ДЕЛАТНОСТ МЕЂУНАРОДНИХ КРИВИЧНИХ ТРИБУНАЛА И СЛОБОДА ИЗОШЕЊА МИШЉЕЊА О ЊИМА. Нови развој догађаја. ДРУГИ ДЕО

Специјални суд за Сијера Леоне дао је изузетан допринос фалсификовању историје. Овај суд представља део тог истог система. И заиста, овде се све одвија по тој истој матрици, разрађеној у МТБЈ и МТР: апсолутна неоснованост оптужница, потпун неуспех доказивања тужилаштва (укључујући извођење лажних сведока, поткупљивање или застрашивање сведока), потпуно игнорисање доказа које је пружила одбрана. И као “логичан” резултат свега тога – веома чудне смрти главних оптужених – потпредседника Сијера Леоне Фодаи Санкох и министра МУП-а Сијере Леоне Хинге Нормана. Наравно, као и у случају смрти Слободана Милошевића, лекар је потписао потврду да су обоје умрли “природном смрћу”. Истина, још нам нису објаснили каква то чудна болест коси оптужене пред међународним трибуналима, и то само оне који се нису уортачили са “правосуђем” у замену за очување живота и који покушавају да докажу – и то успешно – своју невиност.

Предмет против бившег председника Либерије Ч. Тејлора такође није могао проћи без скандала. Судија М. Соу изјавио је јавно да није било разматрања пресуде (читај – пресуду је саставио неко други, а не судије), а пружени докази не дозвољавају да се изрекне осуђујућа пресуда. Упркос свему, Тејлор је осуђен на 50 година затвора. Не чуди да су судији Соу искључили микрофон и прекинули емитовање преноса. Главни закључак и овде је очигледан: само изузетно наиван човек може поверовати у верзију догађаја која је изнета у тој пресуди.

Ни у Међународном Кривичном Суду предмети не протичу ништа мање “убедљиво”. Тако је на првом суђењу против Т. Лубанге већ први сведок изјавио да га је тужилаштво научило како треба да сведочи. А како је на то реаговао суд? Вeроватно је казнио тужиоца? Ни случајно. Све је прошло без икаквих последица.

На жалост и Међународни Суд УН се може сместити у исти контекст. Тај орган је у фебруару 2007. године донео одлуку која је у потпуној супротности са Конвецијом о геноциду из 1948. године, прогласивши Србију кривом за то нарушавање. У основи је био постављен не само недоказан, него и отворено фалсификовани геноцид о Сребреници.[1]

Дакле, постоји више него довољно разлога да не поверујемо у те верзије које нам предлажу међународне судије и трибунали. Међутим, ови трибунали су у стварности толико неспретно одрадили свој посао да можемо бити АПСОЛУТНО СИГУРНИ да верзија коју су они представили није истинита. То значи да ту истину још треба установити. Управо да се то не би дозволило и предузимају се покушаји административне забране на покушаје оспоравања делатности међународних трибунала.

Размотримо подробније ове покушаје да се законом забрани критичка анализа делатности међународних судова.

У овом тренутку у низу западних земаља одавно су донети и већ дејствују закони који предвиђају кривичну одговорност за негирање Холокауста (Немачка, Италија, Белгија, Француска, Швајцарска, Аустрија, Чешка, Литванија, Пољска, Румунија, Словачка – укупно 11 земаља). Међутим, на фону тих закона појавила се и нова иницијатива – увођење кривичне одговорности за покушај оспоравања свих геноцида или неког конкретног случаја геноцида. То је веома лукав приступ – у једну целину објединити и злочине нацизма и било ког другог догађаја.

У мају 2006. године поново је разматран Закон о проширењу већ постојећег закона о кривичној забрани негирања геноцида за оне који одричу геноцид над Јерменима који су починили Турци. Тај пројекат предвиђа да свако онај који пориче да су масовна убиства 1915-1917. године представљала својеврстан геноцид, треба да буду осуђени на 5 година затвора и казну од 45 хиљада еура.[2] У децембру 2008. године Представнички дом Босне и Херцеговине је разматрао законски пројект који предвиђа кривично кажњавање за “порицање, минимализацију или оправдање Холокауста, злочина геноцида и злочина против човечности”. Пројекат је предвиђао кажњавање у виду затвора од 8 дана до 3 године, кажњавање од 1 до 10 хиљада марака (КМ). Интересантно је да је пројекат садржао и тако “квалификован” садржај тог “злочина”, као “јавно публиковање информативних материјала који минимизирају или оправдавају геноцид.[3] Ово може обухватити и на пример, обелодањивање наступа овог или оног оптуженика пред МТБЈ. Тако да би вероватно у БиХ желели да забране ако не јавна саслушања пред Трибуналом, оно бар публиковање материјала о његовој делатности. И треба истаћи да је то потпуно логично – јер ако у иностранству не знају добро шта се заиста догађало током рата у БиХ, у самој Босни и Херцеговини то знају одлично. Управо због тога је реална опасност од аргумената одбране у Босни и Херцеговини, за разлику од МТБЈ. Није случајно да БиХ у вези са предстојећим престанком рада МТБЈ, тражи да јој се преда комплетан архив Трибунала. Босански пројекат није прошао само због тога што је 11 посланика Републике Српске гласало против. Овај нацрт закона припремио је лидер босанске партије која се залаже за укидање Републике Српске називајући је “геноцидном творевином”.

Најмоћнији покушај да се стави препрека за оспоравање резултата дејстава међународних кривичних трибунала постао је нацрт Директиве Европске Уније о забрани расизма и ксенофобије, који је предложен у фебруару 2007. године (као што видимо, поново се манипулише терминима). Нацрт Директиве предвиђа да “свака држава мора да предузме одговарајуће мере како би обезбедила да се омогући кажњавање следећих умишљених дејстава: јавног одрицања или умањивања злочина геноцида, злочина против човечности и војних злочина, како су они дефинисани у Статуту Међународног Кривичног Суда”.[4] Не може се рећи да је нацрт Директиве ЕУ добио потпуно одобрење од јавности, укључујући и научну. Чак и међу најокорелијим борцима са “ревизионистима” историје, чују се гласови против такве врсте борбе са опонентима.

Вероватно су закони који негирају постојање геноцида ипак потребни. Међутим, у данашњем свету такав закон може бити искоришћен не за заштиту истинских жртава, него за заштиту стварних злочинаца. Тако су Срби који су подвргнути геноциду од стране Хрвата и босанско-херцеговачких муслимана, од стране међународних трибунала проглашени кривим за геноцид над онима који су их и убијали. На тај начин одбацивање таквих закона у овој ситуацији представља једину могућност борбе за истину.

Независно од тога које ће снаге победити у преписивању новије историје, успостављање истине која је унакажена од стране међународних судија ипак ће се кад тад десити. Но можда тада неће остати места за кажњавање затвором оних који покушавају да утврде истину.

И тако, сада можемо пажљивије размотрити нову одлуку Европског суда за људска права. Крајем децембра 2013. године Европски суд за људска права је изрекао пресуду у предмету “Перинчек против Швајцарске”. Суд је установио да закон Швајцарске који омогућава кажњавање за оспоравање геноцида, нарушава Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Основа за разматрање овог предмета било је кривично дело које је покренуло тужилаштво Швајцарске, према турском држављанину Доглу Перинчеку, који је турски геноцид над Јерменима назвао “међународном лажју”.

Члан 71. Швајцарског Закона гласи, да кршење људског достојанства према конкретном лицу или групи лица у вези са расном, националном или религиозном припадношћу посредством порицања или оправдавања геноцида или других злочина против човечности, представља кривично дело. Европски суд је установио да овај закон није у складу са нормама међународног права.

У том смислу је важно подсетити на одлуку Комитета УН за људска права у којој се даје тумачење члана 34. Међународног пакта о грађанским и политичким правима. У тој одлуци Комитет УН је указао да је неприхватљиво санкционисање слободе изражавања мишљења по питањима историјских чињеница.

Треба напоменути да је ова одлука донета већином гласова (пет наспрам два). Није искључено да влада Швајцарске затражи разматрање предмета у Великом већу (састављен од 17 судија). Међутим, као што видимо, међународно-правна борба за право на тражење истине се наставља. Нажалост, као фактички разлог за ову борбу послужило је можда најнеприкладније дело. Међутим, за нас је важно да буде установљена истина о геноциду и другим међународним злочинима почињеним на простору бивше Југославије, упркос покушајима читавог међународног система у виду Хашког трибунала и других међународних трибунала, да униште ту истину и  установе кривично процесуирање чак и због сумњања у ту истину.