Bleiburg – mit i istina

407

Захваљујући активности Ефраима Зурофа, бескомпромисног борца против нацизма и његове демократске ревизије, напокон је ове године почело да се одмотава клупко блајбуршкe лажи о „недужним хрватским жртвама ликвидираним без суда, од  бездушних србокомуниста“!

Иако се  окупило око 10000 поклоника хрватских фашиста на овогодишњој „свечаности“, иако је  делегација хрватког сабора као поктовитеља ове неофашистичке манифестације у ЕU, била бројна, иако су међу свечарима присуствовали и министри и посланици, ипак је jaсно видљива промена односа једног дела аустријског друштва, наспрам ове манифестације!

На светло дана напокон је изронила истина која је дуго „занемаривана“ (наравно, намерно!), а то је следеће, наводна „комеморација“ у Блајбургу је заправо једина манифестација јавног одавања почасти фашистима у ЕU, која се притом упорно куне у свој доказани антифашизам!

Покровитељ  манифестације је сабор Р Хрватске, дакле парламент чланице ЕU, али је само место светковине у Аустрији, такође чланици ЕU, чији млађани канцелар на сва уста виче да је  антифашиста, али се не усуди да забрани такво неофашистичко окупљање, изговарајући се да је то приватна манифестација!

Међутим, стварни одговор је тако прост и једноставан, саму ову свечаност организује католичка „црква у Хрвата“,  у договору са католичком црквом у Аустрији, дакле свечаност је под патронатом Ватикана и доброг оца Франциска! Он је у својој родној Аргентини имао исповедника-језуиту Хрвата, па биће да саму свечаност заиста види као „комеморацију“, јер се црква не бави политиком, али је Ватикан и држава!

Да се не баве политиком тврде и хрватски бискупи, држећи притом своје политичке проповеди као и задарски бискуп, говорник овог маја на пригодној блајбуршкој молитви!

Суочени са оштром критиком Зурофа, аустријски црквени оци су реаговали, те надлежни  бискуп донесе окружницу (читај, препоруку) да се на самој свечаности комеморације забрањује продаја алкохола, али и свих фашистичких обележја, као капе, делови униформе, грбови и ознаке формација, јер је то био писмени захтев групе посланика бечког парламента, који се најзад пробудише из вишедеценијског полусна!

Сам споменик хрватским фашистима где се врши окупљање, подигнут је на приватном поседу, „случајно“ баш „почастног блајбуршког вода“, па се корушке покрајинске власти  изговарају да немају законског основа за забрану манифестације!

Држава Аустрија, одреаговала је тако што је упутила 300 полицајаца да обезбеђује јавни мир и ред у самом Блајбургу током неофашистичког окупљања, које ипак више личи на херцеговачки дернек  или далматинску фешту, али на пригодну комеморацију не!

Тако су и аустријске „Кобре“ (специјална полиција) стигле да спрече дивљање херцеговачких и далматинских неоусташких „поскока“, што је било редовна појава досадашњих манифестација  овог  неофашистичког  свечарења!

Сама митска фама о стотинама хиљада „недужних хрватских мужева и цивилних жртава“, полако се своди на суштину далеког догађања!

Када је 9.маја 1945.године немачки представник у Берлину потписао безусловну капитулацију пред победником, маршалом Жуковом, то је  значило  да се све јединице немачке војске и њених савезника у Европи одмах предају савезничким армијама, које су биле затечене у Европи на разним ратиштима.

Одбијање ове предаје, повлачи собом тренутни губитак статуса зараћене стране и престанак примене одредби Женевске конвенције о ратним заробљеницима, јер се стиче статус наоружане терористичке  банде (параформација) која се на лицу места ликвидира, ако пружи оружани отпор!

Знајући то, хрватски генерали су настојали да се извуку из лабавог обруча који је  ЈА (Југословенска армија) покушавала да учврсти, тежећи да се ипак предају британској војсци, јер су обавештени да надбискуп Алојзије Степинац уз помоћ Ватикана посредује, да икако спаси „хрватску антикомунистичку војску“ (по његовом виђењу!) а не никако доказане ратне злочинце, од оправдане казне, која им следи!

Када су хрватским парламентарима у штабу британске бригаде разјаснили, да се они морају предати припадницима ЈА по одредбама договора у Техерану (да се фашистичка војска има предати антифашистичкој армији оне државе у којој  је ратовала, и сносити последице својих злочина), било је јасно да су британци окренули ћурак наопако, упркос ранијег обећања!

Хрватски су фашисти заправо постали колатерална штета, јер се у гомили разних нацистичких војски затекла и велика формација „власоваца“ (нацистички сарадници из Совјетског Савеза) на које се није односила уредба о ратним заробљеницима, зато је совјетски захтев био резолутан, сви  морају одмах да се предају совјетској и југословенској армији. Али, Британци су ипак уредно изузели све припаднике немачких SS формација, и све оне који су носили немачку униформу, те се тако спасавају и бројни Хрвати и муслимани као немачки легионари, иако су доказани  ратни злочинци!

Свестан тога, усташки генерал Рафаел Бобан, командант подравског здруга војнице НДХ (читај, бригада), после жестоке дводневне борбе извршио је пробој из обруча на Блајбуршком пољу, омогућавајући тако да се више од 10000 хрватских фашиста са породицама извуче из окружења пре него ли су напокон 15.маја 1945.године  стигли британски тенкови, да запечате судбину оних који су остали на самом пољу, али као наоружана банда, а не никаква поражена хрватска војска!

Zarobljeni pripadnici OS NDH u blizini Blajburga, sredina maja 1945. (Foto: index.hr)

 

Британски историчар Кристофер Брукер, детаљно се бавио блајбуршком контроверзом и утврдио следеће, у целокупној архиви британске армије постоји само 9 (девет) докумената у којима се помиње Блајбург у мају 1945.године!

У тим документима нема помињања никакве масовне ликвидације, а нарочито се не помиње „масакр“ заробљених припадника наоружане хрватске банде!

У једном документу од 31.маја 1945.године записано је, да је британски официр предао југословенској војсци 2700 цивила у месту Розенбах, који су претходно били смештени у британском војном кампу!

Брукер се детаљно бавио и „истраживањима“ грофа Толстоја о том „масакру  на Блајбургу“ и утврдио следеће, све Толстојеве приче потичу од тројице наводних „сведока“ који су казивали у „детаље“ о самом догађају , али тек 40 година касније, и након гомиле већ објављених изјава тобожњих „сведока“ у разним хрватским емигрантским листовима и часописима, али без икаквих докумената који то потврђују!

Хрватски усташоносталгичари, упорно заборављају да помену, да је за своју књигу о наводном „масакру на Блајбургу и улози британских официра у томе“ писац Николај Толстој кажњен судском глобом од милион и по британских фунти (досад највећа глоба за клевету у Британији), а спорна књига је судски забрањена и повучена из продаје!

Пажњу плени детаљ, Срећко Пшеничник, зет Анте Павелића, говорећи  у Блајбургу 1990. године, на првој манифестацији када је „свечаност“ напокон  ослобођена, изјавио је да је ту страдало 10000 хрватских „жртава“, а био је дугогодишњи председник најбројније емигрантске терористичке организације HOP („хрватски ослободилачки покрет“), коју је  још 1953.године основао Анте Павелић, у Аргентини!

Иако су HOP-ovci  штампали своје новине у којима је описиван и блајбуршки догађај, они деценијама нису увећавали број пострадалих, све док није стигла „демокрација“ по НАТО  стаддардима у „лијепу“ њихову!

Време је за објективно распакивање блајбуршког мита као срамоте, пре свега ЕU, али и наводних хрватских антифашиста!

Антифашистичком српском народу, заиста није место у друштву са таквим покровитељима неофашистичких свечаности, које славе и величају кољаче Срба, Жидова и Рома!