ЦИОНИЗАМ У ФРАНЦУСКОЈ И СНАГЕ КОЈЕ МУ СЕ ОДУПИРУ

283

Крајем марта у Француској су одржани локални избори који су се завршили поразом социјалиста и  победом деснице. Највише гласова је добила Унија за народни покрет (UMP)   – за њу је гласало 49% бирача, а  Оландова Социјалистичка партија је сакупила укупно 42%. Најбоље резултате откако постоји постигао је Национални фронт Марин ле Пен, који је освојио преко 1000 места општинских саветника.

Избори су одржани у атмосфери смањења рејтинга Франсуа Оланда. Многи посматрачи су сматрали да ће одмах по њиховом завршетку  доћи до оставке најпопуларнијих чланова владе – премијера Жан-Марк  Ејроа, министра за иностране послове Лорана Фабијуса и министра унутрашњих послова Мануела Валса. Међутим, очекивања се нису оправдала. Лоран Фабијус је остао на свом месту, а одиозни Мануел Валс је постао премијер. Ејро је, како се изразила  Марин Ле Пен  „одиграо  улогу жртве која треба да окајавагрехе: личности су друге, али   политика је остала иста“.

Смена премијера је извршена 31.марта, када је у Паризу почео рад Светски јеврејски конгрес (ВЕК) који себе назива „дипломатска рука јеврејског народа“. Интересантно је да највећи медији о заседању тог конгреса нису ништа јављали. Руководство конгреса, у коме су Французи Давид де Ротшилд и председник Представничког савета јеврејских установа Француске (CRIF) Роже Кукирман, у свом саопштењу за штампу је обавестило да поздравља борбу новог премијера Валса са антисемитизмом и сматра да су мере на ограничавању слободе речи, које је он донео, законите. И Франсуа Оланд је заслужио високу оцену ВЕК-а, што је јако обрадовало извесног мондијалисту Жака Аталија, који је присуствовао заседању и кога сматрају за Оландовог учитеља.

Таква јединственост је још једном потврдила блискост председника Француске и новог француског премијера у односу на  међународни ционистички лоби.  Мануел Валс  ту игра посебну улогу. Он има широке везе са организацијама, међу којима не само са CRIF-ом који представља  главну лобистичку структуру француског јеврејства, већ и са Америчким јеврејским комитетом (АЕК), Центром  Симона Визентала и ционистичком организацијом  „Европска мрежа лидерства“ (ELNET),  формираном  2007.године,  која се бави лобирањем за интересе израелских пословних кругова у Европи.

ELNET води активну политичку игру. Та организација је играла, на пример, одлучујућу улогу у томе, да Француска заузме непомирљиву позицију према нуклеарном програму Ирана. О томе је у децембарском броју писао калифорнијски недељник јеврејске заједнице  The Jewish Journal, чији је председник,  и један од организатора, чикашки бизнисмен Лари Хохберг – значајна фигура у америчком произраелском лобију AIPAC  и руководилац асоцијације „Пријатељи снага за одбрану Израела“. Он је саопштио да је његова организација успешно утицала на европске државне функционере и да се оријентација француске политике на Израел објашњава  блискошћу француског одељења ELNET-а са Јелисејском палатом. Преко ELNET-а  се одабраним француским политичарима сваке године даје 1,5 милиона долара. По Хохберговом признању, за време избора 2011.године  за председника Социјалистичке партије, трећина средстава је била дата Оланду како би му се помогло да победи Мартин Обри, која се није допадала Израелу због њене пропалестинске позиције. Као  резултат  је током много година ционстичка штампа Француске подржавала Оланда. Да  би потврдио тај утицај  Хохберг је приметио да је у току посете француског председника Израелу у новембру 2013.године Оланда пратио  лично извршни директор ELNET-а  Арие Бенсемун. У француском одељењу ELNET-а је и руководилац CRIF-а Р.Кукирман.

ELNETима намеру да своје кандидате подржава и на мајским изборима у Европски парламент. У новембру 2013.године француско одељење организације је у оквиру  „Стратешког дијалога Француска – Израел“ који се одржава заједно са француским Министарством одбране,  организовало посету француских посланика фракције „Европа Екологија Зелени“ Израелу и  палестинским територијама, а финансирало је и путовања многих новинара из највећих француских медија (Le Monde, Le Figaro,  Marianne, Liberation, Le Point, Nouvel Observateur, L'Express, RFI, BFM TV), као и универзитетских предавача.

На те се организације и ослања бивши руководилац француског МУП-а, а сада премијер Француске Мануел Валс.

Валс је рођен 1962.године у Барцелони, у католичкој породици. Са 18 година је ступио у француску Социјалистичку партију, приближивши се њеном либералном крилу. 1989 – 2002.г. био је чак и члан  ложе „Велики Исток Француске“, а сада је члан затворене парамасонске структуре „Век“ („Le Siècle“) у којој су  најјачи представници француске владајуће класе. 2008.године Валс је позван на заседање Билдербершке групе.  Етјен Давињон, председник  Управног комитета Билдербершке групе, причао је да се на заседања те  групе позивају две категорије лица: она која су на власти и од којих зависи много шта, и она који тек почињу каријеру, а сматрају се за перспективна. Валса су позвали као „перспективног“;  у вези са њим је одлучено да његово присуство на састанку Билдербершког круга треба да   помогне да му се у вези са неким питањима „отворе очи“.

Сада је Валс усредсређен на борбу за положај  председника Француске. По својим погледима он је глобалиста и далеко је од ортодоксног француског социјализма.У економским питањима је либерал, а у унутрашњој  политици се бори за чврсте методе контроле друштва. Што се тиче његових спољнополитичких погледа – он безусловно подржава НАТО, оријентацију на осу Вашингтон – Тел Авив и „апсолутно је привржен  Израелу“.

Без обзира што само место које је до скора заузимао   (министар унутрашњих послова, истовремено и министар вера) захтева чврсто поштовање принципа одвојености државе од религије, он је тај принцип поштовао само у односима са католицима и муслиманима, на сваки начин демонстрирајући безусловну подршку јудејској општини у Француској. Међутим у општењу и са католицима, и са муслиманима он има напрегнуте односе. Традиционалце су од Валса удаљиле његове негативне оцене демонстрација против брака „сваког са сваким“ као и његова очигледно закаснела осуда   поступака светогрђа „Фемен“ у католичким црквама. Али су му зато   односи са јудејима  врло срдачни.

Још у јуну 2011. као градоначелник Еврија, он је изјавио:
„Ја сам преко моје жене  заувек везан за јеврејску заједницу и Израел“. У марту 2012. на првом конгресу јудејских општина Француске Валс је за Израел рекао да је то „духовни центар   Јевреја читавог света“, а у априлу исте године, учествујући на првом конгресу „Пријатеља Израела“ потписао је ултрационистички документ „Повеља пријатеља Израела“.

Тада је он поздравио „симбиозу Републике и француског јудаизма“, осудио је антиционизам који је упоредио са антисемитизмом и објавио да је антиционизам апсолутно недопустив. А на сусрету приликом јудејске нове године 2012. изјавио је да „Јудеји Француске могу са поносом да носе своје „кипе“ и да „телесна веза Јевреја Француске са њиховом земљом  не може, очигледно, да засмета њиховом јединству са земљом Израела“. То је велики контраст у односу на његова  излагања  муслиманима, којима указује на потребу да буду чврсто  везани само за једну земљу и забрањује да  носе хиџаб, који је супротан  „принципу одвојености државе од религије“.

Валс је близак Роналду Лаудеру, руководиоцу Светског јеврејског конгреса који је и у бироу президијума Руског јеврејског конгреса.  Тај амерички милијардер који је у време председника Регана био помоћник државног секретара САД за јеврејске послове и НАТО,  представља једно  од најјачих оличења у оси Вашингтон – Тел Авив, представља спонзора израелских тајних служби и окорелог противника признања Палестине  од стране  Уједињених нација. Фебруара 2013. у току пријема чланова конференције америчких јеврејских организација у Јелисејској палати, коме је присуствовао и Валс, Франсуа Оланд је наградио Роналда Лаудера Орденом легије части Француске. Да подсетимо  да тај орден представља највише француско одликовање и знак признања за специјалне заслуге Француској. Како је говорио  Де Гол:  „Носилац легије части – то је припадност  заједници елите живих“.

Валс је присуствовао и сусрету са министром иностраних послова Израела  Авигдором Либерманом, који је дошао у Париз 2014.године ради преговора са својим француским колегом Фабијусом, као и са парламентарцима и руководиоцима јеврејске заједнице Француске у вези са проблемом Ирана. Највећи француски медији ни о том састанку уопште нису обавештавали јавност.

„У мојим дневним обавезама и у мом животу, – каже Валс, – шта год да радим, ја се трудим да све радим тако, да мој скромни камен буде уграђен у изградњу Израела“. Његова зависност од ционистичких структура се објашњава не само његовим родбинским везама. Од маја 2011. он  заједно са још неколико француских политичара учествује  у програму Project Interchange – институције коју је  1982.године  основао Амерички  јеврејски комитет (АЕК)  ради привлачења јавних и државних  радника различитих земаља за формирање позитивне слике о Израелу. Зато се праве специјални образовни семинари, састанци и путовања. АЕК се преко 30 година бави организацијом путовања у Израел, бирајући утицајна лица из света политике, културе, новинарства,   помажући им да између себе успостављају блиске контакте  и да захваљујући томе  спроводе усаглашену политику.  Сваки учесник у том програму АЕК кошта 5000 долара. По иронији судбине Валс је по том програму почео да ради 14.маја – на дан када је у Њујорку ухапшен Доминик Строс-Кан, бивши главни кандидат за председника Француске из Социјалистичке партије, кога је претекао Никола Саркози .

Чврсте везе Валса са ционизмом условила је и његова 30-годишња служба са Стефаном Фуксом и Аленом Бауером. Први је стручњак за везе, у руководству је CRIF-a, а други је криминолог, министар националне безбедности у време Саркозија, бивши велики мајстор „Великог Истока Француске“, и   близак CRIF-у који је тесно сарађивао са америчким и израелским тајним службама.

Постављење Валса за премијера постало је одговор владајућих кругова Француске на изазов који им је бацило француско друштво, које је фактички оповргло на локалним изборима Оландов курс са његовим мутираним социјализмом. Од социјализма у Оландовој партији је остао само назив, и није случајно Валс предложио да се реч „социјализам“ једноставно избаци, јер припада 19.веку.

Постављење Валса за премијера је показало до краја социјалну природу француске Социјалистичке партије. Валс – то је „леви“ Саркози, то је ново оваплоћење Клемансоа, кога се Французи сећају као „човека који је уништио радничку класу“. А прво што је нови премијер учинио, то је да је примио на разговор директора француско-америчке банке Лазара Метју Пигаса, који је дошао да му „говори о будућности“ Француске. Пигаса сматрају за газду француске штампе, то је бивши Строс-Канов саветник, близак је Фабијусу док је овај био премијер и, најзад, он је једноставно речено – крупни банкар. Његова банка која је 2012. постала водећа на  тржишту    преузимања и отимања, одиграла  је главну улогу у реструктуризацији грчког дуга.

Сами за себе говоре и резултати Валсовог рада у својству министра унутрашњих послова: у 2012 – 2013. години  у Француској  је дошло до пораста физичког насиља за 2,9%, сексуалног насиља – за 10,4%, отимачине  – за 3,5%, пљачки – за 9,3%, осветништва – за 10,3%, фалсификовања новца – за 14,5%, оружаних пљачки – за 8,4%, трговине наркотицима – 10,2% и организовања бомбашких напада – за 33,7%.

 

И партија Франсуа Оланда, и партија Николе Саркозија, данас  бране интересе  истих владајућих кругова, чији најважнији представници заседају у затвореном парамасонском клубу „Век“ који, са своје стране, представља једну од карика транснационалне мреже која послује по читавом свету. Не треба да нас чуди усаглашеност поступака „десних“ и „левих“ изражавалаца   тих интереса. Не треба да нас чуди ни бесомучна подршка проционистичке француске владе нацистичком режиму у Кијеву, који финансирају израелски олигарси…

Ипак, што су јединственији поступци глобалне елите, то њен народ почиње свесније  да се супротставља, бирајући између себе оне којима верује и који знају да говоре језиком, разумљивом  народу. Са своје стране, и многи професионални политичари на Западу  који схватају катастрофички карактер социјалног експеримента који се управо врши, сада праве дуго очекивани преокрет од апстрактних идеолошких   формула на изражавање стварних интереса народа. Управо на те политичке снаге Европа и треба да се оријентише.

У Француској у такве спада Национални фронт Марин Ле Пен, која унапређује свој програм  према идејном наслеђу Де Гола  и која у сарадњи са Русијом види једину алтернативу наднационалним структурама Европске уније и хегемоније САД. Међу таквим снагама и је и Републикански народни савез (РНС) Франсуа Аселина, истинског научника, доследног поборника де Гола који разрађује програм националног препорода  Француске. 19.марта ове године РНС је објавио коминике у коме захтева оставку министра иностраних послова Фабијуса, чији је рад оцењен као апсолутно неодговарајући интересима Француске. „Од самог почетка свог деловања, – пише у коминикеу, – Фабијус је,   у нашој историји невиђеном брзином, правио дипломатске грешке… Његова политика, која се оријентише према САД, довела је до саботаже  свих дипломатских, моралних, економских и индустријских интереса Француске. Она игнорише међународно право. Стална пракса дуплих стандарда је глас Француске претворила у лицемеран и скоро безначајан". Међу највећим  грешкама Фабијуса наводе се:

–       Ћорсокак у који га је довела политика дипломатског признања сиријске опозиције, иако њу чине терористичке групе. Фабијус је отворено изјавио да жели смрт страног вође – сиријског председника и при том је користио простачку лексику. „Башар Асад, – рекао је, – не заслужује да постоји на Земљи“,

–       Коришћење санкција против Ирана које је увела  и Француска, а које су, уколико се буде у свему извршавале  Обамине наредбе, у супротности са прописима Светске трговинске организације, као  и са интересима француске индустрије,  

–       Потпуно ћутање и непостојање  реакције на скандал прислушкивања становника Француске и њених руководилаца,

–       Подршка Сједињеним Државама  због њиховог прихватања државног преврата, а против законите власти у Украјини, до кога је дошло пред очима целог света и преко крајње десних формација, уз кршење чл. 2 Повеље УН  и чл. 11 Устава Украјине,

–       У вези с тим Фабијус се охрабрио да и у име Француске јавно подржи Олега Тјагнибока, шефа неонацистичке партије „Свобода“ која се налази на 10. месту по рејтингу опасних  антисемитских организација   Центра Симона Визентала,

–       Одбијање, пред диктатом Вашингтона, да призна резултате референдума на Криму, због чега ће на много година бити покварени француско-руски односи.“