нове културе, као дела нове Православно-словенске цивилизације, која ће вековима бити стуб Православља на Балкану, предстража Свете Русије и прва одбрана Правоверја у свим зликовачким походима Запада на Исток. Своје највеличанственије оваплоћење та нова цивилизација управо је имала у Светој Русији и Немањићкој Србији. Темељни принципи те цивилизације нису страни ни Византији, али Свети Сава јасно осећа знаке моралне дегенерације и код тадашњих Грка и још више код Латина, и вођен Промишљу Господњом, ствара Српску Православну Цркву, каснију истинску мајку крстоносног народа српског. Ево шта о томе каже свети владика Николај у свом знаменитом делу “Српски Завет”: “Кад се народ у недоумици питао да ли да прихвати Грчку Цркву или Римску цркву, он је одговорио – ни ову, ни ону, него Српску Цркву. Место Латинске цркве и Грчке Цркве он је, са истим правом, створио Српску Цркву. Но духовно није се оделио од Грчке Цркве. И збуњени народ наједном се обрео на правом путу и на светлости дана. И духовни живот српског народа од тада потекао је као бујица преко оборених брана”. На великом црквено-народном сабору у Жичи, Свети Сава у чувеној “Беседи о правој вери” оставља у аманет Србима да чувају чистоту свете вере Православне, запечаћену на седам светих Васељенских Сабора. Било је и раније великих црквених сабора, али Жички Сабор је први велики црквено-народни сабор у историји хришћанства, а та пракса се касније одомаћила код Срба и Руса. И плодови су невероватни, такав низ светилника вере Православне изнедрило је српство у та два златна века своје историје, да човек не може да се не диви хармонији световне и црквене власти Србије Немањића и љубави Творца према роду српском, који га тако прославља. Арсеније, Јевстатије, Сава II, Данило Хумски,…- ређа се ниска великих Архијереја на челу Цркве Светосавске. Немања, Стефан Првовенчани, Краљ Милутин, Краљ Стефан Дечански, Цар Душан,… – ређа се ниска благоверних владара светосавске државе светих Немањића. Свети Сава и српске црквене и државне вође епохе Немањића, осећали су муку великог братског руског народа и у тим тренуцима братски помажу руске светиње и руски народ, који се тада налазио под Татаро-Монголским игом. Када нови српски великаши “распре семе посејаше горко” и сиђоше са светосавског пута, Срби падоше у ропство Османлија. А Света Русија се Промишљу Господњом, уздиже до величанствених висина, поставши заштитник не само православних Срба, којима вишеструко узврати љубав и заштиту, него и заштитник Васељенског Православља.

Многи Срби и данас јадикују због вишевековног ропства под Турцима. Међутим, из перпсективе, за Србе ослободилачког деветнаестог и логорског и геноцидног двадесетог века, треба да заблагодаримо Господу и Светитељу Сави што смо били под турским, а не под римокатоличким ропством толико година. Клеронацистичка Независна Држава Хрватска можда најбоље илуструје колико је наш светитељ био далековид, скидајући круну папе Римског са главе свог брата и венчавајући га на Православно Краљевство. Оне који данас латинску јерес називају “сестринском црквом”, треба подсећати да је Свети Сава Римску цркву звао управо тако – латинском јереси – и да му није падало на памет да неки јубилеј попут Миланског едикта прославља заједно са римским јеретицима. Православне је сматрао за “једнородне по крштењу” и приликом крунисања свог брата истакао је: “Имајте веру праву, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњима, дарежљивост према убогим, милост према једнокрвним нам створењима и једнородним по крштењу, која су вам под влашћу…” И док има Срба светосаваца, темељ хришћанства код Срба неће бити пренет са Богочовека Христа, на, не дао Бог, пролазног римског епископа.

На жалост, после ослобођења Срба од Турака, нестало је те симфоније световне и црквене власти код Срба, нестало је Светосавља као државне идеологије, као Православља српског стила и искуства. После ослобођења од Турака, уместо охристовљене светосавске просвете Немањића, која је културно-просветну и државну моћ Србије довела до непоновљивих висина, српска држава Карађорђевића уводи нову врсту просвете, потпуно страну српском православном светосавском духу и долази до, за Србе катастрофалног сукоба Цркве и школе. Војнички геније Вожда Карађорђа није могао да схвати да учени Србин несумњиво патриотског духа какав је био Доситеј, на просветном плану може нанети толико зла будућим покољењима народа светосавског и поверава му чак и свога сина на васпитање. Не могавши издржати бити монахом и погазивши монашки завет, Доситеј је почео изругивати монаштво, не могавши схватити чуда Божија која творе светитељи Господњи, почео се изругивати и са Житијима Светих. Жалосни плодови доситејевштине данас су видљиви на “дегенерисаним човечуљцима” (израз Јустина Ћелијског), “другосрбијанцима”, заговорницима “европских вредности” и содомске “културе” Запада. И док је у Светосављу Христос био та стваралачка, животворна, промислитељска сила, која је све осмишљавала – у доситејевштини та сила је скучени и огреховљени људски рационалистички ум, што Јустин Ћелијски назива “лакомисленом вером у свемоћ хуманистичке науке”. Тако и српска просвета прихвата све гадости дегенерисане европске “просвећености”, која обзнањује да је човек постао од мајмуна. Бачених 25 000 тона убојних средстава на народ Светог Саве, углавном са осиромашеним уранијумом, сведоче нам да је европски човек изједначио себе са животињом и по моралу, а не само по пореклу. Људима који нису изгубили духовно зреније, из овога је више него јасно зашто Карађорђевићи нису били ни “Н” од Немањића. Онима који су то зреније изгубили, својствено је елементарно несналажење у елементарним стварима, приликом тумачења историје Срба, јер су васпитавани на рационализму, а не на Светосављу.

А младим српским нараштајима порука – учите од Светог Саве, испуните се животворним светосавским духом, доживљавајте овај свет као што га је доживљавао наш свесрпски светитељ – као Храм Господњи у коме се врши непрекидно богослужење – како ваше поколење не би било уписано у летописе доситејевштине, него да се упишете у бесмртни летопис Светосавске Србије. Јесте да бисте тиме показали да и папин бискуп може рећи нешто истинито за Србе, пошто је београдски надбискупа Хочевар пре пар година поручио Србима да “не могу са Светим Савом у Европу”. Наравно да не можете и даће Бог и нећете у содомску Европу, децо светосавска, молитвама оца нашег Светог Саве! У доситејевштини европској смрт је неминовност, у Светосављу христољубивом бесмртност је неминовност. После једног века форсирања доситејевштине у српској просвети, ствари су постале црно-беле: Светосавље је огранак Православно-словенске христољубиве цивилизације која још није рекла свету своју последњу реч, доситејевштина је огранак европске христоборачке цивилизације која је на самрти. Христолика душа Србинова урамљена је у Светосављу и излазак из тог рама, за сваког Србина значи самоубилачки скок у цивилизацију која је на самрти.

За савремене српске вође одрасле на доситејевштини, пут у ЕУ је питање здравог разума. Можда би неки даровити српски црквени писац, могао написати једну нову молитву, која чини ми се још није написана. Молитву против “здравог разума”. Не би ли Свети Сава уразумио српске “здраворазумне” неразумнике.

 “Као великог Просветитеља и друга Апостола, прославља те Црква народа твога, Преподобни. Но, као онај који има слободу пред Христом, молитвама својим спаси нас од свих невоља, да бисмо ти клицали: Радуј се, оче Саво Богомудри![1]




[1]
 Кондак

Православни публициста, преводилац и издавач Ранко (Радован) Гојковић рођен је 1. фебруара 1967. године у Херцеговини, у градићу Гацко (данас Република Српска). У "Удружењу научних и стручних преводилаца Србије" стекао звање "Преводилац и тумач за руски језик". Превео је са руског језика 40 књига (завршно са издањима са међународног Сајма књига 2018. године у Београду) и преко хиљаду текстова, углавном православне, историјске или геополитичке тематике. Од мноштва преведених књига вреди издвојити две књиге Татјане Грачове "Света Русија против Хазарије" и "Када власт није од Бога", књигу Олге Четверикове "Завера папизма против хришћанства", зборник радова са научне конференције о Јасеновцу одржане у Петрограду, чувени "Московски зборник" Константина Победоносцева. Приредио је и написао предговор и превео све текстове за књигу о Гогољу "Православни витез Н.В. Гогољ" као и за капитално дело изашло поводом стогодишњице убиства светог Цара Николаја књигу "Свети Цар"... Повремено пише за "Руски Вестник", "Печат", "Нова Зора", "Гусле" и друге књижевне часописе. Стални је сарадник православно-патриотског портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и био је дугогодишњи стални сарадник геополитичко-аналитичког сајта „Фонд Стратешке Културе“ из Москве. Учесник је више међународних конференција, научних скупова, округлих столова у Русији, Србији и Републици Српској. Изабрани публицистички текстови Ранка Гојковића са руских портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и „Фонд Стратешке Културе“ из Москве, 2013. године изашли су у виду зборника под насловом „Небеска Србија и Света Русија“. Током 2015. године у издању манастир Рукумија изашао је тематски диптих овог аутора, две књиге о руско-српским духовним везама: “Знаменити Срби у руској историји” и “Знаменити Руси у српској историји”. Ожењен је, отац троје деце, живи и ради у Београду.