Догађаји у Гамбији који се одигравају у последњих неколико недеља представљају веома занимљив материјал за посматрање механизма спољашњег управљања глобалне власти. Без обзира на то што је Гамбија малена држава, оно што се десило у тој земљи треба пажљиво проучити јер се ради о великом догађају.
Подсећамо на суштину произашлог. У Гамбији су 18. децембра прошле године одржани председнички избори. Садашњи председник Јан Џаме је добио 40% гласова, а кандидат опозиције Адам Бароу – 43%.[1] Још пре званичног објављивања резултата избора, владајући председник је признао свој пораз. Међутим, после неколико дана он је објавио да стижу вести о масовним протестима на изборима у корист опозиције и зато је он опозвао своје признање резултата избора и предао тужбу Врховном суду земље. И овде почиње оно што је најинтересантније.
Без обзира на то што се ситуација у земљи налази у потпуности у правном пољу, „међународна заједница“ је упала у хистерију. Хистерична реакција је при том била очигледно несразмерна ономе што се десило. Створио се утисак да је оваква реакција испланирана за један развој догађаја, а морао се развијати у другачијим околностима, међутим, времена за ревидирање тактике већ није било. Очигледно да је све планирано да се одигра у оквирима одбијања председника Ј. Џаме да призна изборе одмах после објављивања резултата. Међутим, његово признање пораза је помешало све карте онима који су планирали његову смену. Како се испоставило, то је управо била смена (а не победа на изборима) и то није планирала само унутрашња опозиција. Није случајно руководилац централне изборне комисије одреаговао на признање сопственог пораза од стране председника, речима „Ја сам у шоку“. Очигледних основа за шок он није имао. Без обзира на то што медији непрекидно називају Ј. Џамеа „диктатором“, он је регуларно проводио изборе. И побеђивао на њима иако и регуларно, но уопште не са традиционалним за средњеазијске државе, резултатом од 99,9% гласова.[2]
Зашто постоје сумње у то да је реакција била припремљена за други развој догађаја и на глобалном нивоу?
Као прво, сви „светски“ медији су почели углас да вриште о томе како Ј. Џаме „не жели да оде“ и да „мора уважавати вољу народа“. Очигледна је потпуна идентичност тих фраза у медијима најразличитијих земаља и континената са једне стране, и њихова потпуна неусклађеност са стварношћу. Судско разрешење ситуације се при том практично у потпуности прећуткује.
Као друго, одсуство било каквог реалног погоршања ситуације у земљи и демонстрације подршке од стране становништва актуелном председнику, почело је да се компензира све јачим вештачким наметањем хистерије у медијима. Прво је кандидат који је наводно победио, драматично напустио земљу. Потом из земље „бежи“ шеф изборне комисије. Њега нико не прогони, но, медији упорно понављају да он „бежи“. На крају, у „светским“ медијима почиње масовна (по неколико репортажа дневно) кампања о наводном масовном бекству становништва. Међутим, ако се пажљиво прате телевизијске слике, испоставља се да нам највероватније показују обичан дан на железничкој станици или у најбољем случају неколико десетина не баш нарочито психички уравнотежених грађана. Нема ни говора о било каквом масовном одласку становништва, но, глас иза кадра све више распирује страсти. Медији припремају јавно мњење за војни упад у земљу. За то је мало један „лош човек“, за то је потребан „масован егзодус становништва“.
Као треће, чудну позицију је заузела Афричка унија (АУ), но веома јасну позицију су исказале две земље. Афричка унија је у потпуности игнорисала унутрашњи карактер ситуације и стала је на страну А. Бароуа.
Највероватније објашњење те чињенице, јесте то, да је АУ одлучила да се сагласи са позицијом две земље којима се признаје регионално лидерство – Сенегала и Нигерије. Потпуно налажење Гамбије (и њена пуна зависност) у оквирима територије Сенегала и надмоћан положај Нигерије у оквирима ЕКОБАСА, дају одређене основе за сличну врсту „признања“. Међутим, главно се огледа у томе да је позиција тих земаља дефинисала зависност Сенегела и Нигерије од глобалне власти. Према верзији аутора овог текста, управо је тим двема земљама раније (на стадијуму планирања те специјалне операције) било наручено да организују свргавање председника Ј. Џаме. О разлозима који су натерали те земље да заиста дејствују управо на тај начин, у тексту који следи.
Као четврто, од самог почетка је била одбачена свака вероватноћа правног разрешења изборне кризе. Такозвана посредничка мисија се првобитно састојала из земаља које су изјавиле да ће у случају одбијања Ј. Џаме да одмах оде са свог положаја, у Гамбији бити извршена војна интервенција. „Посредници“ су били Сенегал и Нигерија.
Као пето, правно решење проблема је било одбачено чак и тада када је до њега био остао само један корак. После постављања последњег судије у састав Врховног суда Гамбије (испоставило се да је то држављанин Нигерије), овај судија је изјавио да он „нема времена да размотри ту тужбу у овом тренутку“. Очигледна неумесност таквог одговора само подвлачи или саучесништво овог судије у блокирању судског разматрања тужбе Ј. Џаме, или је то притисак који је био извршен на њега од стране сопствене земље, која је, као што је већ било горе истакнуто, од самог почетка ставила у задатак смењивање председника Џаме.
На тај начин се огледа очигледно непостојање жеље да се по сваку цену избегне разматрање тужбе Ј. Џаме о неправилностима за време избора. Такође, немање жеље да се говори о томе да те силе које су блокирале њено разматрање, знају да је изборе добио управо Џама. Међутим, глобална власт је поставила на дужност премијера А. Бароу. Проверити честитост избора у Гамбији не би било тако тешко као у другим случајевима: на изборима је учествовало свега 526 хиљада људи, од 886 хиљада бирача у целој земљи. Међутим, тај фактор је имао обратан утицај: што је лакше проверити резултате избора – то је било опасније за фалсификаторе.
После истека рока пуномоћја Ј. Џаме (18. јануара 2017. године) војске Нигерије и Сенегала су стајале на граници са Гамбијом. Последња посета „посредника“ Гамбији, била је посета председника Мауританије Мохамеда уљд Абдел Азиза. Лицемерје те мисије огледа се у томе да је у мисију „миротворства“, (а у ствари се ради о ултиматуму), дошао Абдул Азиз који је сам дошао на власт путем државног удара извршеног 2008. године (он је тада био начелник председничке гарде и морао је да брани председника). Његово учешће у каснијим „слободним и часним“ изборима и победа на њима, говори само о покушају легитимизације насилног преузимања власти.
Да би избегао крвопролиће, председник Џаме је напустио свој положај и земљу. Мора се признати да, иако свакако не најбољи председник у Африци, Јан Џаме био једини политичар у Африци који се понашао достојно од почетка до краја. Занимљива иронија савременог политичког живота Африке…
И тако, као што ми видимо, постоје озбиљне основе да се сматра како догађаји у Гамбији представљају не само државни преврат (то је очигледна чињеница) него преврат, чија је главна дејствујућа сила била – глобална власт. Управо глобална власт, а не неке земље Африке и чак Афричка унија у целини. Ствар је у томе да првобитна агресивна позиција Сенегала и Нигерије има своје корене у њиховој зависности од Међународног кривичног суда (МКС). Управо МКС као институција глобалне власти је и „наручила“ Гамбију… Разлог – изјава председника Гамбије Ј. Џаме о томе да његова земља излази из чланства Статута МКС. Такве одлуке не могу се доносити некажњено.
Што се тиче Сенегала – то је давна и верна колонија Француске, која испуњава сва наређења са истакнутом тачношћу и верношћу. Што се тиче Нигерије – то је зависност земље од МКС условљена тиме што тужилац Суда разматра у овом тренутку предмет против председника саме Нигерије: да ли је прекршено међународно право председника М. Бухаре за време рата са терористима „Боко-Харама“? Ако узмемо у обзир да је тужилац МКС држављанка Гамбије Ф. Бенсуда, онда можемо увидети да одређени политички интереси заогрћу још и у личне, који изгледа имају много важнији карактер. Тако да је свргавање Ј. Џаме за Нигерију – питање спасавања сопствене главе њеног председника.
Нема сумње да је и „изабрани председник Гамбије“ А.Бароу свестан извора своје власти. И зато ће његов главни корак постати опозив одлуке Гамбије да се изађе из састава МКС, коју је донео Ј. Џаме. Као лична одмазда Ј. Џамеу и као упозорење свим другим лидерима Африке.
[1] Преосталих 17% добио је други опозициони кандидат М.Канде.
[2] Так, в 1996 году Я.Джамме выиграл с результатом в 55% голосов, в 2001 г. – 52%, в 2006 – 67%, в 2011 – 71%.
