Чета велика, али је одабрана: у позадини београдских протеста

347

Систем образовања у Србији пречесто се мењао у последњих четврт века – при чему ова несрећна “Болоња” можда чак и није највећа трагедија која је снашла српске школске установе – али су базичне рачунске операције, дакле сабирање, одузимање, множење и дељење, увек спадале у математику која се учи у обавезној, основној школи. Према томе, када је министар полиције Ивица Дачић, на конференцији за новинаре после нереда око параде хомосексуалаца, изнео податак да је 10. октобра полицију на београдским улицама нападало 6.000 (и словима – шест хиљада) “хулигана”, сви присутни владали су основним рачунским операцијама. И министар који је саопштио полицијску процену, и новинари којима ју је саопштио.

Листа најгледанијих телевизија у Србији ретко се мењала у последњих петнаестак година, при чему станица Б92 никада није могла да се мери са кудикамо популарнијом конкуренцијом као што су РТС и “Пинк”, али су емисије у продукцији Б92 ипак некако изазивале највеће полемике у српској јавности. То се нарочито може рећи за “Инсајдер” ауторке Бранкице Станковић, емисију која можда чак и није најтрагичнија појава у овдашњем информативном програму – мада је бременита траљавостима и брљотинама најширег новинарског распона – али која је сваким од својих тематских серијала успевала да додатно усија атмосферу у традиционално узаврелом српском друштву. Последњи серијал “Инсајдера”, емитован крајем прошле године, бавио се управо екстремним навијачким и десничарским организацијама у Србији, чије је бројно стање процењено на две до три хиљаде припадника (бројевима – више од 2.000 а мање од 3.000). То је податак који је Бранкица Станковић навела као процену полицијских и обавештајних служби, и који никада нико није јавно порекао. Од тог “Инсајдера” до данас, небројени су новински текстови написани и небројене емисије снимљене на исту тему навијача и десничара, и сваки пут поновљен је наведени податак, да таквих “екстремиста”, спремних на отворено испољавање насиља, у Србији има две до три хиљаде. Неки од тих накнадних текстова и ТВ прилога позивали су се на информације из “Инсајдера”, а неки на сопствене изворе из полиције и безбедносно-информативних служби, али се нису нимало разликовали од онога што је изрекла Бранкица Станковић. Као што се, рекосмо, нико од званичника полиције и државне безбедности ни у једној прилици није оградио од таквих процена. Са тим проценама, према томе, савршено су били упознати сви са оне конференције за новинаре Ивице Дачића. И министар, и новинари.

Када ставите на једну страну оно што су режиму наклоњени медији – Б92 и његови клонови у електронском и штампаном облику – објављивали до 10. октобра, а на другу оно што је изјавио министар Дачић и што исти ти медији бесомучно понављају од тада, између две стране никако не може да стоји знак једнакости. Основним рачунским операцијама, лако ћете доћи до закључка да је у нередима око геј параде учествовало три до четири хиљаде (бројевима – између 3.000 и 4.000) “хулигана” више него што су медији тврдили (а нико од званичника на које су се медији позивали оповргао), да “хулигана” у Србији уопште има.

Питање наједном насталог вишка од три до четири хиљаде “хулигана”, међутим, није нешто што можете да решите математиком. А свакако није нешто што власт у Србији намерава да појасни. Нити нешто што би наутицајнијим овдашњим медијима пало на памет да истраже. Као да нико од њих није савладао основе аритметике, које иначе научи сваки седмогодишњак.

Штета, јер је тај “вишак” могуће објаснити на два начина, од којих оба вуку озбиљне последице: први по Србију, а други по много шири геополитички простор.

Прво објашњење је да су безбедносне и обавештајне службе Србије потпуно недорасле својој улози. Односно, да су њихове досадашње процене биле толико погрешне, да заслужују место у некаквој енциклопедији највећих историјских заблуда. Ако су МУП и БИА најмање годину дана гајили уверење да људи, којих је 10. октобра било шест хиљада, у ствари има двоструко мање, то је јасан знак да српске обавештајне и безбедносне структуре не могу никога ваљано ни да обавесте ни да обезбеде. А поготово не државу, чији су уставно-правни поредак и територијалну целовитост дужни да штите.

Друго објашњење је да су полицијско-безбедносне процене биле веродстојне, али да су 10. октобра на кордоне јуришали и многи који не припадају ни навијачким групама ни десничарским организацијама.Штавише, то не значи само да су, међу најжешћим противницима геј параде, чак и бројнији били они који нису чланови организација обележених као “екстремистичке”, већ и да тај “вишак” од три до четири хиљаде представља потпуно неорганизовану популацију, коју никакве полицијско-безбедносне процене зато нису ни могле да примете. То јест, да је реч о људима којима не руководе центри моћи или утицајне групе, већ који су самостално решили да изразе огорченост држањем режима. Убројимо ли у такве противнике режима и све који су тог дана протестовали ненасилно, и којих је 10. октобра било неколико пута више него ових што су се физички сукобљавали са полицијом – а ово објашњење дозвољава нам могућност да, барем по питању мотива, ненасилне демонстранте изједначимо са насилнима – доћи ћемо до закључка да је тога дана у српском главном граду неколико десетина хиљада људи самоиницијативно устало против система вредности које намеће актуелни режим.

Између два понуђена објашњења, логика и посредни докази упућују на то да је ово друго истинито. Логика, зато што српске полицијско-безбедносне структуре, иако не функционишу на задовољавајућем нивоу, свакако нису ни толико безнадежне да више него дупло оману у квантитативној процени групе коју и саме доживљавају као озбиљну претњу по себе. Посредно, зато што они ретки видео снимци од 10. октобра на којима се чује и аутентичан звучни запис, откривају да су насилни демонстранти наишли на врло широку и гласну подршку ненасилних “колега”. Снимци хапшења насилних демонстраната углавном су по српским телевизијама емитовани у информативним емисијама, и то најчешће као “видео подлога” вестима које спикер чита у истом тренутку, тако да гледалиште махом није ни имало прилику да чује шта су све микрофони забележили на београдским улицама. У малом броју случајева (примера ради, у емисији “Жариште” од 13. октобра на Првој српској телевизији), српска публика могла је да гледа снимке хапшења пропраћене изворним звучним записима, који су показали да су те акције полиције изазивале јасно противљење окупљених грађана. Ко је гледао поменуте снимке, могао је да чује бројне повике упућене полицији: “Пустите децу”, “Не хапсите децу”, “Не туците децу”… Камере не приказују ко упућује повике, али је евидентно да је реч о мушким и женским гласовима средовечних и старијих особа, дакле, не вршњака ових који су привођени, већ “обичног” света који је можда такође демонстрирао, а можда се и случајно затекао у близини нереда.

Свако ко је 10. октобра био на улицама, могао би да посведочи исто: да су грађани који нису учествовали у директним сукобима са полицијом, недвосмислено изражавали солидарност са ухапшеним демонстрантима.

Насилни и ненасилни протести против геј параде тако, у овом светлу, попримају знатно другачију суштину, од оне коју режим и њему наклоњени медији покушавају да наметну. Суштина је у томе да већи део насилних демонстраната не припада никаквим формалним и неформалним организацијама, те да их нико није организовао и хушкао на насилан отпор режиму. Такође и у томе да су ненасилни демонстранти, који су на улицама било убедљиво најбројнији, за насиље протестаната показали много више разумевања него за насиље полиције, а неупоредиво више разумевања него за насиље оних који су полицији наредили да од ширег центра Београда направи бункер и онда тај бункер преда на коришћење манипулаторима правима сексуалних мањина.

Масовни немири су много ретко самоиницијативни. А скоро никада нису друштвене природе, која најчешће пада у сенку политичких или социјалних побуда побуне. У главном граду Србије су се 10. октобра поклопила оба ова раритета. Зато тај догађај, кудикамо опаснији и по београдски режим и по његове менторе из иностранства него што се на први поглед може уочити, заслужује ову аналитичку пажњу која је већ десетак дана усмерена на њега са свих крајева планете. Саберите две до три хиљаде “навијача” и “десних екстремиста”, са три до четири хиљаде неорганизованих “насилника”, па и са више десетина хиљада грађана који им изражавају солидарност у борби против наметнуте геј параде, и добићете скупину која је по Нови светски поредак можда и погубнија од милион учесника социјалне побуне у Француској. Скупину на коју је немогуће применити стару српску фразу за елиту – “чета мала, али одабрана”. Ова чета, наиме, уопште није била мала.