Хералдички вео аутономашке позадине

595

Развој војвођанске аутономашке „хералдике“ је од почетка недотупаван, али патосу ове појаве дна нема. Савремене технологије су им дале средства дигиталног фотоапарата попут фотошопа и фејсбука, па им је лако да се ликовно изразе. Током летовања у Хрватској је председник једне аутономашке странке јавности  приказао смисао аутономашке хералдике Војводине.

 

Модрина ми очи пије

Владимир Назор, „Спајајући земљу и небеса

 

Када сам писао о ликовним симболима непостојећих „војвођанских посебности“, приказао сам како су једну штампану тканину осијечке фирме „Сапонија“ присталице „Војвођанске парије – републиканци Војводине“ Александра Оџића на Википедији прогласили за „војвођанска фолклорну крпу“. Овим су после деценију и по наставили узалудни посао креирања „војвођанског идентитета“ који не постоји. Пошто сам објавио чланак „Војвођански идентитет на вицу и опирачи“, из Википедијине одреднице „Војвођани“ хитро су нестале накараде које су писци прозвали  некаквим „војвођанским заставама“.

„Војвођанску фолклорну крпу“ су тада аутори Википедије хитро преименовали у „фолклор крпу војвођанских Срба“ (sic!). Као да су преименовањем своје глупости из „војвођанске“ у „српску“ хтели да се отарасе своје срамоте. Да своју маснуопирачу из војвођанске авлије зашоре у србијанско двориште. Није та њихова опирача никаква „војвођанска фолклорна крпа“, а нарочито то није „фолклор крпа војвођанских Срба“, то је само производ индустријске штампе на тканини коју је  израдила фабрика детерџената „Сапонија“ из Осијека. Није то чак ни крпа. То је џак за детерџент.

Ако су Чанкови Лигаши пре петнаест година узор за „грб Војводине“ нашли у загребачкој дечјој сликовници, Оџићеви аутономаши неће постати већи Војвођани од њих тако што праве још веће глупости. Већ им се и онако сви смеју. Као и код Чанковић Лигаша, и у позадини хералдичких бунцања Оџићевих присталица, увек се некако наиђе на хрватски основ.

Нестала је са Википедијине одреднице „Вовођани“ и фотографија „заставе“ зване „народна застава Војводине“, да би се иста одмах након тога поносно завијорила у Хрватској, на рукама туристе Александра Оџића који се током летовања попео на врх брачке Видове горе, највише планине далматинског архипелага. Попут Велог Јоже, Александар Оџић стоји пркосно раширених руку загледан преко Хвара на запад с врха Брачке Видове да симболично покаже смисао хералдике војвођанског аутономаштва!  Његова до провидности танушна „Народна заставе Војводине“ се са раскриљених снажних као руку вео спушта на атлетска леђа аутономашког дива, да њена модра боја  истакне модри тон нових купаћих гаћа. Да је жив, да се не плаши од мацића, да је у његовом стваралаштву било могуће представљање атлетских хероја у гаћама и да се нашао неко да му плати, Иван Мештровић би по овом мотиву на врху Видове Горе можда исклесао дивовски споменик Световиду војвођанског аутономаштва.

На Оџићевој фотографији се ипак не види оно што би чак и војвођански аутономаши морали да знају. Свега петнаестак километара источно од Оџићеве позадине, у хладу борових шума најтопле лагуне Сињег Мора (којег наш народ задњих стотинак година зове Јадран), смештено је мирно село Милна. Тамо је пре три деценије било летовалиште некада чувене „Ливнице железа и темпера Кикинда“, одмаралиште њених радних људи и грађана у доба СФРЈ. Кикинђани би данас мирне душе могли рећи како је модерна Милна изграђена нашим новцима. Асфалтирали су Кикинђани Милну, спровели кроз њу водоводну канализациону и електричну мрежу, уличну расвету… Платила је кикиндска Ливница да се у Милну доведе и питка вода са копна. Затим је Ливница са тамошњом месном заједницом потписала мноштво угоститељских уговора. Захваљујући обострано корисном аранжману, сиромашно и пропало рибарско место је постало туристичка оаза, па млади више нису морали да траже посао на копну, у иностранству или у прекоокеанским земљама, ка којима су се деценијама расељавали. Породице су остајале на окупу, пошто су млади стекли прилику за живот и рад у свом родном месту. Почетком деведесетих година, кад је Хрватска прогласила неовисност, са највишег врха сепаратистичке власти одлученоје да им Срби више не требају. Кикиндској Ливници је ресторан у Милни отет, као што је тамо отета и пословница београдској туристичкој агенцији „Путник“. Отет је и објекат београдског дечјег летовалишта, у којем је годинама, макар само током сезоне, био једини лекар у овом месту који је лечио туристе као и мештане. Мало летовалиште зрењанинских пензионера на самој обали, спаљено је. Силом су покидане пријатељске везе Брачана са, Кикинђанима, Београђанима и Зрењанинцима.  Смрвљене су дивне успомене. После неколико деценија, за тренутак сепаратистичке еуфорије независности, отето је и уништено све српско.

Већ три деценије за Србе на Брачу нема ничега. За Војвођанске аутономаше ипак нечега има. Има фотографије Александра Оџића који с врха Брача Војводини на атрактиван и секси начин показује аутономашку заставу као вео над својом (аутоцензурисано).

 

Душан Ковачев је новинар из Београда. Објавио преко 300 расправа, истраживања, есеја, коментара, приказа, превода и других радова на разним порталима. Штампани научни рад: „Преглед романизације простора Румуније“, зборник Румунија и румунизација Срба, Центар академске речи, Шабац, 2018. г. Културно-историјска монографска расправа: „Паор - Крајње несчастије и срамота на вјечноје поруганије наше“, ГНБ Жарко Зрењанин, Зрењанин, 2019. г. Посебна област занимања и истраживања: Политичка, правна, културна, привредна и социјална садашњост Војводине и њена историја.