Упркос основаном противљењу шпанских власти у вези са одржавањем референдума Каталонаца ради одвајања Каталоније од Шпаније (успостављања независне државе Каталонија), тај чин се одиграо 1. октобра. Поводом тога, шпански премијер Маријано Рохај је оценио да у Каталонији „није било референдума о независности“, док је лидер Каталоније Карлес Пуђдемон поручио да је ова шпанска покрајина освојила право да постане независна држава и европски проблем, а Влада у Барселони затражила међународно посредовање ради решавања проблема. Ургентно је реаговала и Европска комисија (ЕК) Европске уније (ЕУ). Дакле, не ЕК како су медији пренели, јер се употребом термина ЕК подло обмањује јавност тиме да је реч о Комисији која има ингеренције за читаву Европу, а она нема такве надлежности (Европа је до Урала, а ЕУ не досеже те границе). Очекивано, председник ЕК ЕУ Жан-Клод Јункер је истакао да је референдум у Каталонији био нелегалан по шпанским законима, истичући да је то унутрашње питање Шпаније, које ће се решавати у складу са уставним поретком Шпаније. Порпарол ЕК ЕУ Маргаритис Скињас је рекао (2. октобра) да за ЕК ЕУ која је референдум у Каталонији прогласила неуставним, случај Каталоније и Косова и Метохије „нису упоредиви“, јер је „Шпанија држава чланица“ ЕУ. Појашњавајући овај став Скињас се усудио да каже да је „случај Косова био врло специфичан“, односно рекао: „То је била позиција усвојена од стране различитих ОУН декларација и различитих ОУН резолуција и међународне заједнице. Веома специфичан контекст, са специфичним разлозима“.
У заблуди је свако ко сматра да је ЕК ЕУ саопштила неутемељен став о „неупоредивости“ случајева Косова и Метохије и Каталоније. На нашу (српску) несрећу, ЕК ЕУ је у праву. Да би се прозрела суштина поменутог „ексклузивног“ става ЕК ЕУ није неопходно упуштати се у неке посебне анализе. Довољно је узети у обзир скроман узорак неких кључних чињеница, с једне стране, о агресорском односу ЕУ према територијалном интегритету и политичкој независности Републике Србије, и са друге стране, о неопрезности и/или свесном повлађивању српске политичке елите агресији ЕУ. Компарацијом те безпреседанске комуникације, могуће је разумети чврстину става ЕК ЕУ у вези са актуелним питањем суверенитета и територијалне целовитости Шпаније.
У насилном разбијању социјалистичке Југославије (1990 – 1992) и потом, у подстрекавању и подршци тероризму албанских исламиста на Косову и Метохији против Републике Србије, која је у драстичном смислу испољена агресијом НАТО-а (1999), као и против Македоније (2001), било је евидентно да западнохришћанске земље и њихове перјанице (НАТО и ЕУ) безобзирно игноришу Повељу ОУН и међународно право. С уверењем да је повољан тренутак да задовоље територијалне аспирације албанских исламиста отимањем делова територије Репубике Србије, водеће чланице ЕУ, пре свега, Немачка и Велика Британија, нису се либиле да подрже оружано насиље терористичке „ОВК“ на Косову и Метохији против Србије (важан циљ тог агресорског похода представљало је протеривање Русије са Балкана). Војно-стручну подршку коју су пружали албанским терористима, у чијим бандама су иначе били и ментори исламистичким терористима који камионима и ножевима данас повремено нападају грађане Париза, Лондона…, комбиновали су дипломатском подршком. Било је заправо реч о безобзирној злоупотреби моћи САД, НАТО и ЕУ која је резултовала усвајањем многих декларација и резолуција ради подршке тероризму Албанаца на Косову и Метохији, на које се позива порпарол ЕК ЕУ.
Поменута ангажованост ЕУ у експанзији глобалног ислама посредством локалних албанских исламиста на Балкану у последњој деценији 20. века, често је „објашњавана“ као изнуђена ради заштите албанске националне мањине на Косову и Метохији од „терора“ ауторитарних српских власти. Таква „аргументација“ постала је неодржива након политичког преокрета у Србији 2000. године. Наиме, ЕУ је наставила агресију против Србије, пре свега, пружањем безрезервне подршке албанским сепаратистима (терористима преобликованим у „демократе“) на Косову и Метохији ради разбијања територијалног интегритета Републике Србије. Такво њено опредељење поуздано потврђује чињеница да су 22 државе чланице ЕУ признале лажну државу „Косово“ (самопроглашена 2008. године) а ЕУ чини систематске напоре да изнуди од Србије њено признавање. С тим у вези, врло важно је напоменути то да ЕУ на најгрубљи начин крши Резолуцију Савета безбедности ОУН 1244/99 и међународно право, јер покушава да инкопорира у свој састав део територије Србије који је под међународним протекторатом (ЕУ води преговоре са лажном државом „Косово“ о њеном прикључењу ЕУ).
Међутим, за садашњу реалност у српској Аутономној Покрајини (АП) Косово и Метохија неопходно је подсетити се на нека наша недопустива пропуштања. С тим у вези, најпре, подсећамо да се радикални преокрет у тероризму албанских сепаратиста догодио 2. јула 1990. године. Тог дана, албански посланици Скупштине АП Косово и Метохија (без присуства српских посланика), илегално су усвојили противуставни акт „Декларацију о независности Косова“, потом и више других неуставних аката („Устав Републике Косово“, 7. септембра 1990). Иако је Скупштина Републике Србије 5. јула 1990., суспендовала Скупштину АП Косова, каснији догађаји су показали да политичка елита није озбиљно схватила дотичну опасност. Наиме, власти Србије су расписале потернице за албанским посланицима који су усвојили поменуте протиуставне акте, међутим, нису доследно реализовале ту одлуку, а то је у великој мери охрабрило албанске сепаратисте да наставе са противуставним делатностима против наше државе. Други прекретни догађај у оснаживању уверења албанских сепаратиста о могућем разбијању територијалног интегритета Републике Србије догодио се од 17. до 19. марта,. 2004. године, када су албанци у покрајини применили масовни тероризам ради уништења свих Срба и свега што је српско на Косову и Метохији. Неадекватна реакција Србије на овај њихов покушај, несумњиво је утицала на њих и њихове менторе (ЕУ је један од њих), да се још безобзирније испоље у фебруару 2008. године, када су једнострано прогласили лажну државу „Косово“. Упркос томе, опет је изостала адекватна реакција Србије. Следеће пропуштање се догодило чудноватим игнорисањем Резолуције СБ ОУН 1244(99), односно потписивањем Бриселског споразума (2008), којим је договорено да „случај Косово“ решава ЕУ. Резултати тих преговора су познати: условљавања Србије од ЕУ на тзв. „европском путу“ су систематска и јасно уперена ка разбијању њене територијалне целовитости, наравно, уз сагласност Србије. Освешћење с тим у вези ће несумњиво наступити приликом испуњења услова у Поглављу 35 о прикуључењу Србије ЕУ, будући да се озбиљно не схватају актуелни индикатори (Поглавље 31) – скоро ултимативни захтеви ЕУ да Србија усклади своју спољну политику са политиком ЕУ (покушавају да нас присиле да раскинемо све врсте односа са Русијом, Кином…).
Имајући у виду констатоване чињенице, постаје јасно зашто је ЕК ЕУ ургентно упозорила Каталонце да не маштају о независности. Напросто, Каталонци покушавају да на демократски начин добију државу, а губе из вида доктрину и стратегију ЕУ која се упушта у реализацију таквог пројекта само уколико му претходи насиље, нарочито терористичко насиље које подржава најмање један моћан инострани центар. Међутим, уколико централне власти Шпаније и покрајинске власти Каталоније договорно не реше актуелни проблем, а поборници каталонске независности размишљају о примени насиља и на пример, добију инострану помоћ, укључујући и могућност да добију подршку једне или више држава чланица ЕУ, у том случају, настао би шпански крвави сценариј, попут оног уочи Другог светског рата. Верујемо да до тога неће доћи, осим уколико актуелни пројекат не повећава изгледе Велике Британије да задржи Гилбратар под својом управом или пак, САД промовишу нову структуру ЕУ. Такође, нема разлога да сумњамо да ће Република Србија успети да убеди ЕУ да много греши у вези са покушајем устоличења лажне државе „Косово“, што подразумева брисање поглавља 35. У супротном, уколико Србија постане чланица ЕУ без Косова и Метохије, тиме ће у још већој мери охрабрити ЕУ да се још безобзирније ангажује широм света на успостављању „држава“ сличних „Косову“ и наравно, сама ће (Србија) трошити ресурсе у ту сврху.
